Црњански и Андрнћ
– реципроцитет-

Могућем читаоцу – уколико га буде било – на самом почетку треба рећи, зашто се опет прича оно што је толико пута речено и добро познато?! Треба му то рећи, да би навреме одустао од читања. На дан Сарајевског атентата 1914. године Црњански се налази у Бечу, док је Андрић тада у Кракову. Иако припадник латинског обреда, због веза са Србима Андрић ће доспети у затвор, док ће Црњакски, иако Србин и политички исправан, бити упућен на фронт. Епидемија га сачувала од најгорег – учешћа у борби против својих сународника на њиховом огњишту. Могло би се расправљати о томе ко је од њих двојице у том моменту награђен, а ко је кажњен. После рата је јасно – Андрић је био затвореник, што се истиче у његовој биографији. Касније ће сам рећи да се то десило због чланка који је објавио после балканских ратова: „Кад ће доћи крељева војска“? Том приликом је уједно тражио да му се време рата урачуна у радни стаж. Црњански рат проводио као припадник непријатељске војске, о чему се радије ћути, али и на гај начин је његова биографија мањкава. „Био сам млад човек који се вратио из рова, и то је дуго после рата, значило једну нарочиту психозу наивности“…

Почетак рата априла 1941. године затиче Црњанског на служби при нашој амбасади у Риму на месту аташеа, а Андрића у Берлину као амбасадора. Дипломатско особље наше амбасаде из Рима, ношено током ратних догађаја доспева у Енглеску, а оно из Берлина из истих разлога, али другим путевима, стиже у Београд. Да се неким случајем десило обрнуто, и Андрић се затекао у Риму а Црњански у Берлину, свак би пратио пут своје групе, те би Андрић цело време рата провео у Енглеској, Црњански – ако би се судило по примеру Андрића – проживео би у Београду. У оба града лако се могло погинути од немачких (и савезничких) бомби.
Нестрпљиви Црњански је искористио прилику да каже како је Андрић срећан човек. „Успорени“ и опрезни Андрић није сгигао да се тако јасно изрази о Црњанском. Не види се по чему би Андрић био толико сретнији. Кључни моменат његовог успешног професионалног почетка лежи у томе што му је професор Т. Алауповић – потичу из истог места – постао министар вера у новој држави и свог бившег ученика ставио под заштиту. У том погледу ни Црњански не заостаје много. Оженио се из куће код династије добростојећих Ружића, што му је више пута кроз потоње време било од користи.
Живот проводи у складном браку са женом која је по општој оцени вредносно била изнад њега: „Та жена је умела да заглађује многе неравнине Мишиног карактера, а говорило се да је она њега и држала у служби, јер је двор имао обзира према њој, пошто је њен отац државни саветник Ружић био један од великих Карађорђевићеваца и чак интимни пријатељ блажено почившег краља Петра 1.“ За разлику од њега, Андрић је више пута истицао тежину свог самотног живота.
Живот емиганта Црњанског у Енглеској био је тежак. Мишљење да добар писац није био сналажљив у свакодневном животу само је делимично тачно. Он није био само писац, већ је уједно и врло вешт и окретан новинар, способан да осети шта је и важно и занимљиво. Налазио је начина да доспе до теме и обради је на начин привлачан и данашњем читаоцу, чак је успео и да заврши факултет у Енглеској, али му ни то није помогло. Све оно што је у избеглиштву поднео, касније је и њему и читаоцима „надокнађено“ кроз тријумфални повратак у земљу,где је дочекан као „пророк“ и садашњег и будућег.
„Број посетилаца надмашио је величину дворане. Читани су одломци Сеоба и Ламента над Београдом. Пишчеве речи да „настављамо где смо стали пре тридесет година“, међу званичницима власти примљене су са подозрењем. Уместо „подозрења званичника“ за писца је битна атмосфера у публици. Сала је била препуна, око седишта, горе и доле, стајали су млади људи… Долази до померања. Емпатија сународника се од дела помера према личности писца који стиже из принудног странствовања.
Пред крај живота Андрић је под заштитом ореола добитника светског признања за књижевни рад, тако да је скоро незамисливо да се о њему каже нешто лоше, па је тиме истовремено знатно редукована могућност објективног разматрања. За разлику од тога, лоша прича о Црњанском, кад је има, прима се и без спора. Оба су заточеници мита – Црњански мита сеоба и Војвод(ов)ине, а Андрић мита о Босни као нечем посебном. Питање је какву услугу у делу „незаслуженог“ наслова, чини своме „национу“ описом ратних (не)дела граничара. Тако су полусвесно и мимо личне воље ишли на руку раду Броза на разарању српског националног бића…
У случају да је Андрић рат провео у Енглеској, мало је вероватно да би се одмах вратио у земљу, док би Црњански највероватније у Београду нестао у чисткама названим „ослобођење“. И после изгона окупатора наводно ослободилачки претвара се у осветнички рат „победника“. И Андрић је са притајеним страхом дочекао „ослобођење“. Однос нове власти према њему га је изненадио. Тек касније ће схватити како је до тога дошло. „Новом режиму је познати писац био потребнији него режим њему… Нису га волели, али су га поштовали.“ У „обрнутом“ поређењу може се ићи и даље. У разореном и окупираном Београду „експлозивни“ Црњански, који себе тешко савлађује, не би урадио ништа, док је смирени и срачунати Андрић, као човек који се, по сопственом изразу, много „трошио“ по пуговањима, ту искористио прилику да уради своја главна дела. „Колико сам се у тим пуговањима трошио, види се најбоље по томе што сам за време два велика рата (1916-1918 и 1941-1944), кад сам био присиљен да седим на једном месту, дао готово сва своја књижевна дела од неке вредности.“ Питање је, да ли би у слободном Лондону тако искористио расположиво време, или би се нашло изговора да се рад одложи. Оба су у вези са Шпанијом – Црњански чак жали судбину тог народа – док се код обојице не примећује разматрање о судбини српског народа током рата – немачком и хрватском геноциду и свакојаких врста страдања. Колико је њима, у области књижевног рада раван, песник Јован Дучић у том погледу испред њих?! Иако живи у далекој Америци, он је већ током рата упознат о страдањима Срба свих врста и реагује када и колико може. Наша два писца су у прилици да се јсш боље обавесте о овом – Андрић чак и на непосредније – али се понашају потпуно незаинтересовано.
У писању о Црњанском редовно сс разматрају и његови „страхови“, нарочито појачани мучним животом емигранта. Годинама се водило рачуна да им стан никад не буде празан, пошто су били убеђени да их неко док су одсутни „посећује“. Сваки емигрант је двоструко „занимљив“ и земљи порекла и земљи невољног домаћина. Није ни Андрић далеко од тога, само што се о његовим „страховањима“ суди по блажим критеријумима. „Крио је чак и шта чита, борећи се „свим и свачим“ против било каквог покушаја да се продре у интимне сфере његове личности. По Џумхуру жали што није попут Травена објављивао под псеудонимом… Он је стално прогањан неким страхом. Он се са страхом и родио… И тако је живео, с једне стране страх, а с друге самоћа. По сведочењу Исидоре Секулић која му после рата није наклоњена: „Могао је да прогута много“. Кроз све периоде и ситуације кроз које се може пратити његово понашање, среће се потврда горњих навода. Нико од познаника не може да каже, да га је видео неочекивано раздраганог до тог степена да би „отворио душу“ до непрепознатљивог. Невоље су га пратиле од раног детињства и, попут зимогрожљивог човека, њих се никад није могао ослободити, ни онда кад му је све ишло на руку.
Поводом овога можесе рећи како је пре скоро пола века казано да је Андрићева личност као велики ребус. За његово решавање потребан је рад психолога, антрополога, теоретичара, литерата… у саставу одбрамбеног механизма сваког појединца спада и чешће помињана „маска“. Код особа које имају јачу потребу за „скривањем“ она је мање пробојна. Код Андрића је по сведочењу неколико уметника који су покушавали да сачине његов портрет она скоро „непробојна“.
Како Анрић као човек таквог сензибилитета и сазнања – довољно је само сетити се његовог описа појаве шуцкора из 1914.године, који у „изнутра“ разорену и ојаћену Босну долази одмах по завршетку рата тако говори о овој несрећној области. „Босна је берићетна“… Тешко је у Европи наћи земљу која би била тако занимљива. Уплитање светова, сукоби, судбине и збивања-све је то подизало део по део балканске земље.“ Управо то „уплитање светова“ је кобно за сваку област. При свакој трусној појави покаже се као трагично по слабијег. Ужасни примери те појаве данас (некад је свуда било тако) су: Босна, Балкан, Кавказ, Палестина… Искуство је донело изреку „да је ваљало, још би трајало“. Однос снага на овом прстору је јасни показатељ исправности ове мисли. Присталице пренаталне психологије видели би у овој Андрићевој везаности за Босну и истицање њене посебност подсвесни урођени мотив усађен управо у време Бењамина Калија-битно је одвојити Босну од Србије фабриковањем неких посебности – остало долази само по себи.
Толико хваљени наводни авангардизам и борбеност уметника као пробуђеног дела народа код писаца у поратном добу као да не постоји. Више личе на товљенике него на неке чак и привидне борце, још мање на свест и савест запостављених. Путују, гозбе се, планирају и користе одморе Током целе године (од непостојећих умора)… Ако се и боре за нешто, то је „интерна“ међусобна борба за веће привилегије, и расипање снаге. За „идејне“ борбе и неки напредак ту нема места. По писцима то су само они који успешно „пливају“. Сви идеали су остварени и остало је само да се живи од „ренте“ на основу неког ранијег рада. Разлога за незадовољство нема, а уколико и има таквих (прегажених и незадовољних), о њима 6и требало да се старају „азилне“ установе. Њима „револуција“ више не може да помогне. Ни Црњански није ту изузетак, само се у „утакмицу“ касно укључио. Много има „случајног“ а то, режирано случајно. Остали део народа притиснут наметима то ћутећи подноси.
Године 1920. појављује се текст где се међу најмлађим писцима издвајају Црњански и Андрић. Потоњих педесетих година биће само потврда тамо реченог. То није случајно. Иза текста стоји продорни посматрачки дар безименог аутора. По њему Црњанском: „ратни и послератни хаос у уметности није дао времена да се среди“. Андрић спада међу ретке на које поменути хаос није деловао деструктивно и негативно. Тај налаз потврђује и Бранимир Ћосић који 1930.године издаје књигу где су сакупљени његови разговори са познатим домаћим писцима. По њему најтежи посао био му је управо са Црњанским док истовремено жали што није успео да доврши започети разговор са Андрићем који му је причињавао задовољство.
Посебан осврт заслужује и перипетија око исказа Гвоздена Јованића по коме је Андрић узречи да је Црњански једини прави романсијер код Срба, додао и да је Црњански луд. Потом Гвозден наводно додаје како додатак није саопштио Р.Поповићу пасионираном трагачу по биорафијама писаца. Цела прича је позната преко дневника Р.Чоловића. Овде је важније размотрити ток сазнајног процеса па тек онда говорити о самој тврдњи Андрића. Ту се мора кренути „узводно“. До читаоца наводна оцена Црњанског од Андрића стиже преко Чолаковићевог дневника. За њу он је чуо Г.Јованића као службеног пратиоца Андрића, који опет не крије даје смео да се одлучи и исказ Андрића „редукује“ у разговору са Р.Поповићем. Управо тај моменат налаже преиспитивање целог низа тврдњи. Ако се Јованић не устручава да каже како „обрађује“ Андрићеве речи без јасног и оправданог разлога, колико поверење заслужују остали делови његове приче. Утисак је прилично мучан. Данашњем читаоцу је једино преостало да поверује Чолаковићу који већ због своје „револуционарности“ (спремности на све) то не заслужује никад у потпуности. Сам Чолак једино може да поверује Јованићу који опет зог своје склоности „обрадама“ такође не заслужује пуно поверење. Да ли се можда не налазимо пред својеврсном „утопијом“?