Савино дело се у великој мери веже за градњу. „Колико је сила могућа подигох свети манастир (ограду), дом Пресвете Владичице наше Богородице…“

„Као и остали млади народи Запада, Срби се навикавају на градски живот у манастирским заједницама. Манастири се подижу као урбанистичке целине и схватају се као град. Пре Другог светског рата сељаци око Студенице говорили су да иду „у град“ – не у манастир. Тај назив историјски је тачан. Манастир је често у средњем веку схватан као град и подизан је као идеални град.“ (С. Радојчић).

У житију Саве од старијег биографа Доментијана постоји поглавље где писац пореди Саву и Мојсија. Јасно је да је ту Сава као особа из Новог Завета у предности у односу на било које лице из Старог Завета које је далеко од благодатног света црквеног живота. У набрајању разлика између ова два лика једна говори и о односу на државни новац: „Онај велики боговидац изведе израиљћане из Египта са златом и сребром египатским, а овај преосвећени злато и сребро, колико доби у земљи отачаства свога, све пренесе у туђу земљу, пређе истоке и западе сејући своје по заповести оца небескога.“

Наследник великог жупана Стефана Немање на владарском престолу, средњи син Стефан, у житију свог оца набраја места и храмове ван земље којима је Немања слао своје прилоге: „Почев од велике Цркве Господње у Јерусалиму, и Светога Јована Претече и у Риму цркви светих и свеславних врховних апостола Петра и Павла и светога Теодосија у пустињу светога архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у Великом Бару и преславне и увек деве Богородице у Евергетиди у Константинову граду…“ Значајно је да се тај списак не разликује много од оног који се налази код архиепископа Данила у његовом житију краља Милутина, насталом сто година касније, кад је српска држава далеко моћнија у сваком погледу.

И Савини биографи Доментијан и Теодосије говоре о његовим прилозима храмовима ван земље. „Све богато обдаривши од богатства које ношаху, а примивши од њих молитву и благослов, као да је велики плен задобио хваљаше Бога, радујући се што достиже да види такве свете…“

Они су скоро равни ономе што је учињено у земљи. Уједно, наведени писци су и једини извори о тим прилозима, јер по тамо поменутим манастирима трагова о Савиним прилозима нема. „Оно што је везивало Симеона и Саву за остале светогорске манастире узгредно је забележено у животописима ових монаха, који су постали српски светитељи, док у самим манастирима није остало помена о доброчинствима тадашњег и бившег српског владара.“ (С. Ћирковић). На први поглед то је необично, јер није о малом броју храмова реч. Просто је невероватно да се у толиком низу поменутих места губе трагови потпуно. У том погледу ни манастир Ватопед није изузетак: „Поче зидати ћелије двоспратне и троспратне и цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице и другу цркву посвећену светом Јовану Златоусту, а трећу цркву подиже на великом пиргу Преображења Господњег. И са велике цркве скиде камене плоче и њу покри оловом, као што се види и до данас.“ Тешко је поверовати да ништа од толиког рада у Ватопеду није сачувано, тим пре што је то Света Гора, која се по много чему показује као највећи чувар старине: „Ниједна поменута црква у Ватопеду коју су подигли Симеон и Сава није се сачувала.“ (Д. Богдановић). Међутим, у текућем животу такав однос и према великим дародавцима је скоро редовна појава. Стога би се поглавље могло насловити као „изгубљени или „заборављени“ Сава“. И заборав и губитак је двострук. Нестали су трагови о Савиној посети, а потом и о прилозима који су сигурно били сразмерни нивоу дародавца, а потом угледу и потребама светилишта.

За ове појаве постоји извесно објашњење. При добијању прилога и давању обећања о ктиторству под утиском тренутка занемарује се фактор будућег времена. Стижу нове потребе и дародавци. Постепено њихов број се увећава.

Савини прилози почињу већ његовим доласком у руски манастир. Биограф помиње „много злато даде на подизање манастира светог Пантелејмона“. Кад касније пређе у грчки манастир Ватопед дарови ће бити много већи и радови конкретни – нестало је све. Даровали су касније и Велику Лавру и Ивирон, па ипак изгледа да их ове обитељи нису подржале у настојању за стицање манастира Хиландара.

Поводом посете оца и сина Великој Лаври биограф каже: „дадоше у цркву много злата, толико да су постали други ктитори, да се и до данас спомињу као ктитори. Једнако са благоверним царевима. А сву братију тога манастира обдарише једне златом, друге рухом…“

Опис се толико пута понавља да постаје „формула“: „и ту такође дадоше много злата и такође бише написани и ту као други ктитори до краја века и још се и данас незаборавно помињу једнако са ктиторима.“ Толико пута је Доментијан поновио формулу да је при крају списа спокојно могао рећи о изношењу злата из земље.

Сачувани документи у архиви храма у Барију и каснији описи немају вести о Немањином поклону, тако да се о њему зна само преко житија од Стефана Првовенчаног. Тиме се само потврђује речено о осталим даровима. Баш искуство са дародавцима цркве у Барију сведочи да на некада преузете обавезе од стране храма при примању поклона треба чешће „подсећати“ слањем нових дарова. У супротном, дата обећања „бледе“, што се може пратити на више примера.

Оба биографа говоре о великој помоћи манастирима Каракалу и Ксиропотаму, која их је у кризном моменту сачувала од гашења. Тиме је стекао статус ктитора. И овде једини подаци су сами у Савиним житијама. Млађи биограф говори о сличној помоћи манастиру Филотеју. Већ сама чињеница да о нечем говори само Теодосије тражи опрез, а потом његова прича се не уклапа у контекст живота обитељи. По биографу, радило би се о немоћи ктитора да доврши започету задужбину. То не одговара стварности и још више појачава сумњу у причу Теодосија. Обитељ постоји већ вековима тако да се могло десити само да је попут поменутих Каракала и Ксиропотама била у тешком стању из којег није могла сама да изађе. Тако време Савиног деловања у Светој Гори око 1200. године представља посебан и солидан „слој“ у животу ове монашке заједнице, о чему се, као што је већ речено, зна само по српским изворима.

По Стефану Првовенчаном, српски владар Стефан Немања шаље дарове и за храм „светог архијереја и светитеља Николе чудотворца у великом Бару.“ Није ништа необично што на лицу места вести о тим поклонима нема.

Највећи дар за овај храм потиче од краља Милутина. Био је то сребрни олтар. Дар се помиње у инвентару из 1362, али без навођења имена дародавца. На основу описа може се закључити да се ради о великој вредности, али ни то није довољно да обезбеди редовни помен.

Из даље историје поклона краља Милутина се види какве „масакре“ трпи током времена некада вредно уметничко дело. Неки делови „нестају“ (губе) други се скраћивањем мењају, делови се одсецају, претапају… И на тај начин се ствара место за ново – пракса која се може видети из других средина.

Молба цркве из Барија упућена цару „у тој цркви постоји потреба за извесном количином воска сваке године за божанску службу, а ми, размишљајући како да се божанска служба тој цркви увећава и да се посебно за душе господе деде и родитеља нашег а такође и да се за спис наш и господина сина нашег и наше супруге увек читају молитве“.

Цар Душан је знао за дарове свог деда (краља Милутина) и оца учињене овом светилишту и о томе говори у својој повељи. Душан налаже да од редовног годишњег трибута српском владару буде издвајано 200 перпера за базилику у Барију ради куповине воска потребног за богослужења на којим би се вршио помен царевог деда и оца а потом и молебан за царску породицу. По свом обичају Дубровчани се оглушују о одредбе овог акта. Потребно је само подсетити како су се односили према одредбама договора о Стону. Све се завршило на царевом гневу али до суштинске измене није дошло. Такав однос понекад иде дотле да се јавља питање ко је моћнији – цар или Дубровчани?

„Лако“ је Савиним биографима да говоре како се од манастира преузете обавезе испуњавају и у време кад они састављају своје списе. Кад се размак почне да мери вековима, све постаје друкче.

То се најбоље примећује на примеру српског манастира Хиландара. „Од тада је прошло много времена и данас је дошла реч да неки који су били пре нас, или заборавом или ђаволским подбадањем не испуњаваху од отаца и браће установљену заповест.“ Зато се о томе расправља на скупу братства: „Неки тада журећи се говораху свима уједно да се поје, а ми који се бојасмо страха Божијега, и заповеди и типика светих ктитора, видећи стања њиховог труда о светој обитељи… Увече да се поје пшеница са свећом и свој братији и с приливком и ујутру литургија на меси сваком, у дан успења његовог…“ Ту је и листа потписа чланова скупа, а потом одлука: „Сваком на дан његовог успења, сваке године, као што више у овом типику пише, у дан месеца, док Бог хоће и овај манастир постоји!“