Краљ Урош I је одлучио да се напише опширно житије његовог стрица оснивача и првог поглавара самосталне српске архиепископије. Било је то око десетак година након Савиног постављења. На челу цркве се тад налази ученик и изабраник самога Саве, архиепископ Арсеније. На „путу“ између Савиног Хиландара и области и области Хумске епархије налазио се краљев брат Предислав. (Монах Сава и касније архиепископ Сава II) Одлучено је да се посао састављања Савиног житија повери хиландарском монаху Доментијану. Како је дошло до тога није познато. Не зна се да ли је пре тога Доментијан нешто написао на основу чега би околина могла закључити да је он најпогоднији за посао такве врсте. И Доментијан је био ученик Саве али се није нашао међу онима које је Сава проценио и повео у земљу да их постави за епископе. Могао је бити образованији од Саве пошто се Сава рано определио за пут подвига. А потом постао неуморни делатник који се радије дружио са мајсторима и стварање онога што се језиком нове епохе цени као дела примењене уметности.

У погледу оцене вредности Доментијановог рада кад је житије било готово изгледа да су савременици били мање задовољни него што га цене стручњаци новог времена. У свом настојању да свога јунака Саву што више приближи и узорима библијских личности и колико је могуће унесе у епоху између Старог и Новог Завета. Биограф је донекле занемарио склоности па и моћи својих будућих читалаца. Они су хтели ближег и приземнијег Саву. Добили су Саву који је изнад Синаја и пророка Мојсија.
Кад се прихватио посла Доментијан је пошао са позиција сагледавања целине, што значи да је по његовом плану повест о оснивању архиепископије и посвећења за епископа имала имала да се нађе тачно у средини Савиног житија. Није му одговарао хронолошки принцип по коме би се прича сукцесивно одвијала, како и докла се може. Овде се просторно времену пре Савиног посвећења имало посветити тачно онолико простора чак се њиме обухвата три четвртине Савиног живота као и оном што долази после боравка у Никеји не водећи рачуна шта је тамо речено само о једној четвртини Савиног живота. На руку му је ишла чињеница ту је имао да дође опис два поклоничка путовања.
Састављање другог дела житија је било отежано вољно преузетом обавезом да о Савином раду у земљи говори што мање и то уз изостављање назива места и имена људи. Данас гледано тешко да би неко саставио боље житије од оног што је урадио Доментијан. Кретао се линијом између агиографије и хронике пазећи да се не оклизне према хроници што би му се замерило. Веза за библијску историју није се обазирао на антику која је у поређењу са оним што му се нудило преко библијских мотива изгледала беживотна. Потоњи српски писци у томе нису следили Доментијана што им данашња наука – питање са колико оправдања – приписује као врлину.
При изучавању неког писца играју улогу три момента – писац, јунак, спис. Обично се пажња не усмерава подједнако на све. Неки од њих се издваја посебно код Доментијана дуго је јунак био у првом плану. Тек у новије време може се рећи да су сва три момента у подједнакој мери присутна у напорима истраживача и радовима аутора.
Досадашњи рад на структури списа није могао ни да наслути како би изгледала Доментијанова намера при подели текста. Вероватно би и према њој Савином посвећењу за епископа припало централно место окружено подједнаким бројем одељака са обе стране. „Географско“ средиште текста било би уједно и његово „тежиште“. У новој уобичајеној подели текста на тридесет три главе средишњи део житија се налази у петнаестој глави – тако је однос поглавља у две равне половине текста четрнаест према осамнаест (14:18). Одсуство равнотеже је јасно и мало је вероватно да је почетна Доментијанова намера била таква. У млађем Доментијановом делу овакав проблем не постоји. У спису из 1264.године излагање тече хронолошки. Изгледа да је дело „превремено“ завршено и у том случају неке Доментијанове намере у формалном погледу и ако су постојале остају ван могућности претпоставки пошто нису остварене.
Данас се могу разматрати само два момента које делују као ограничавајући фактор у његовом раду. На првом то је припадност жанру житија. Она не дозвољава да се спис претвори у хронику чиме би изгубио карактер своје основне намене и циља. За нашег биографа могло би се рећи да се успешно креће самом ивицом или близу ње која раздваја ова два простора. Доментијану нико не замера да његов спис није право и потпуно житије. Друго ограничење је он сам себи наметнуо и то је његово „странствовање“ – одрицање од могућности да у опису Савиног боравка у земљи даје називе места и људи. У оба случаја „штета“ је општа – губи и писац и савремена наука у првом реду српска а и заостале би било да је радио „овореније“. За људе оног времена више је значило како Доментијан нешто каже. Тад он није био извор ______ којих је било свуда па се и писац морао „________“ да их не унесе сувише. Данас је на првом месту питање шта Доментијану каже пошто је место једина ризница података, додуше за потребе овог времена прилично шкрта.
Најбољи познаваоци Доментијановог дела код Срба били би његов први и једини потпуни издавач Ђура Даничић (1865) и први потпуни преводилац Лазар Мирковић (1938). Могу се оценити као „анатоми“ и писца и његовог дела. Током свог рада који сигурно није био лак морали су више пута „препешачити“ текст оба списа у тражењу решења за недоумице, изналажењу аналогије у понашању биографа при опису сличних ситуација. Што је могло бити од кључног значаја. Нажалост од свих оних који су се озбиљније бавили Доментијаном они су најмање рекли и тиме подједнако оштетили и себе и истраживачко окружење. Ритам савременог живота недопушта појединцу да у свом раду достигне онај ниво познавања који су имали први издавач и први преводилац.