У повељи краља Стефана Дечанског датој призренској епископији (око 1326.године) стоји: „ И замоли ме епископ призренскиАрсеније да му припојим земљу власима на Блацима, што је држе људи краљевства му; и не дадох му, него приложих сав забел краљевства ми у Црноочи да га припоји селима црквеним… Сматра се да је ово скоро јединствен пример да се одбије молба лица тога ранга. Проблем није у (не)споразуму две тако одговорне и утицајне особе. Морало је тога бити и у другим приликама. Необично је што се то бележи у једном акту насталом у општој атмосфери обостране добре воље као што се скоро редовно дешава.

*****

Пошто је окупило царство му збор на Крипиштима са преосвећеним патријархом кир Савом и са митрополитима и са епископима и са игуманима…<< Познато је како су након прогласа српске патријаршије (1346) поједини епископи добили звање митрополита. То су махом биле „празне“ (почасне) митрополије пошто под својом управом нису имале подручне епископе. Не може тачно да се разјасни које епархије су постале митрополије али је извесно да нису све биле захваћене тим процесом. Отуда у повељи помен митрополита и епископа.

*****

Зборник „ Животи краљева и архиепископа српских“ делује пре као „конволут“ списа различитих аутора него као нека целина. Судећи по начину коришћења поступа се обрнуто. Прилази му се као целовитом делу и користи се са истим поверењем на исти начин вреднују се списи архиепископа Данила, зачетника зборника и његовог последњег настављача аутора житија патријарха Саве IV где се налази подједнако и нетачног и немогућег. Напретка неће бити док се овом питању не приступи са крајњом озбиљношћу. И изнађу „слојеви поверења“ према понуђеном тексту.

*****

За стару српску књижевност кобно је што од Византије нису преузели праксу састављања кодекса где би се заједно нашли ситнији списи неког писца или садржином сродна дела. Низ дела сачуван је само у једном препису што значи да су врло близу нестанку. Утисак је да се последња два века одликују високим степеном губитка старих књижевних дела, односно намеће се мисао како да је нестајање кроз раније векове текло истом динамиком као што се то дешавало од 1800.године до данас мало шта би доспело до нас. Да су постојали кодекси Савино писмо игуману Спиридону или два списа пећког епископа Марка не би до новог времена доспели „стидљиво“ прилепљени на корице других књига са којима са у првој половини 20.века и нестали.

*****

Византија као да се не стара о континуитету правних норми свјих владара. У току вишевековног трајања јављају се владари који мисле да историја почиње од њих – доносе своје законе и не обазиру се на оне раније настале нити се старају да се усагласе. Стога временом настаје хаос код потоњих. Зато се понекад јаве покушаји да се уведе неки ред у такво стање. Ти покушаји никада не могу да рашчисте стање и посао доведу до краја. Па и када би у ранијим вековима постојања Византије у томе успео, нова поколења би наставила по старом. Касније, опадањем државе уз осећај сталне угрожености увећава се шаренило у понашању у том погледу.

*****

Житије краља Душана у зборнику „Животи краљева и архиепископа српских“ и житије инока Исаије сачувано у само једном зборнику духовног садржаја имају једну заједничку црту. Оба су „дефектна“ али свако на свој начин. Код оба списа недостаје завршетак али природа тих недостатака је сасвим различита. Житије краља Душана је у том погледу потпуни изузетак. Оно изгледа никада није довршено. Излагање стаје на периоду негде око 1335.године, и њиме је захваћена само прва половина Душановог активног живота. То је могло да се деси из јасног разумљивог разлога. Најпре у обзир долази спреченост писца што не значи да не могу да постоје и други узроци. Теже је објаснити однос редактора зборника што није нашао начина да се започето дело доврши. Недостатак завршног дела житија инока Исаије лакше је објаснити. Познато је да су почетни и завршни делови кодекас највише угрожени. Ту је на делу „механика“. Они се при коришћењу књиге највише троше и стога први лако отпадају и губе се.

*****

Мемоари З.Вучковића више познатог по писању него по војевању могли би се оценити и као анти-мемоари. Млад, импулсиван не мири се са током ствари око априлског рата 1941.године. Спреман је да иде и у Африку и тамо се прикључи „савезничким“ снагама у борби против немачког нацизма. Пут га води преко Вишеграда где у возу наилази на усташког „редара“ који се према њему понаша крајње грубо, понижавајуће и претеће. Без икаквог устезања говори о тежини свог стања кроз неколико минута. Ни такав доживљај и сусрет са крајње суровом стварношћу положаја Срба лево од Дрине не дозива га памети.И даље мисли само на пут у Африку да помогне „општу“ ствар. Тражи војевање са Немцима а потреба отпора Хитлеровим слугама из неких независних држава (као да постоје и зависне државе) не пада му на ум ни тада у пролеће 1941.године а ни кроз касније године ратовања док држи неки назови поредак у таковском крају. Уместо мисли о потреби неизоставног отпора и начину деловања он и несвесно и свесно избегава сусрет са усташом кога је добро упамтио али нема воље да се са њим поново сретне.

*****

Рад на старијој и дубљој прошлости у начелу је отежан не ретко и немогућ. Услед основне, добро познате опште болести недостатка одговарајуће грађе. Нису без тешкоћа ни они који се баве новијим временом. Они су притиснути обиљем грађе различитог не ретко и сумњивог квалитета. Ту се често наилази и на текстове којима је у већој мери циљ да удаље него да приведу суштинском проблему. Није ту само реч о свесној сумњивој намери. „Зубати“ процеси памћења и заборављања разликују се од особе до особе. Ту је већ први корак неслагања. Долазе разлике у процени вредности и „естетике“ неких појава. Код просечних особа процена не почива на личној перцепцији улоге људи и збивања већ је више резултат претходног „навијања часовника“ својих опажаја према општем размишљању. Само изузетно јаке личности су отпорне према тој појави. У сложеном механизму збивања јавља се читав низ ситних „зупчаника“ чија улога се тешко примећује или се потпуно занемарује. На тај начин се лакше и брже долази до јасније представе чија „естетика“ за познаваоца пати од низа недостатака. Званични акти су често безживотни и далеко од реалности. Настају у изолованим кабинетима далеко од живота „буке“. Лична преписка може али и не мора да даје велики допринос разматрању. По заоставштинама значајних актера или њихових каснијих истраживача наилази се на расејане белешке где такође може али и не мора бити записно нешто драгоцено. Све то разнородно мноштво записане речи стоји пред будућим истраживачем. Притиска га и масом и неизвесношћу како се поставити и чему дати предност. Из рада настала књига јавља се као производ субјективне процене и одабир постојеће и понуђене грађе чијим садржајем савестан аутор никад не може бити задовољана свестан шта се све нашло ван корица књиге.

*****

У бурној дискусији оживелој која траје деценијама и сада поводом стогодишњице од избијања Првог светског рата о одговорности појединих држава браниоци тезе о немачкој немоћи да поступе друкче не помињу један наоко небитни детаљ. Фрањо Јозеф је настојао до крајњих граница да се избегне посезање за ратом као решењем. Био је жртва подметања лажних вести. Док су вршена убеђивања старог монарха уморног од личне прошлости стигла је вест о наводном нападу српске војске у области Баната. Мало ко би се пред таквим вестима колебао у даљем поступању. Каже се да је касније сазнао и био свестан те преваре. Тад исправке није било. Поред објективне и тихе постоји и „купљена“ наука врло бучна са великим простором за своје разорно деловање. Тако да ствара утисак како је „објективнија“ од оне савесно стваране.

*****

Утицај песме на савременике је далеко већи него што се данас то обично претпоставља. Довољан је пример проте Матије Ненадовића који не крије колико га је погодило писање Симе Милутиновића о његовом наводном страху док је као таоц боравио у противничком логору лево од Дрине.

*****

Синтагма „Први српски устанак“ деценијама је одомаћена у литератури и сматра се незаменљивом. Стварно она је симбол српских (не)знања на која се често наилази. Никад током вековног ропства српски етнички простор (не онај из Јајца) није био без неког устанка. Сви су они били неуспешни и подједнако крвави. Покрет отпора започет 1804.године у области Београда је почео као устанак али је прерастао у ратовање. Настала је устаничка држава са „померљивим“ границама у смислу ширења земље. Прикладнији и реалности ближи израз за збивања 1804-1813 године био би: Ратовање Црног Ђорђа…

*****

Познато је да је текст Душановог законика сачуван у двадесетак преписа насталих у распону од 14 до 18 века. Овако, уобичајено речено само је делимично тачно. Од тих двадесет преписа ни један није потпун. Затим не постоје ни два потпуно иста преписа тако да се не зна како је изгледао пуни текст овога правног споменика. То је јединствена појава. Аутори налазе да млађи преписи нису то у буквалном смислу. Сваки од њих има неке своје особености чији настанак се објашњава потребом прилагођавања овог угледног кодекса са приликама времена и простора настанка рукописа. На томе се и стаје. Нема примера где би се могла навести конкретна особа или прилике обављања послова те врсте. Остаје недосупно које су то личности или снаге у време ропства које би се могле прихватити посла те врсте.

*****

Читалац је таоц „ћефа“ писца и његове самовоље при прављењу „чајева“ односа стварног и имагинарног у књижевном делу. Потреба за уношењем имагинарног је неизоставна. За обраду он издваја оно што је ретко и необично али ни тиме никад није задовољан. Методом „хипертрофије“ већ почетно изузетне особине јунака увеличава до екстрема. Таквим деловањем у оба смера (према добром и према лошем) ствара „величине“. Тешко је у домаћој књижевности наћи омиљеније личности од хајдука Станка из истоименог романа Јанка Веселиновића. Сваки читалац ће са околином поделити иста осећања кад је овај јунак у питању. Много мањи је број оних који ће прочитати Вукову белешку о овом хајдуку. Тамо се он помиње као тежак преступник коме се од устаничке власти изречена казна не би могла изменити. До обрта је дошло кад је устаницима притекао у помоћ у критичном боју. То је додатни моменат који не дозвољава човеку новијег времена да прихвати Вукову причу иако нема разлога да се у њу сумња. Вероватно нико неће замерити ни писцу романа што је при опису јунака одступио од стварности у толикој мери.

*****

У години гашења државе Црнога Ђорђа (1813) српски студент у Бечу Димитрије Давидовић покреће прве српске новине. Између осталог ту се говори и о томе како је српска војска ради одбране земље кренула према Дрини и Нишу. Да ли су тиме откривени планови и извршена издаја? Односно да ли је због тога главни Турски удар дошао уз Дунав уместо од Ниша како се то раније редовно догађало. Напада на Делиград није било тако да је војска бранилаца на том правцу остала „неискоришћена“ а то је чинило половину српских снага.

*****

Десеторачки стих народне песме колико доприноси естетици толико одмаже при сликању реала. Познато је да се Косовска битка одиграла у уторак 15.јуна 1389.године. Ту чињеницу певач не може да прилагоди „законима“ и потребама стиха и зато прибегава коришћењу опробане формуле о недељи кад хоће да говори о подвигу Косовке девојке.

*****

Хиландар 1911.године: >> Манастирски сабор се поцепао на српску и бугарску струју, а међусобно су се завадили и млади калуђери из Србије. Раздор у манастирском братству није дозвољавао никакав компромис.

*****

Не може Војводина бити аутономна. Војводина се звала Војводство Србије. То је једна политичка организација која је у оквиру Аустрије постојала као Војводина зато што је била окупирана. А кад је Аустрија нестала, престала је и потреба да то буде неко војводство. То је Србија… (Б.Петровић)

*****

Срби су били: >>притешњени с једне стране арнаутским одметницима, а с друге нетрпељивим и размаженим Бугарима док искварене власти нису показивале ни воље ни смелости да томе стану на крај.

*****

Непосредно пред пад у ропство (1459) постоји само једна држава – она са седиштем у Смедереву на чијем челу је деспот. У литератури се државама називају и оне области које су остале непоробљене још неко време. Оне немају тај степен организације нити располажу свим елементима који би некој области давали карактер државе.

*****

Господа из Студенице размећу се сарадњом са византолошким институтом. Не усуђује се да се одреде о ставу института о наводном балсамовању Немање на Атосу. То се не усуђују ни теолошки институти. И они се заклањају иза устаљених „формулација“…

*****

При изучавању настанка култа српског Видовдана обавезно се мора водити рачуна о томе да је син косовског мученика кнеза Лазара деспот Стефан 15.јуна. 1424.године боравио у Будиму и ту издао акт „писмо“ својим угарским службеницима о правима Павлинског манастира код Будима. Датовање овог акта гласи: „Данас у Будиму на празник светих мученика Вита и Модеста лета Господњег 1424 – ог“.

*****

Димитрије Богдановић је свој „Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара“ (1978)видео као „прелазно“ решење. Свестан онога што није могао у то време из било којих разлога да се уради предвиђа да ће то наћи своје место у једном опширном опису. Од појаве Богдановићевог рада прошло је пуне четири деценије и цело то време протекло је у трзавицама различите природе. Ти тако дуготрајни потреси оставили су теже последице него два претходна светска рата – били су разорни али су трајали само по „четири“ године. Сада смишљено исцрпљивање народне снаге траје деценијама. У време појаве поменутог каталога о критичком издању списа старог српског писца Теодосија говорило се као о нечем што је на дохвату. Данас, после толико времена оно је даље од остварења него што је то онда изгледало.

*****

Поводом наводног измирења Цариградске и Пећке патријаршије и са тиме у непосредној вези значаја мисије старца Исаије недопустиво олако се прелази преко става и улоге патријарха Саве IV. Из истих извора познато је да се стари патријарх веома противио овој иницијативи. Уз потпуно некритичко преузимање приче последњег Даниловог настављача (што је пад критичке историографије) овакав говор о понашању пећког патријарха налаже неодложно потребу поновног приступа проблематици од самог почетка. Досадашња схватања о овом питању су у неразрешивом сукобу са елементарним познавањем деловања црквеног устројства. Наводно противљење патријарха је први знак да са целом причом о црквеном сукобу много чега није на свом месту. Тек онда долази разматрање могућности таквог тока мисије. Група монаха без иједног епископа доноси одлуке о најтежим питањима цркве у том моменту.

*****

Поводом дискусије о години смене на патријаршком трону између патријарха Јефрема који се добровољно повлачи и новог патријарха Спиридона који долази по препоруци самог Јефрема треба се помирити са чињеницом да са овог растојања и оволикој оскудици извора није могуће понудити општеприхватљиво решење.

*****

Пракса прављења фалсификованих докумената јесте и у Светој Гори јако раширена иако се то не би очекивало или бар не у толикој мери. Машта актера оваквих поступака је неисцрпна и неограничена. У конкретном случају акт се саставља са циљем да потврди или помогне претензије Кастамонита на Лонгосу. Фалсификатор се послужио аутентичким исправама патријарха Јосифа II од октобра 1426.године и Јеремије II од априла 1579.године. Чињеница да на Фону прошлости временско растојање од век и по па и много веће не игра улогу јесте честа појава. Кроз векове ту се „корача“ као са једног брда на друго (бар у песмама). Ма како необично звучало састављање изворних аката је једноставно. То је ствар заната и иде се по „шаблону“. Занат се учи од претходника. Стварање фалсификата је теже. Може да иде у више праваца, према потреби потребан је далеко већи степен маште пошто обука за фалсификаторе не постоји.

*****

Даљи рад треба да покаже да ли је тумачење израза из средњевековних књижевних споменика ствар самовоље или не – „плански“ из синодика православља се тумачи као „липљански“: родно место инока Исаије „Лиман“ тумачи се као „Липљан“ област рођења патријарха Јефрема нејасно исписана у житију тумачи се као „Трновска“. Ако се данас не зна за постојање неког места, не значи да је тако било и онда. Довољно је навести пример места Лизице у коме је архиепископ Никодим подигао цркву посвећену Светом Сави. У постојање овог места поменутог у житију не може се сумњати како се данас о њему не зна ништа.

*****

Историографија почиње између два „стиха“ хронике и настаје са циљем да се вест прошири и претвори у причу, односно да се попуни „међупростор“ између две белешке у хроници.

*****

Поводом рата Енглеске и Америке (1782): >>Колоније су уживале осећање слободе. Није у људској природи да поново прихвати тежак јарам, кад већ постоје устав и закон.

*****

У расправама о узроцима наводне анатеме српског државног и црквеног врха од стране Цариградске патријаршије средином 14.века помиње се и потчињавање новостечених области управи Пећке патријаршије. Померање политичких граница има одјека и на црквеном плану. То је уобичајена појава. Без тога ширење државних граница не би било „потпуно“. Незамисливо је да на „новој“ територији остане дотадашња црквена управа потчињена црквеном средишту „суседне“ државе.

*****

Закључак је да су Турци упућени скоро до детаља у послове српске организације, и да су посебно добро обавештени о неким члановима. Био је сигуран да су Турци добијали информције од неког из српских редова.

*****

Као тврђава у рукама Петровића поименце се помињу Липова, Темишвар, Бечкерек и Бечеј. Састављач документа напомиње да је ова територија „права српска област“ и уточиште бегунаца из сремског и смедеревског санџака.

*****

Пио је >> У здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви свете Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен… Даже до мора.

*****

Византија на почетку свог постојања из дотадашњег живота цркве преузима затечени „садржај“. Питање је колико је током хиљадугодишњег трајања Цариградске „империје“ тај садржај развијан и „унапређиван“. Даља истраживања треба да покажу да ли је у извесном смислу било и „назадовања“. Постоји више индиција да морално стање цркве у задњим деценијама постојања Византије није у сагласју са уобичајеним схватањем. Поред тога тешко би се дошло до јединственог става о понашању цркве и у времену које следи по паду Цариграда. (1453)

*****

Приметно је настојање појединца да се „уклопи“ и прилагоди општој представи и по цену извесног „навијања“ сопственог расуђивања. Више жели да се допадне и буде прихваћен него да дубљим и самосталнијим захватом буде ближи суштини али слабо схваћен и потиснут. Више жели да види читаоца задовољног при одлагању књиге него потрешеног, замишљеног или још горе оног који због „чврсте хране“ текста прекида читање. У тежњу за допадањем може се уврстити и подела списа на 24 главе што је честа појава и стога делује као наметнута. Да је неким случајем дело подељено на 23 или 25 не би било сумње да је реч о самосталном распореду текста. Уједно то би сведочило да је могао да ради у општој атмосфери и при обради буде вођен другим мислима а не како да оствари задати број поглавља. Рад на прилагођавању текста преузетој формули овим се не исцрпљује. И распоред садржине тих поглавља је у функцији задатог броја. На време трајања моста од три века под турском управом односи се једна трећина књиге (8 глава). О периоду аустријске власти који траје три и по деценије веже се две трећине књиге (16 глава) с тим што се на прву половину 1914.године као време завршетка хронике односи једна шестина (4 главе). Половини последњег дана трајања читавог моста се посвећује цело поглавље где се све збива као у сумаглици и повлачење шваба уз минирање моста – долазак привремених ослободилаца, српских комита као и смрт главног јунака хронике из последње генерације. Пружа се прилика да се размишља о вредности варијанти наслова. Ту се не мисли и на преводе – пошто превод ништи поетику дела. Да ли је исто: „На Дрини…“ или „Мост на Дрини“. (како обично гласи у преводу). У наслову прве две речи делују као украс и дају приступ. Нагласак је на њима – није ту реч о било којем него оном познатом. У другом случају акценат пада на појам моста па тек онда долази одредница на коју се мисли. Може се разматрати да ли такав драгуљ творевине људске руке смештајем у дивљину између дринских брда губи или добија. Као остварење које се граничи са уметничком израдом заслужује да буде на доступнијем месту где би био виђен од многих али без сукоба са поменутом дивљином природе не би остављао тако снажан утисак као што се то дешава на његовом садашњем месту где делује као „изненађење“ кроз контраст са околином док бива гледан и „виђен“. У писању око моста истиче се улога и значај боравка у вароши управо у дечијем узрасту кад се слике из околине примају радо и чине јак утисак. Тад се све појављује и доживљава у натприродним увећаним размерама недостижног. Касније доживљена иста појава заостаје по личној процени иза оног што је виђено у раној младости. Отуда значај раног боравка у вароши на касније стварање не може се спорити притом се не сме занемарити да се код овог писца срећу и дела о оним темама на које нису везане са његовим личним животом. То су особине врсних уметника. На Видовдан 1914.године био је у далекој Пољској. То га не спречава да убедљиво представља атмосферу видовданске прославе у вароши или догађаја у самом Сарајеву. На питање новинара, анкетног карактера: „ко је на вас пресудно утицао и зашто?“ одговорио је опширно и вероватно искрено да на то питање не може да пружи конкретан одговор. Већина осталих обухваћених анкетом дала је одговоре одређенијег садржаја. Посредно и то сведочи о изузетности ове особе. Уколико је неко даровитији он је самосвојнији и мање подложан утицају са стране.

*****

Млад и импулсиван што обично иде заједно као и не мали број припадника те генерације није могао мирно да посматра (незаустављиво) нарастање Хитлерове моћи и осећао се обавезним да ступи у борбу за обуздавање фашистичке немани која је претила опстанку целог света. Пошто у земљи није било прилике да своју намеру оствари креће у суседну Грчку где се већ са Италијанима водио рат. На вест о мартовском преврату у земљи пожурио је да се врати. Тад је све изгледало друкче. Мало ко је могао знати каква ће трагедија уследити само за неколико дана. Настаје стање општег хаоса где је највећа вештина преживети. У таквом стању враћа се својој ранијој идеји да се негде ван своје бивше земље укључи у отпор фашизму. Друго је питање како су се сви остали у Југославији сем Срба брзо и боље снашли. То је један од најјачих доказа како су Срби лоши војници што не значи да нису храбри и да се лако одлуче на растанак са животом. Превиђају основно правило да ратни план важи само до првог сукоба а потом следи понашање према приликама на терену. Противник се боље сналази на туђем простору од Срба који бране огњиште и често допуштају да буду изненађени. Нико ни у сну тада није могао замислити шта предстоји Срба на простору лево од Дрине. Тога није свестан ни Дража који се од Славоније под борбом повлачи према Дрини. На изненађење се наилази и на путу према мору да би се отиснуо даље.>> Кад сам му понудио исправе на преглед, он их истрже из мојих руку и онда као да је напрасно полудео продера се колико га грло носи: „Дижи се са клупе!“. Обраћајући се своме другу, који се узнемирен хармом за трен ока створио поред нас, усташа је са осмехом нескривена задовољства додао: „Знам ја њега, он је српски официр“… У Сарајеву сам се мало дуже задржао јер ме је родбина примила без страха… Дошао сам до бољих докумената… стигао сам без тешкоћа у Херцег – Нови првих дана месеца маја… << Маса избеглица, углавном Срба, стизала је на море да спасава главу од нациста и усташа. Маса догађаја указује на смер потребног деловања и Срби тога нису свесни не само у почетку него и касније а највећи део ни кроз цео рат.
Већ се ушло у фазу кад се ранија знања, размишљања, намере морају напустити и сва пажња усмерити на тренутно стање. Јачег доказа од поменуте сцене не може да буде. Сада даље није главни враг и већ непосредни суседи С по домаћим областима. Тешко је разумети да то многи превиђају. Од тога није слободно ни првобитно језгро будућег отпора које се постепено формира на РГ. Мисао је усмерена на то како организовати и водити акције против окупатора, само на хору десно од Дрине и јужно од Саве док су С ван тих од Х наметнутих граница препуштени својој судбини. Са малим изузецима такво размишљање ће се одржавати и кроз прве године текућег рата. Аутор и не размишљ о значају онога што га сналази у возу већ наставља по свом ранијем плану према јужном јадрану где ће чути о новостима о РГ. Тамо се о томе могло сазнати пре него некада у престоном а сада бомбама освајача разореном Београду.
Тек тада одступа од намере да крене на југ у Африку, полази поново према Београду преко Сарајева. Још увек није свестан стања у коме се Срби око Сарајева налазе али ипак, по рефлексу не иде му се ранијим правцем…
Још у априлу ствара се граница измешу окупиране Србије и новостворене независне државе хрватске за Србе је као појам вечитости иако је тек настала: „Да бих избего гранични преглед код Вишеграда и да бих видео шта се дешава у осталим крајевима, вратио сам се у Београд преко Брода и Земуна. На жалост ништа нисам видео ни чуо, а од страха да ме неко не позна, навукао сам шешир на очи и правио се да спавам“.
Данас би се смело могло тврдити да је Дрина највећа река на свету а они одлучнији би рекли да је то „Океан“. И за Равну Гору „нове“ од Хитлера постављене границе као да су богомдане и морају се поштовати. Војничких „излета“ у виду слања командоса (комита) скоро да нема. Деловање се своди на одржавање минималног напретка како би се избегла „уништења“. Могло се и морало учинити много вишена заштити Срба ван Недићеве области.