Већ одавно је примећено да у погледу времена и места прогласа Симеона Немање за светитеља постоји разлика између два старија биографа, браће монаха Саве и владара Стефана, и два млађа писца, Доментијана и Теодосија. По старијима то би се десило тек по преносу моштију из светогорског манастира Хиландара у земљу. Догађај се веже за прву прославу годишњице након што је Сава у пратњи светогорских монаха са очевим моштима стигао у земљу.

По млађим биографима то се десило у манастиру Хиландару током обележавања прве годишњице упокојења монаха Симеона. Такво изворно стање поделило је и нове ауторе. Као што се може очекивати, једни су за раније, а други за касније време. Постоје и „неутрални“, спремни да се приклоне „већини“. Заговорници прогласа Симеона за светитеља тек по преносу у земљу наступају самоуверено, ослоњени на формалистички приступ, произашао из Савиног и Стефановог ћутања о томе. Присталице тезе о чину обављеном у Хиландару су опрезнији, тиши, свесни тешкоћа у опредељењу. Први аргумент који им је доступан везан је са краткоћом списа Немањиних синова, што подразумева низ изостављених елемената из живота јунака.

Тек у новије време, у приступу старој српској књижевности се поводом разлике у описима истих догађаја код различитих писаца говори о узроцима те појаве. Писац не сме да буде само преписивач реала. Ни тада ни данас то није његова улога. Онај ко жели да се упозна са фактима онда је имао низ могућности да до тога дође. Стога се писац не осећа обавезним да говори језиком чињеница. То би био „недостатак“ у његовом раду. Он пише за своје савременике и не може да зна шта ће будући читалац тражити у његовом делу. „Биографи наводе Савино проповедање у својој реторско-хагиографској обради, што се види већ из чињенице да исти говори Савини гласе у Теодосија сасвим друкче него у Доментијана. С разлогом се претпоставља да су идеје тих говора аутентичне Савине идеје.“

Код данашњег аутора стање је обрнуто. У недостатку извора он очајнички „копа“ по малобројним сачуваним текстовима и довија се да на разне начине исцеди нешто конкретно.

У односу нових истраживача према старим писцима, независно од ове теме, постоје начелне разлике. По једнима, писац не би смео да говори о ономе што се није десило, док по другима описано не значи да је било. Код оба Савина биографа чину Немањине канонизације у Хиландару посвећено је око пет страна текста. Ако је могућа конфабулација оваквог обима, онда се поставља озбиљно питање вредности осталих делова житија.

Код два млађа биографа описи догађаја око прогласа су доста опширни и у себе би могли обухватити скоро половину старијих списа. Већ то утиче да се начин рада првих и других не може подударити. Потреба и могућност књижевног поступка којим се користи биограф омогућава му да не прати реалност на малом простору Савиног и Стефановог списа. Када би се говорило о објави и у Хиландару и у Студеници наметнуле би другу слику основног текста. Две сцене би се слиле у једну нејасну. Ради утиска који је потребан код народа у земљи, определили су се за овакав поступак. На малом простору Савиног списа било би то „дуплирање“ приче. Оно би одговарало данашњем истраживачу, али би оставило лош утисак на ондашњег читаоца о Сави као писцу. Обим и маса текста утиче и на место „тежишта“ приче. Пошто се у два случаја те одреднице знатно разликују, то се и положај тежишта мења, што оставља последице на целу појаву.

Десило би се нешто налик на „премијеру“ и „репризу“. Обим текста утиче на однос ова два појма. Шири може себи да дозволи тај „луксуз“ и понови причу. Краћи изоставља у своје време и причу о боравку Саве у руском манастиру и већ га одмах води у Ватопед, управо из тих разлога. Што се тако не би десило и овде?

Питање је од велике важности у првом реду за оцену вредности Савиних биографа. Саву и Стефана је лако „оправдати“ позивањем на краткоћу списа. Шта се може рећи о Доментијану и Теодосију, где је поступку посвећења намењено око пет страна текста? Зар је могуће да су у толико раскораку са стварношћу?

Поменути прот Дометије је позната личност и оно што се о њему у житију говори сведочило би за 1200. годину као време представљења Симеона. Докле може ићи слобода писца у обради? Искуство са Теодосијем говори да то може ићи и до нетачног, па и до непогућег, а да дело од тога не трпи штету, већ напротив – може имати потпору и „промотера“ у званичном ставу надлежних. У таквој клими се размишља да ли је боље ћутати или нагађати при пуном сазнању са каквим ризицима се суочава.

Говори се о празновању Симеона „са светима“: „Ове речи су обичајна и књижевно литургијска православна формула канонизације. Житије је морало настати још у Хиландару…“ (Д. Богдановић)

Синоптика овде има своју пуну примену за Србе, исто толико значајну као и у области Новог завета. Сами писци о 1200. као да се труде да тако буде и уношењем разлика мање или више значајних онемогућавају озбиљан рад пре него што се не рашчисти низ питања око ових разлика које већ више од сто година коче прави и озбиљни напредак.

Није могло да буде ни тако једноставно како то изгледа по причању старијих. Утисак је да Сава за осам година „не прилази“ очевом гробу, што је немогуће, а то старање би био добар разлог за обраду. Сведочењима Доментијана и Тедосија одриче се свака веродостојност и придаје им се легендарна подлога: „Указао је на познију светогорско-хиландарску легенду о изливању мира из Симеоновог гроба у Хиландару на годишњицу смрти о чему приповедају светогорски писци Доментијан и Теодосије.“ Не каже се ко би био творац те легенде код толико живих савременика и очевидаца.

Тачно је да Немањини синови не помињу чин прогласа у Хиландару. То не значи да га није било. Стефан не помиње Савин боравак у руском манастиру и на то се нико не осврће. Ни Сава ни Стефан не говоре о градњи келије у Кареји нити помињу Савина рукоположења. То је познато из других извора, што нико не спори позивајући се на нечије ћутање. Питање времена и места објаве Симеона је неупоредиво важније од толиких нагађања о могућем времену преноса. Све се заснива на помену осам година од престављења, а да није потпуно јасно откад почиње „одбројавање“ – од 1199. како тврди наука или од 1200. како говори Сава на више места у својим списима. Затим, у оваквим приликама и број 8 може се различито тумачити. Нико ту не може рачунати на потпуну тачност у дан од првог до другог датума. Чак и мале разлике од неког месеца имају озбиљне одјеке у помену конкретних година – мало пре, тачно, мало касније – а то значи задирање у посебну календарску годину.

Присталице објаве Симеона у Србији нису тиме умирене. На основу разлика у излагању четири писца – што се код Срба само тада дешава и што се показало чак и као „сувишно“ с обзиром на опште стање око (не)моћи истраживача. Отуда питање – кад долази до објаве у земљи? Та нагађања о односу времена преноса и канонизације Симеона у манастиру Студеници излазе из оквира осврта. Ту при коришћењу извора треба водити рачуна о томе да реч свети у Светој Гори има друкче значење него ван ње.

Метод „врућег кромпира“ при раду сведочи да аутори још нису свесни озбиљности (не)прилика у којима раде. Наука није салата – од свега помало и то по својој вољи. Мора се разјаснити природа сваке вести и цео систем „препаковати“… Тиме ће отпасти дилема шта је шта и како се према томе односити. То ће говорити и о личности истраживача као и његовом односу према разним категоријама вести. Постојеће стање и метод даје могућност самовоље у понашању и произвољно коришћење извора неретко међусобно супротстављених.