– Тозина династија –

Међу људима који су својевремено радили на штету Библиотеке, уз Богољуба Ћирковића, Градимира Станића и Слободана Милеуснића, налазио се и Слодобан Ковачевић – Тоза. Око њега има највише недореченог. Док су прва тројица имали јасно утврђену позицију и били „фактори“ и ауторитети, Тоза је на први поглед пролазио незапажено. Улога му није била да одређује и наређује, већ је он тихо саботирао. Правио је невоље и самом патријарху Герману својом ћудљивошћу.

Једноставније је одредити се према ономе ко неће (не мора) да врши своју дужност него према оном ко се понаша по својој ћуди хоћу/нећу, пошто се не зна у којем расположењусе налази. Ако је такав био према претпостављенима, може се само нагађати какав је био према себи формално равнима, који су морали обављати оно што се дотичном господину није допадало да ради. Путем Тозиних „заслуга“ у библиотеку је стигла и његова супруга, због нерада и дрскости протерана из штампарије. „Прославила“ се својим оргијањима са мајсторима током увођења парног грејања у одговарајуће просторије. Само по себи, то не би било вредно помена. Током времена, требало је запослити и ћерку. Сад је настала друга прича. Себе је представљала као безазлену „Црвенкапу“, која је толико страдала и била прогоњена као самохрана мајка, да је чак помишљала на самоубиство. Нашли су се и моћни спонзори. Наводни рад мајке и ћерке на истом простору претворио се у кућно ћаскање, уз истовременео стицање двеју слодних плата. Идила је трајала док спонзор није дошао у шкрипац. Његове невоље су биле толике да ни Ристо Радовић као в.д. поглавара СПЦ није могао да га сачува. Опет је кренула прича о страдалним Црвенкапицама. За очекивати је да Тозина екипа буде појачана и настављене његове криминалне заслуге за установу… То ће бити пуноћа династије.