– Карпат – то сам ја –

Иако није главни јунак Друге књиге сеоба, пуковник Вишњевски се може ценити као најуспелије дат лик. Налази се на челу руске мисије у Токају. Званично њен циљ јесте набавка чувеног токајског вина за војне болнице и за сами руски двор. О осталим видовима деловања мало се говори. Они нису мање важни и о томе Беч довољно зна. О самом Вишњевском се зна само толико да је постојао човек таквог презимена. То је дало прилику да од њега створи свој лик. Реч је о ретко обдареном човеку на каквог се не наилази често, али онај које био у прилици да сарађује са њим бар извесно време неће и не може га заборавити. Сложеност посла на том месту сам је дефинисао: „А што кошта не питају… Купујући вино за росијски двор, Вишњевски је био успоставио срдачне одиним хунгарским светом, грофовима и племићима, а кроз варош пролазио је сваки дан на коњу“. Ове речи одређују и правац даљег размишљања, које се може одвијати на више нивоа. Поменута дефиниција сасвим довољно указује на деликатност посла. Јасних граница овлашћењима ту не може бити. Ту је све дозвољено, али наводно у разумљивим (умереним) количинама. На језику конкретног то не значи ништа и свак па и најсавеснији у послу може бити оптужен за злоупотребу и осуђен као највећи преступник. Они са „вијугама“ свесни су тога и зато не пропуштају прилику да се солидно и на време „обезбеде“. Ипак, често се дешава да и такви падну. Знају и да се извуку, али не живе дуго после тога. Снађе их оно што до јуче нису могли да замисле, а такав удар је тешко поднети без разорних последица.

Задатак писца састоји се у томе да трага за изузетним ликовима и појавама. Најчешће ни тиме он није задовољан па коришћеним имагинације затечени ексер пројектује до екстрема. Тако се чини и овде. Уз све личне предности, истиче се како је јунак леп. „Није знаочему више да се диви: да ли стасу и појави тог човека, његовом отменом говору, љубазности према странцима или његовом знању.“ То се ретко дешава. Лепота је квалитет за себе и ретко кад је праћен још неким пажње вредним даром. Потом, то истицање наводне лепоте не уклапа се у остали део приче, где су саставни моменти у сагласју и одају кохерентну слику. То су људи широког спектра па је код њих лакше одвојити „лице“ од „наличја“. Само је теже рећи шта је и кад је ту лице, а кад обрнуто. Посебно је питање, колико је писцу пошло за руком да доследно без унурташњих контраста сагради овај лик.
За свој „додатни“ рад Вишњевски располаже ефикасним средством. Као човек широких овлашћења у богатом крају бави се откупом основног производа. То му отвара врата, па и она најмоћнијих и најугледнијих. Корист је обострана – са њом нарастају и апетити, те се и на границе заборавља кад се већ „не пита колико кошта“. Човек је биће експеримента и никад није задовољан собом. И кад има далеко више него што му је потребно, он настоји да стиче и даље у истој мери као и онај који полази од нуле. Много чега Вишњевски успева посредством свог опхођења и шарма да представи као сасвим природно и незамисливо да буде друкче. То је „издање“ које одушеви оне који су у пролазу и нису у прилици да га виде са наличја. Уљудност, мекоћа у разговору код таквих је добар оклоп који истовремено крије њега али успава саговорника. Ако је ток посла и разговора такав да мора да покаже чврстину, саговорник ће бити згромљен кад од, до тог тренутка љубазног Вишњевског чује: „Ја сам за вас Карпат!“ Какав ефекат чине те речи и појава Вишњевског са правим ликом, сазнање код махом унесрећених путника у потрази за својом срећом, може се само претпоставити. „Хтели су да се мало одморе у Токају, болело их је и то што их Вишњевски, за кога мишљаху да је прави Рус, тера иако је то љубазно радио… Псовали су му иза леђа мајку. А он се смејао, кад му је то достављено. Рекао је да то није чудо, и он би псовао да је на њиховом месту.“ Једно је јасно – од тог тренутка он постаје демон. Такво искуство прераста у пословицу: „Чувај се дебели Србина који не псује, има беле и лице углађено…“
Лик се може посматрати и као образац успеле корупције на коју се у животу често наилази, не само код Срба. Основа пословања јесте да дотични није „егоиста“, добит се дели са моћним заштитницима који такође нису гадљиви на „додатни приход“ иако су сасвим добро ситуирани. Свака тужба угњетених и оштећених на поступак „извођача радова“ стиже до њих, а онда се враћа у руке „актера“ на терену, од кога све и почиње. Слично се дешава и у оквиру брачних односа. Висок стандард омогућава обостране излете уз толеранцију на коју се надовезује „сарадња“ вишег степена, где тобожњи супружници једно другом стварају прилике за жељене везе, пошто су обоје презасићени гадостима испуњеним заједничким животом. У жељи да буде што ефикаснији писац чак и злоупотребљава своје могућности и слободе – стварањем хепиенда и тамо где би се он најмање могло очекивати, па чак и коришћење најповољнијих теоријских погодности.
Вишњевски је незајажљив у својој похлепи за добитком сваке врсте, па и жељи за осветом. Павлова жеља да се сретне са царицом и покуша да је заинтересује за судбину свог национа била је свима позната. То му је дало прилику да створи ђаволски план, на сцену ступа и поменута сарадња супружника која је већ стигла дотле да се може сматрати као домаћа радиност. Инсценирана је наводна посета царице у којој се Павлу тобож указала могућност да се сретне са њом. То није могло да прође без укључења већег броја лица, нажалост све самих Срба. План је успешно изведен, а онда наступа други део приче. У својој охолости Вишњевски занемарује да и за њега постоје ограничења и зоне где не сме да ступи. Велики број учесника и разне приче учиниле су да се то није могло одиграти само у равни српског надмудривања. Вести стижу и до „надлежних органа“ који мисле друкчије. За њих то није само обична пакост већ по ишчашеним мерилима – која постоје на сваком двору – тиче се тобож темеља саме империје. На сцену ступају друга мерила понашања. И оно што би у некој далекој перспективи могло да буде и забавно, прераста у конкретну опасност. У таквим условима стрепње у подвалу укључених су далеко изнад очаја превареног Павла. То ће коштати и Вишњевског. Различите су процене шта га све може снаћи: „Виткович је говорио Павлу да сад судбина Вишњевског и осталих зависи од тога колико ће пасти мита… Ма шта било и ма како било, Вишњевски ће имати много да плаћа.“ О Вишњевском се даље не зна. Прогон у Сибир и сечење језика се неизоставно помиње и у мање драматичним околностима.
Вишњевском као одређеном Србину (пореклом из Вишњице) могуће је наћи низ аналогија. Његова оданост новом господару има низ примера српског потурчењака. Код својих сународника гледа само низ недостатака и савети тешко примају. Па ипак, време ће кроз будуће деценије показати да је у својим оценама и препорукама био у праву. Десило се управо онако како им је он предвиђао, иако мимо воље наивних и завађених Срба, што је једна од црта Вишњевског која се мора ценити. Занети својим надметањима, однарођавању склони Срби нису нашли начина да избегну коначном губљењу.
Према роману дошло се дотле да су крајње угрожени појединци међу Србима пре могли добити помоћ од несрпске околине него од својих сународника. У таквим приликама губи се осећај нације и постаје „магла“ која се лако претапа.
Живот у латинској Аустрији и поред прогона више личи приликама у Србији него на живот на несагледивом руском простору. Европа је мања, издељена границама често се наилази на границе и друге непознате језике и на њих навикава па је и „трпељивост“ већа. Постоји сазнање да се живи са „другима“. У дубини империје те свести нема и она тражи нивелацију. Опстало се и под Турцима и под Бечом док се у Русији нестаје брзо и без трага. Ту је и закон „осмозе“, пред којом је и чувени српски инат немоћан. Срби и кад се око нечега сложе и поставе јасан циљ не умеју да га остваре. У првом реду спутавају их правила која су сами створили и виде ограничења и тамо где их нема.
Трагедија одсељених Срба је вишеструка и индикативна. Губе се у условима благостања. У тријумфу победника крије се клица будућег пораза пошто се занемаре одбрамбени механизми и почну сматрати сувишним. Побеђени је принуђен да се понаша потпуно друкче. Онако како му прилике намећу или пак (не)дозвољавају. Уз савлађивање отпора почиње постепено и обнова виталних снага за препород. Шире схваћена цела појава се своди на еванђелску поруку „не живи човек само о хлебу…“
Реална подлога романа се очекивано разликује од онога што се у причи среће. Токај је по мемоаристи суморно место. Према роману и његовом јунаку капетану Павлу Исаковичу то изгледа сасвим друкче: „обрадовао се тишини Токаја – на полуострву и зеленилу, дрвећу, на води, у сребрном мраку, као на неком острву блажених…“ Овакав утисак не чуди свуда тамо где је земљиште погодно за гајење винограда погодно је и за живот људи. Слично труду Црњанског да Токај учини пријатним местом чини и аутор романа о месту на Дрини. И он од савременика занемарује касабе, жели да створи „позорницу“ испуњену ведрим несвакидашњим догађајима.