На рушевинама скоро хиљадугодишњег Византијског царства чија престоница, Константинов град ,пада под власт Латина формирају се постепено две самосталне области где се налази православни живаљ – једна око малоазијског града Никеје где се током времена успоставља царска и патриаршијска власт. Друга област је у Епиру око града Арте.

Због лакших услова опстанка успела је брже да се консолидује и у политичком и војничком погледу постаје јача од Никеје и прераста у незаобилазног чиниоца живота на Балкану. Обе области маштају о изгону мрских и искључивих латинских освајача. Након две деценије ропства господар Епира успева да ослободи/освоји Солун од Латина. То је важан догађај и велики успех који је код поданика створио велике наде и очекивања како ни ослобађање самог Цариграда. Односи две области никејске и епирске на световном нивоу готово да не постоје док се на црквеном срећу у облику блажих или жешћих сукоба. Епископу Епира сложени и сложни под притиском световне власти не желе да признају власт никејског патријарха већ црквени живот воде потпуно самостално. Одбацују сваку иницијативу са никејске стране. Овде се пажња фокусира само на један моменат. Срби су „отупели“ од сталног понављања исте приче засноване на Савином житију тако да је за њих све што је у вези са Савом постало „обично“ и „нормално“ у толикој и таквој мери да се створило убеђење како друкче не би ни могло да буде, односно да би се отприлике све десило исто или приближно исто – већа неправда према Сави не би се могла учинити. Стална Савина кретања на тако широким просторима и у тако несигурним временима су подвиг од највећих Савиних активности. Подсетимо да биограф бележи само једно. Питање јерусалимског патријарха при сусрету са Савом – како је путовао и има ли мира у свету. Нити је питање случајно постављено нити га биограф случајно истиче.
Права илустрација ове тематике биће један на први поглед занимњив детаљ. Митрополит Јован Апокавк из епирске области поручује патријарху у Никеји: „Нама је због Латина тешко путовати до Никеје а вама је чак до Рима отворен пут“. Треба ли истаћи несразмеру поменуте релације са Савиним путовањима под истим условима?

*****

Варљива је судбина пица Доментијана. Много чега иде му на руку – Савин савременик и ученик поверено му састављање житија две најзначајније личности српске историје … Долазе потискивања његових дела од стране млађег биографа Теодосија. Ипак Доментијанова звезда се не гаси потпуно – увек је присутан у наслову Теодосијевог списа. Парадокс је у томе што тај наслов је често без помена Теодосија као правог писца али никад није без помена Доментијановог имена. Кроз векове у целој Русији живи „Доментијан“ без иједног помена Теодосија. Тек новије време поставља писца Доментијана на трон који му заслужено припада. Стога се може рећи да је Доментијан „неуништив“ – и кад привидно губи он „добија“ учешћем више правде.

*****

Током описа Савиног боравка у Никеји Доментијан се позива и на сведоке : „ и који су остали од тих светих мужева у Светој Гори рекоше ми, који бише самовидци његових преславних дела, називаху га земаљским анђелом и небеским човеком“. На основу тога поједини закључују да Доментијан није пратио Саву на том путу што не мора да значи. Позивање на сведочење стараца код овог писца донекле постаје манир. Овде су они „самовидци“ Савиног деловања. Ако је до тога и Доментијан као Савин ученик је „самовидац“ много га од онога што је Сава урадио.

*****

>>Он (Доментијан) је очевидно помешао старе пророке са дванаесторицом малих пророка.<< Пресмело је овако говорити и о осредње ученом човеку средњег века али никако се то не сме рећи о личности какав је Доментијан.

*****

Сазда свете цркве у правцу Истока и Запада као што беше заповест божаствена од почетка, и у последњем веку биће тако, што је Господ учинио од почетка, по истој слици и овај свети учини, чекајући будући век. Антитеза Исток – Запад јечеста код старих писаца. Исток је симбол светлости и живота и јасне су његове предности у односу на Запад.србима је лакше то да схвате јер им географија помаже. На Истоку се налази све оно до чега им је стало да донесу у своју земљу – Јерусалим, Света Гора, Цариград… Доментијан помиње још један тешко уочљив детаљ пошто се губи у маси текста. Важности теме доприноси и градња храмова „у правцу Истока и Запада“.

*****

Ако се прихвати улога Теодора Граматика у састављању епилога Доментијанових списа, онда на њему раде „четири руке“. Познато је да ти списи дају и извесне аутобиографске елементе самог Доментијана. Са поменутим Граматиком почиње и писање о Доментијану. Ако се то не односи већ на 1253.годину као време настанка Савиног житија онда се сигурно може везати за 1263.годину преко записа о настанку „Шестоднева“Јована Егзарха. Обично се првасазнања о Доментијану помињу у првим деценијама деветнаестог века.

*****

Пре почетка писања Савиног житија Доментијан је морао направити план будућег списа. Основни разлог је у томе што се најважнији моменат Савиног живота – посвећење за епископа „ заповешћу цара и руком патријарха“ морао наћи тачно у средини будућег списа. Тако дело унапред добија своје „тежиште“ о коме се морало водити рачуна и које утиче на коначну формулу дела. Водило се рачуна да се сачува „равнотежа“ излагања. То му није била посебна тешкоћа – материјала за обраду теме има довољно а може и да позове у помоћ имагинацију која му није недостајала. Затим ничим није обавезан у погледу обима дела.
Код млађег списа прилике су друкче није било потебе за поменутим „тежиштем“ и оно не постоји остаје му да једноставно хронолошки излаже живот јунака. Пошто је утисак да при писању хита да рад приведе крају списе може сматрати недовршеним а каква је била почетна намера биографа остаје непозато.

*****

Изучавању Доментијана може се прићи са више стрна. Овде се то чини са мало очекиване. У време кад биограф саставља своје житије првог српског архиепископа Саве настаје и зборник презвитера Василија „а зовом попа Драгоља“ где су текстови мешовитог и најчешће апокрифног садржаја. Да је пред данашњим ауторима само зборник Драгоља и кад не би било Доментијановог списа онда би се Драгољу посветила максимална пажња – како због садржине текстова тако и са језичке стране (значења и начина писања речи). Тако би се десило због малобројности текстова из тога времена. Тако Доментијан и без своје воље и знања чини „непрацду“ успут помињаном Драгољу.

*****

Јасно је да је Доментијан пре почетка писања Савиног житија из 1253.године направио детаљан план свог посла. На првом месту то је учинио због основне потребе да се исказ о стицању црквене самосталности и посвећењу Саве за првог српског архиепископа морао наћи тачно у средини будућег списа. Потом ту су и бројне антиципације током поступка излагања о чијем остварењу се морао доследно бринути ако је хтео да створи утисак озбиљног посленика. У таквим условима се пре и више може говорити о „градњи“ текста него о јединственом излагању о већој улози рационалне „контроле“ него о причи по надахнућу. За сваку страну (лист) из прве половине будуће књиге морала се тражити и наћи „противтежа“ у другом делу да би се сачувала преузета обавеза о „равнотежи“ дела. Стога будући рад захтева и даје прилику за поступак „демонтаже“ овог дела и неће се још дуго моћи сводити само на „парафразирање“ онога што Доментијан каже.

*****

На свој начин и Доментијан се може оценити и као велики „путник“. Док је био у земљи, пре одласка у Свету Гору. Пре боравка у Карејској келији вероватно је извесно време провео у манастиру Хиландару. Могуће је да је био Савин пратилац на оба путовања у свету земљу или бар на једном од њих. Године 1253. налази се у Карејској келији светог Саве Освећеног где по налогу краља Уроша саставља житије свога учитеља Светога Саве првог српског архиепископа. Не зна се кад је напустио Кареју и прешао у Преосвећеног Преображења на Спасовој води где се среће. Већ 1263. године кад се за њега преписује Шестоднев Јована Егзарха. На истом месту је и следеће 1264. године где довршава своје млађе дело житије светог Симеона Мироточивог. Док је ту он је добро обавештен о приликама у земљи. У запису уз Шестоднев каже се да је на челу Српске цркве Архиепископ Арсенје док се у поговору житија Симеона из 1264. године региструје промена на трону црквеног поглавара налази Сава и брат владајућег краља Уроша I. Све ово је добро познато али у виду „искиданих“ вести. Кад се оне прикупе и саопште издвојено добије се нова јединствена, непоновљива представа којој се не може наћи нешто слично. Она није једино што се може везати за писца Доментијана као особиту личност. Треба подсетити да су вести о његовом боравку у преосвећеном на Спасовој води уједно и први и кроз дуго времена једини подаци о постојању преосвећенога (самог).

*****

Више пута је речено – с обзиром на оно што је постигнуто на размеђу између дванаестог и тринаестог века трудом два светогорска монаха Симеона и његовог сина Саве – како се на културу српског средњег века може применити „правило“: у почетку беше најбоље, све остало што за тим следи представља тихо и слабо приметно „опадање“. Оно што је остварено око 1200.године је изворно и може се поредити са рађањем. Све оно што касније долази представља само смену узраста иако се држава налази у повољнијим условима. Касније генерације нису створиле ништа суштински ново. Оно што је вредно и незаобилазно има своје корене у Савином раду.

*****

Оснивачка повеља манастира Хиландара приписује се бившем владару великом жупану Стефану Немањи потом монаху Симеону вероватно је настала Савиним трудом. То је код Срба први познати акт такве врсте чије састављање представља посебну вештину. То се наводно односи на уводни део (аренгу) чији текст представља сублимат богословске учености. Њихови састављачи су углавном непознати. Није сваки „издавач“ повеље у могућности да код себе на двору има човека одговарајућег образовања на кога би се могао ослонити при састављању аренге па се често преузима нека ранија.

*****

Иако Хиландарска повеља представља први акт такве врсте по њеном садржају то се не би рекло. Она не само да није равна са млађим насталим у повољним условима већ је изнад њих. Ту је садржан програм будуће државе. Кад не би имала ништа друго довољно је оно што је о њој речено пре пола века. Ниједан други документ који је написан изван Византије није тако јасно изразио начело диференцијације и градације држава.

*****

Питање о крунисању краља Стефана Првовенчаног сина и наследника оснивача српске државе и династије Стефана Немање јесте једно од најтежих кад је реч о животу старе српске државе. Изгледа да се при сваком новом разматрању мора поћи од почетка поновним разматрањем малобројних и вестима оскудних извора. Сведочење Савиног биографа Доментијана ту је незаобилазно. Овом приликом дотиче се само начин његовог изражавања поводом мисије епископа Методија што је већ донекле разматрано у студији из богослова Светога Саве. Тим поводом Доментијан каже: „Посла га у Рим ка прехвалним апостолима Петру и Павлу, и ка великоме сапрестолнику светих, папи велике римске државе“. Преостаје да људи од струке процене колико је овакав начин изражавања (не)обичан. Да ли је особит или му је могуће наћи паралелу. Да ли је овакав израз у пуном сагласју са схватањем светогорског монаха о епископу старога Рима. Затим треба искористити поређење Доментијанове формулације са „адресаром“ Цариградске патријаршије „ектесне неа“.

*****

Уводни делови повеља (аренге) често су одраз врхунског богословског образовања својих, најчешће безимених састављача. Нажалост рад српских солидно образованих људи се на томе и зауставља. Они као да немају ни воље ни могућности да се прихвате дубљег и обимнијег рада. Своја знања су углавном стекли преко коришћења грчких писаца. Судећи постању око 1350.године будно су пратили шта се у Византији ради и старали се да то у што краћем времену преведу. Са друге стране тад се српски интелектуалци задовољавају оним што им нуди последњи Данилов настављач. У зборнику Животи краљева и архиепископа српских или оним што се налази у запису Инока Исаије уз његов превод Псеуда – Диоксија Ареопагита из 1371.године, смеши немогућег, нетачног, нејасног… И уводни део житија светог Симеона од Доментијана (1264) је таквог карактера да би могао да се стави у ред са најбољим и најученијим аренгама појединих повеља.

*****

Не ретко чине се покушаји да се акти поменути у Савиним биографијама од Доментијана и Теодосија пореде са сличним изашлим из званичних одговарајућих установа. Резултати таквих трагања су као по правилу обесхрабрујући – појава која не треба да чуди. Савин рад се одвија у потпуно ванредним околностима. Престоницу бивше империје држе Латини, а цар и патријарх се налазе у избегништву у Никеји. Потом све оно што Сава обавља у својим сусретима са царем и патријархом јесте изузетног ванредног карактера и излази ван оквира редовног пословања одговарајућих установа стилисаног неким обрасцима. Примери давања црквене самосталности могу се избројати на прсте једне руке кроз цео период миленијумског постојања Византије. Слично је и са актом патријарха издатог Сави по ком он може чинодејствовати на целом подручју које је дотле било под управом патријарха дат је у крајње неповољним условима и не може имати аналогију у редовном животу.

*****

Доментијану се и данас упућују многе замерке много чешће од читалаца него стручњака. То није необично. Мало ко од писаца може бити цењен и после више од осам векова. Поред тога овде није реч о писцу који је могао да да пуни замах овом списатељском дару. Спутан је правлима житијиног жанра и чињеницом да говори о конкретној особи где не може много да одступа од реалног. Парадокс везан за овог писца састоји се у следећем – његов основни циљ није да саопшти чињенице из живота свога јунака, првог српског архиепископа већ има намеру да га што више приближи библијским личностима и да истакне предности светога Саве као личности Новог завета и носиоца Божанске Благодати у односу на ликове из Старог завета.

*****

Ту његову тежњу нису разумели ни прихватили ни његови савременици па ни потоње генерације. Излаз су потражили у „прилагођавању“ Доментијановог дела укусу читаоца. Тај посао је поверен светогорском монаху Теодосију који је то судећи по броју преписа обавио на задовољавајући начин. Ново доба није се задовољавало само тиме што ће читати старе српске биографијеи преко њих стицати знања о личностима старе српске државе већ жели да знања прошири и кроз проучавање осталих расположивих извора. Затим поред јунака њих занимају истовремено и личности писаца које умеју исто тако да буду занимљиве јер су општа знања о том времену малапа се та потреба за већим знањима задовољава на сваки могући начин.
Познато је да се вековима текстови старих српских писаца, као и сви остали, умножавају путем преписивања, једином техником којом тадашњи свет располаже. Током таквог рада и поред савесног односа према послу, што не мора да буде увек праве се пропусти и грешке. Текст се умножава разним путевима. Књиге током времена настају и нестају и долази до удаљавања од изворног састава.
Данашња наука у својој оправданој тежњи да дође до што већих али проверених и проверљивих сазнања настоји и да дође до изворних облика текстова. У том погледу Доментијаново дело представља велики изазов како је на пример његово житије Саве сачуивано само у два потпуна преписа. Кад се на то дода и факат општег убеђења да је мало читани Доментијан у свом казивању неупоредиво поузданији од по неким проценама десетоструко популарнијег Теодосија не чуди што је и он и његово дело у центру пажње нових истраживања. Значи, дошло се до тога да је и поред свег незадовољства у ново време писац Доментијан познатији и популарнији него у време кад је живео.

*****

Некада српски владар велики жупан Стефан Немања потом смерни светогорски монах, светитељ и чудотворац Симеон у периоду од око пола века добио је три њему посвећена житија : од сина Саве (око 1207.године), сина Стефана (око 1216.године) и светогорског монака и писца Доментијана (1264.године). синови Сава и Стефан налазе се на водећим положајима у земљи Сава као црквени поглавар, Стефан као владар. Такав положај им омогућава да буду и наручиоцу (ктитори) и писци као људи са уметничким даром. Та два својства ретко кад ису заједно. Много чешће наручилац и „извршилац“ посла ( писац, преводилац, преписивач, зидар, сликар….)су различите личности. Тако је и код писца Доментијана у поређењу са Немањиним синовима он је „најамник“ да ли ће и шта ће радити то зависи од наручиоца. Без тога нема посла. Без дарежљивости краља Уроша I (1243.-1273;1276.) не би било ни Савиног (1253.) ни Симеоновог (1264.) житија и поред живог и за посао спремног даровитог писца Доментијана.

*****

У настојањима да свог јунака Саву уврсти у ред библијски личности Доментијан се налази неупоредиво далеко испред свих осталих старих српских биографа. Овде ће се највише рећи о примеру предводника старозаветног предводнику народа Пророку Мојсију. Читаво поглавље Доментијан је посветио поређењу ове две личности на низу примера где се увек показују Савина преимућства у односу на Мојсија као личности Старог Завета. Нико од осталих старих српских писаца не чини тако. Своје јунаке они стављају у ред са Мојсијем и Исусом Навином. Насупрот томе Доментија Исуса Навина можеда пореди само са Савиним изабраником и наследником на трону архиепископом Арсенијем.

*****

Након поетски представљених и успешно обављених преговора о црквеној самосталности српске државе прелази се на конкретизацију детаља око Савиног посвећења. Цар Теодор Ласкарис је упоран у настојању да се Сава прихвати улоге првог поглавара новоосноване Цркве: „Ниједан од ових није подобан толикој светињи, осим твога преподобија и богодаровање ти светлости“.
Ово место личи на преузето „опште место“ док је у стварности поетско представљање догађја. Ако Цар каже да нико од представљених кандидата није и не може се поредити са Савом ту није речено ништа ни нетачно ни нестварно. Може ли се замислити да је међу присутнима неко био погоднији и као личност и као делатник?
Данашњи човек ће још теже прихватити оно што следи у наставку разговора – питање трошкова. Долазе Савине речи: „ Пошто се на то нисам спремао, где ћу наћи толики издатак за толике потребе, што треба црквени закон?“. Тек након подробнијег изучавања услова под којима је добијена самостална српска архиепископија кад ће се видети да је то својеврсно „Изнађење“ и за самог Саву горке речи ће се примити без много колебања.

*****

При опису Савиног посвећења у Никеји биограф помиње и „заповест“ добијену од патријарха : „Прсвећени патријарх ове васељене Герман, поставих овога кир Саву као архиепископа свима српским и поморским земљама, и као свога вазљубљеног сина шаљем га у ову васељену што је област мога светитељства правоверне Хришћанске вере, да има област по моме начину кад свим градовима и земљама, над митрополитима и епископима и поповима и ђаконима по Божаственим правилима, свакога по достојању и све учити у име Оца и Сина и Светога Духа,и као и мене то га сви послушајте, који сте у Христу правоверни хришћани“.
Ова „Заповест“ својим обликом и садржајем даје много и повода и прилике за дуже задржавање на њој. И поред тога она је до сада само предмет краћих успутних задржавања на њој. На садашњем степену знања мало је могућности да се њеном анализом дође до сигурних закључака. Препреке су неизбројиве. Акт сличне природе али друкче садржине среће се и код млађег биографа Теодосија. Пошто је формално блажи формуларима званичног пословања њему се поклањало веће поверење док се притом уопште није помишљало да све може да буде производ и каснијег времена током врло вероватно „ревизије“ Теодосијевог текста по усмено саопштеном мишљењу атинског професора В.Фидаса то би био налог за мисију. То опет, с обзиром на крајње нередовне прилике у којима се патријаршија током свог вековног постојања нашла, може различито да се тумачи. У принципу оно што је настало у крајње неповољним условима тешко је наћи паралелу у нечем из редовних прилика. Ту је и погрешно дато име патријарха који себе назива „Васељенски“. Настојање Никејског патријарха да у своју титулу унесе и одредницу „Васељенски“ везује се управо за овај период. Избегличко стање у комесе нашао ограничава могућности његовог начина редовне управе до крајњих граница. На то се надовезује Доментијанова обрада вероватног конкретног документа који је Сава стварно добио. Текст је врло осетљиве природе и мала непажња преписивача може да му оштети основни смисао. Да се резимира – природа акта је недовољно јасна пошто настаје у нередовним приликама и не може да има праву аналогију, садржај акта се код два животописа разликује, „погрешно“ је дато име патријарха, читаоцу је дата Доментијанова обрада текста, могућа „оштећења“ током преписивања. И ово је довољно да покаже са како огромним тешкоћама ће имати да се носе будући проучаваоци.

*****

Другу главу свог житија Симеона Немање Доментијан саставља према Немањином житијуод сина Стефана Првовенчаног. Ипак и ту током рада остаје веран свом принципу „странствовања“ појму који се тада среће у различитим значењима. Код Доментијана он се своди на то да тамо где говори о приликама у земљи помен имена људи и назива места своди на минимум. Тако тамо где Стефан Првовенчани набраја области које је млади Немања добио на управу: Топлица, Ибар, Расина и зване реке. Доментијан изоставља поменуте називе и целу Немањину област назива „источном“ пошто је она стварно на истоку тадашње српске државе. Говори се да биограф тако чини у циљ апстраховања што је у односу на његов познати манир „странствовања“ мање вероватно.

*****

Прикупљање старих књига у веће збирке ради (претпостављене) веће сигурности и потом у циљу лакшег проучавања то чине, бар у случају српске књиге, средином деветнаестог века. Необично је што се то тако касно дешава и на просторима далеко ширим од српског. Сами Срби раније су могли таквим пословима да се баве из познатих разлога. Срећна је околност што се на самом почетку на овом послу нашла два генијална човека П.Шафарик и Ђ.Даничић – и ту важи принцип – у почетку беше најбоље. Највећи део старих књига путујући истраживачи и сакупљачи налазе их ван употребе, одложене по свакојаким местима лишене сваке бриге и интересовања за њихов опстанак и трајање. Није у том погледу ни Доментијан и његови малобројни преписи боље срећ. Судећи према запису у рукопису манастира Дечана та књига је последњи пут била у „активној“ улози последње године ратовања Црнога Ђорђа. Из те за цело српство непреболне године у поменутом запису сачувана је вест о устаничкој победи петнаестог јула 1813.године. тад је књига „одложена“ и чекала након продаја и препродаја свој нови живот.

*****

Поводом Доментијановог начина цитирања Светог писма дошло се до констатације да он то чини напамет, по сећању, повезује текст из Библије са речима јунака без икаквог прелаза. Помињу се и примери неиспуњених обећања и тамо где каже да ће навести речи старозаветног писца па то не учини. Опажања на констатације овакве врсте могу бити двострука – пажња је усмерена само на поступак нашег биографа али читалац остаје ускраћен за обавештење да ли је такав рад само Доментијанов специјалитет или је то манир времена кад је такав однос присутан и код других? Затим да ли је неиспуњено „обећање“ пропуст самог писца или је до тога дошло непажњом неког од преписивача. Дело је сачувано само у два преписа вековима удаљен од године настанка житија. Тиме је увећана шанса да у послу умножавања учествује више особа а самим тим да нека од њих буде и „погрешна“.

*****

Подела основног текста онако како је замишљен од његовог састављача Доментијана остаје недоступна. Могуће је да он и није помишљао на неку (под)поделу осим оне основне којом се спис састоји из два потпуно једнака дела – време пре Савиног посвећења и потом Савино деловање кад је био епископ. Садашње стање у једина два преписа је такво да сведочи о неозбиљном односу више група делатника током умножавања списа. Они су руковођени различитим каналима. Зашто се само са Доментијановим делом толико „експериментисало“. У поређењу са оним на шта се наилази код млађег биографа Теодосија „омашке“ код Доментијана – које се могу али и не морају тако оценити – представљају „ситнице“ које ипак неког каснијег читаоца, вероватно из времена ропства не остављају спокојним. На огромне нетачности и „промашаје“ код Теодосија се не реагује или се у досадашњем проучавању овога писца још није стигло дотле?
„Експериментисање“ око поделе Доментијановог текста има и данас и то у „равној мери“ – колико аутора толико и „модела“. За правим, ако је уопште могућ још увек се трага.

*****

Савина мисија код мађарског краља поводом крунисања Стефана Првовенчаног обрађена је код оба његова биографа и Доментијана и Теодосија. Аутори се њоме нерадо баве и различито тумаче. Са тим у вези је и однос домаће науке прма Срему у то време. Ћутање и неодлучан став око тога као да говори како је она ту спремна на „предају“ да ли је и то један од бисера којима нас дарује „бечка школа“ класика наше историографије. Оваквим ставом домаћих аутора даје прилику безочној грабљивој „другој страни“. Неактивношћу српских проучавалаца ствара се празан простор који Латини присвајају без икакве аргументације. До пре неколико деценија Срем је у саставу Византије и припада свету православља. Први почеци опрезног наступа у Београду јављају се око 1230.године у потпуно измењеним политичким околностима кад им на располагању стоје сва средства принуде од чега они не одступају. О положају Срема могао би на свој начин да посведочи и Доментијанов спис. Познат је његов манир „странствовања“ који користи при писању. Састоји се у томе што имена људи и називе места током Савиног боравка у земљи не помиње. Тако чини и кад говори о Савином одласку код Мађара. Та појава прећутавања сведочи да он Срем сматра „домаћом“ земљом.

*****

Разматрања око Жичке беседе Светога Саве и њена тумачења при садашњем стању науке морају се одвојити од изучавања српског синодика православља и прича о јересима које наводно угрожавају опстанак православља. Зна се од кога је у време Латинске „свемоћи“ она највише угрошена.

*****

У оквиру свог сведочења младог подвишника Саве Доментијан сведочи о његовим напорима душевним и телесним у којимаје стекао и болест која ће га пратити кроз каснији живот. Ради тих великих подвига и болест му се усели у срдачне утробе, јер због велике му издржљивости, пошто му је утроба сахнула, болест се усели у њу и не остави га до краја. Из таквог описа и данашњи лекар би могао о узроцима и врсти „цирозе“ које Савин живот уз несмањени напор прати до краја живота.

*****

Уз сву скромност, монашку смиреност не може да се сакрије „аристократски“ дух и Саве и његовог биографа Доментијана – из скромног Русика одлази се у Ватопед, радо се посећује Велика Лавра и остале обитељи по Светој Гори, оне које су са највећим угледом. Не може то да прикрије ни старање о обнови угрожених манастира Кcиропотама и Каракала који се налазе у стању непосредно пред гашењем. Тим поводом се размишљања о неефиксном устројству Свете Горе. Необично је што се и оно 1200.године, и пре пада Цариграда у руке Латина, често гашење манастира доживљава као обична појава. Као да не постоји „заједничка“ околина која би могла и требала угроженој обитељи да притекне у помоћ – ако ни због чега другог због одржања континуитета богослужења о чијој неопходности у тој истој Светој Гори се стално говори. Ако је тако бивало касније у поднебљу непосредних претњи турског освајача а потом и ропства то се мора разумети – тим лакше кад је својевремено и у својој слободној и такој држави сваки манастир препуштен себи као да је у далекој туђини.

*****

Више пута се помиње незадовољство Доментијанових савременика његовим списом. Који су разлози те појаве и колико је она била оправдана то је друго питање. Постоје и различити покушаји објашњења. По устаљеном мишљењу такав однос је био разлог да се млађем монаху Теодосију повери састављање новог житија – посао који је он радо прихватио и судећи по уводном делу доста обећавао. Општа је штета и његова лична и свих потоњих поколења што то обећање није и испунио кад му је све оно о чему у уводу говори било доступно и могуће. Иѕгледа да је постојала и друга струја која је излаз тражила у „козметичким“ поправкама Доментијановог дела кроз осавремењивање језика и „равнање“ стила. Она није имала великог одјека а пећки рукопис јесте једини спомен тог настојања.

*****

Аутори током писања о Доментијану истичу његову везаност за светлост и коришћење метода антиципације. Природа списа то биографу и омогућава и налаже. Житије је посебан вид књижевног стварања. Ту је „исход“ напора и доживљаја јунака увек познат и слављенички шта има природније од повезивања победе и светлости, те две појаве неизбежно допуњавају. И у свакодневном размишљању обичног човека о неком поступку и процесу се цени на основу исхода па се и сећање очевидаца „прилагођава“ исходу. Стога нема необичног у томе што се агиограф користи предностима које му даје коришћење метода антиципације.

*****

Бечки и Пећки препис настају више од два века након што је Доментијан завршио свој посао. Сматра се да је Бечки рукопис иако је око два века млађи преноси изворнију архаичнију верзију текста. То значи да потиче са предлошке који је прошао кроз мали број посредника што је утицало да текст трпи мање измене. Судећи по литератури Савино и Симеоново житије не потичу са истог предлошка пошто Симеоново житије има више пропуста и недостатака него што би тога било у Савином житију. Пећки рукопис иако је временски мање удаљен од Доментијановог времена показује више разлике у односу на претпостављени изворни текст. Тако се стиже до закључка да једина два преписа Савиног житија од Доментијана до новог времена стижу потпуно различитим путевима у оба случаја нама потпуно непознатим.

*****

До новијег времена су само два човека током свог рада на Доментијановим списима овом писцу посветили пажњу коју он сигурно заслужује. То су први и једини његов издвач Ђура Даничић (1865) и преводилац Лазар Марковић (1938). Сви остали су се на том послу успут краће задржавали без већег удубљивања. Нажалост, они који су најбоље познавали и могли и требало да кажу највише (Даничић и Марковић) рекли су сувише мало. Они којима је то био споредни посао нису се устручавали да говоре опширно и да дају своје судове тим поводом.

*****

Доментијанови списи су сплет документарног и фикцијског толико сличних међусобно да не постоји начин сигурног раздвајања. Документарни сегмент и Доментијанов исказ понекад су у тој мери подударни да се стиче утисак како кроз јунака говори сам писац.

*****

У представљању верског стања у српској земљи аутори се задржавају на разликама између сведочења Савиних биографа и онога што о томе каже охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Колико анографи Доментијан и Теодосије о томе говоре неповољно толико је са друге стране повољнија слика коју даје Хомантијан. Колико је при томе значајна улога Топоса. У Савиним биографијама то је посебно питање. Овде треба истаћи како је обичајно брачно право код Срба често строжије од оног црквеног.

*****

Царски прилог „Мертик Зиг“ који Хиландар сада као српски манастир добија од цара Алексија III само делимично спада у проблематику везану за Доментијаново дело. Поступку око његовог добијања и код Доментијана и по актима посвећује се велика пажња потпуно несагласна са канијим знањима о њему. Насупрот великој пажњи која се у време добијања о њему нема даљег помена што је у најмању руку необично. Ради се вредном и значајном метоху смештеном на погодном месту о њему у светогорским актима нема помена. Како то довести у везу са осталим вестима по којима се Хиландар увек стара да прошири своја имања па макар то било и по удаљеним местима.

*****

Сталне су недоумице око тога да ли је каснији Савин биограф Доментијан пратио свога учитеља на неком од његова два поклоничка путовања по светим местима (1229 и 1234.године). Основ спора произилази из убеђења да је он тада био још млад што не мора да је тачно. Кад говори о Савином боравку у Студници око 1215.године кроз један детаљ открива да се и он налазио тамо. По грубој процени на основу тога би се закључило да је он десетак до двадесет година млађи од Саве. Сава на своја путовања иде у размаку измешу педесет пет и шездесет година, то јест пред крај земаљског живота. Тад је његов биограф могао да има између тридесет и четрдесет година што значи пуноћу снаге и угледа. Они који допуштају могућност да је Доментијан путовао са Савом ограничавају се само на једно путовање – не могу да се одлуче или да се сложе који Савин одлазак би то био. На могућност да биограф оба пута прати учитеља не помишља нико. То је време кад се Доментијан већ могао и морао истаћи неким својим талентима на шта указује чињеница да му је касније указано велико поверење и поверен у том погледу најодговорнији посао – састављање житија што је он за српске прилике сјајно обавио. Из његовог дела изашао је спис дотле и у погледу обима и садржне невиђен код Срба. Проучаваоци Доментијана често говоре о његовом методу антиципирања. Својим радом надишао је своје време. Савременици га нису разумели. Тако је Доментијан сам собом и својим делом постао својеврсна „антиципција“. У ново време се показало да и у овом „просвећеном“ веку има мали број њему дораслих читалаца.