Према Димитрију Богдановићу у Србији је својевремено и благовремено обележено сто година од оснивања Српске Цркве: „двадесетих година 14. века, тачније око 1319. Српска Црква је дочекала своју прву стогодишњицу. Српска краљевина – ако се рачуна са круном из Рима свакако већ 1317, али у свом православном легитимитету што га је стекла на Жичком сабору 1220 – тек 1320. Може се размишљати о том, да су се те године хтеле обележити неком врстом „сводних“ подухвата. На плану духовне културе. Грачаница је подигнута и живописана око 1320. године, управо око те стогодишњице. Никодимов типик (1318/19) пада тачно на стогодишњицу самосталности српске архиепископије.“ Зна се да су то године највеће градитељске грознице током обнове храмова у време краља Милутина (1282-1321). Нема показатеља по коме би се могло закључити да се током убрзаног рада на завршавању храмова водило рачуна како се тих месеци навршава сто година од Светог Саве.

Након Косовске битке земља улази у стање нередовног живота и ратовања разних врста – упади моћних и својевољних Турака или одлазак на далека бојишта као испуњење вазалних обавеза… У тим условима нема могућности озбиљнијег посла, неког планирања а још мање неког славља. Ипак, освећење задужбине деспота Стефана (1389-1427) манастира Манасије која је грађена око дванаест година што с обзиром на опште прилике у земљи не треба схватати као дуг период градње – ништа сликовитије не одражава неизвесну будућност српске земље тада. Тачно сто година раније, током једне деценије настало је на десетине храмова (у време градитељске грознице краља Милутина (1282-1321), а сада се само један гради дуже од деценије. „Поче зидати обитељ ову у години 6915 (1407)… и призва патриарх. Тад беше Кирил, са целим сабором српских првосвештеника… на обновљење храма. У дане свете Педесетнице када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога…“ Према летопису „В лето 6926 (1418) саздана бист Ресава“.

Освећење храма деспотове задужбине пада у време кад се пуне тачно два века од посвећења Саве за првог српског архиепископа. Да ли је било каквог подсећања на ту чињеницу и у којој мери су опште прилике то допуштале, није познато. 1418. године по запису летописца на празник Силаска Светог Духа деспот је сазвао сабор код своје задужбине Ресаве ради њеног освећења. Храм је посвећен Пресветој Тројици, што је од познатих задужбина још само код Сопоћана. Иначе, литургичари не препоручују да освећење буде на дан храмовне Славе.

У време освећења Манасије било је и изгледа и наде да ће се оно најгоре – пад земље у потпуно ропство – некако избећи и наставити живот у слободи. У време кад се напунило три века од оснивања српске архиепископије земља је била у мраку најдубљег ропства из кога допиру ретке вести посредством успутних записа – јадиковки. О стању Цркве се и у време слободе мало знало. Сад су подаци о животу Цркве изузетно ретки, као оазе на широким просторима безводне пустиње. На основу тих вести не може да се стекне ни приближна представа о начину живота Цркве као целине. Поменуте вести само сведоче толико да неког живота има. Један од знакова јесте и постојање оскудних импровизованих штампарија које сведоче о полету оснивача, обично монаха, али то одушевљење не траје дуго и ниједан покушај у домаћим условима не може да заживи и потраје дуже.

Управо у то време (око 1520. године) кад се пуне три века од Савиног рада, постоје две штампарије чији су власници два Божидара – Божидар Вуковић-Подгоричанин и Божидар Горажданин – где без обзира на убеђење науке да је то јасно известан опрез није сувишан. Појављују се исте године две књиге истог наслова (Служабник) од два издавача истог имена. У општо беди епохе то је невиђени „луксуз“… И у приликама далеко боље обавештености таква и толика „коинциденција“ позивала би на опрез (два штампара у „пустињи“ поробљене земље носе исто име и штампају књиге истог садржаја). Тамо где су токови живота познати само у „назнакама“ извесна сумња да ту нешто није до краја јасно никад не може бити до краја отклоњена.

Епоха Патријарха Пајсеја (1614-1647) представља време „преполовљења“ за период од осам векова, колико нас дели од дана живота и деловања Саве. Тад се у поробљеној Србији ради тако и толико да се може скоро поуздано тврдити да је у целом раду присутна свест и намера да се испунило 4 века, што треба обележити. То се може рећи и за не знано кад прекинуто штовање Стефана Првовенчаног, чија обнова пада 1628. године, значи тачно у време четири века од краљевог престављења. Како би се друкче могло објаснити да управо из 1619. трудом монаха Аверкија потиче једини сачувани препис Студеничког типика и житија светог Симеона Немање написаног од његовог сина Саве из периода његовог боравка у Студеници (око 1208). Извесну символику носи и чињеница да је у кодексу у ком се ти јединствени преписи налазе у хаотичном (кошмарном) стању као што се утисак сличан томе стиче и при летимичном увиду у историју Српске Цркве. На основу прегледа пописа постојећих рукописа насталих у то време може се помишљати да се патријарх Пајсеј стара како би од сваког Савиног дела обезбеди по један препис. Најмлађи препис, Даничићев рукопис Доментијановог житија Светог Саве настаје око 1600. Морачка Крмчија је из 1614. Том времену припада и препис Врањинских повеља, затим Хиландарски типик, Карејски типик… Један препис Савиног житија од Теодосија настао је 1624. године. Изгледа да је патријарх Пајсеј био боље обавештен о току догађаја из савременог живота него што ће то бити потомци два века касније. Тако око 1850. године у седишту београдске митрополије споро и уз пуно лутања стичу се постепено конкретна сазнања о Светом Сави.