Према Димитрију Богдановићу у Србији је својевремено и благовремено обележено сто година од оснивања Српске Цркве: „двадесетих година 14. века, тачније око 1319. Српска Црква је дочекала своју прву стогодишњицу. Српска краљевина – ако се рачуна са круном из Рима свакако већ 1317, али у свом православном легитимитету што га је стекла на Жичком сабору 1220 – тек 1320. Може се размишљати о том, да су се те године хтеле обележити неком врстом „сводних“ подухвата. На плану духовне културе. Грачаница је подигнута и живописана око 1320. године, управо око те стогодишњице. Никодимов типик (1318/19) пада тачно на стогодишњицу самосталности српске архиепископије.“ Зна се да су то године највеће градитељске грознице током обнове храмова у време краља Милутина (1282-1321). Нема показатеља по коме би се могло закључити да се током убрзаног рада на завршавању храмова водило рачуна како се тих месеци навршава сто година од Светог Саве.
Након Косовске битке земља улази у стање нередовног живота и ратовања разних врста – упади моћних и својевољних Турака или одлазак на далека бојишта као испуњење вазалних обавеза… У тим условима нема могућности озбиљнијег посла, неког планирања а још мање неког славља. Ипак, освећење задужбине деспота Стефана (1389-1427) манастира Манасије која је грађена око дванаест година што с обзиром на опште прилике у земљи не треба схватати као дуг период градње – ништа сликовитије не одражава неизвесну будућност српске земље тада. Тачно сто година раније, током једне деценије настало је на десетине храмова (у време градитељске грознице краља Милутина (1282-1321), а сада се само један гради дуже од деценије. „Поче зидати обитељ ову у години 6915 (1407)… и призва патриарх. Тад беше Кирил, са целим сабором српских првосвештеника… на обновљење храма. У дане свете Педесетнице када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога…“ Према летопису „В лето 6926 (1418) саздана бист Ресава“.