Трећег децембра 1914. био је потпоручник Михаило Маџаревић међу онима који су се видно истакли. Маја 12. и 10. јуна 1915. прави подвиге са својом групом по преласку Саве. Писац Дневника 5. пука Маџаревићеве матичне монаде не штеди лепе речи за њега. Успут додаје да је Маџаревић још два пута прелазио Саву, али још увек је само потпоручник. „11. септембра (1916) обишао је положај и војнике нашега пука Њ. В. Престолонаследник Александар. Овом приликом изволео је унапредити у чин капетана II класе поручника Михаила Маџаревића за његово храбро држање приликом насилног извиђања 2. септембра.“ У дневнику је описан поменути подвиг: „пројуривши кроз непријатељски стражарски низ, упао је у средину непријатељског распореда и бомбама приморао 4 непријатељска војника на предају, на челу вода ишао је у извиђање, а на зачељу вода – последњи вратио се на наш положај.“
Дневник бележи и подвиг од 19. априла: „Вођа патроле био је капетан Михаило Маџаревић. Задатак је успешно извршен. Непријатељско одељење је уништено…“
Није ретка појава да се подаци матичне јединице и оних са вишег нивоа не слажу. Тако су издавачи током припреме докумената за штампу често у прилици да „пресуђују“ ко је тачнији, што не значи да су се увек определили за праву верзију.
Само у сећању очевица остао је невероватан успех коме присуствују Франше Депере, Регент Александар, војвода Мишић и многи остали. Тад је у подне ликвидирао бугарско митраљеско гнездо на Кучковом камену. Дотле је оно било „недодирљиво“ и сви покушаји били су безуспешни. У време велике врућине посада је напустила место. Нико се није могао надати толикој дрскости равне самоубиству.
Позориште се труди и жели да личи на стварност. Овде стварност преко срчаности актера личи на позориште, али иде и даље од тога. Више пута је током овог ратовања српске војске речено како је реал испред маште и, кад би се поједини доживљаји ставили у роман, сматрали би се да су могући само као производ маште. Сценарио пише Маџаревић и један његов саборац према условима на терену. „Публику“ чини војни и државни врх Србије: „Нама дах престао од узбуђења. Франше и престолонаследник само ходају… Довукоше се до самог Кучковог камена. Одједанпут треснуше прве бомбе, па друге… Диже се облак дима и прашине… Франше сав узбуђен са сузама у очима, хвата Михаила… Скида са својих груди највеће одликовање Француску легију части и качи му на груди.“
Александар поступа на уобичајен и толико пута виђен начин у таквим моментима: „Скида са својих груди Карађорђеву звезду и качи му на груди, хвата га за руку и узвикује: „Честитам вам, господине мајоре“ – тога тренутка произвео га је за мајора.“ Ову причу Чеде Милошевића не потврђује ратни дневник његовог петог пука. По дневнику, Маџаревић је и крај рата дочекао као капетан II класе. Званично је укњижен као мајор 1919. године. Под утиском момента приче има и оних који верују да је мајор постао још у рату.
Сам Маџаревић у својим „испрекиданим“ сећањима не говори о неком успеху сличном оном од кога и читаоцу застаје дах…
Треба дозволити могућност да се десило и оно што говори очевидац. Сцена се одиграла онако како је речено: пренете су аутентичне речи Александра о „мајору“. Високи гости одлазе, а онда наступа „царство бирократије“. Њој се не жури из различитих разлога. Нашло се оних којима је стало да се жеља главног команданта не оствари. Ту су у помоћ позване и тешкоће формалне природе, из којих надлежни могу увек да се заклоне.
Приступ феномену може да буде двострук. По особености дела, околностима у којима је изведено и значају успеха, неко би рекао да је и звање „мајора“ ту недовољно. По другима, морају се поштовати одлуке прописа који кажу: то и то… Надобудни би рекли: ризичних подухвата и великих успеха било је тада много – докле би се стигло ако би се сви награђивали мимо прописа… Не може се од Маџаревића као ни од сваког честитог јунака, достојног тог имена, очекивати да се „лакта“ и распитује за заслужено признање.
Све што је сам Маџаревић рекао у својој књизи не може се мерити са овом епизодом. Тако је сам „одговоран“ што она није шире позната. Књига је објављена 1933. године, а казивање Милошевића четири деценије касније. Јасно је колико је могућности могло да „помогне“ да се то сведочење у међувремену заувек „изгуби“… Од оних који су били присутни овом подвигу изгледа да је само Чеда Милошевић говорио. Без њега – у случају да је погинуо или није био у прилици да сведочи – не би се уопште знало.
Изгледа да су забележена бар два Чедина казивања о овом догађају усменим путем, а тад није могло бити потпуног слагања. Разлике су врло мале, али ипак оне постоје у два различита бележења.
Треба указати на још једну појаву, уз ризик да се тиме чини велико огрешење. Добро су познате речи мајора Драгутина Гавриловића, изговорене на дунавском кеју при последњој одбрани Београда у јесен 1915. године. Њих је чуло онолико људи колико је касније могло да буде. Очевидаца Маџаревићевић подвига и Гавриловићевих речи су сачуване преко каснијег сведочења једне особе која је била у прилици да их чује. Детаљнијим праћењем написаног о одбрани Београда наилази се на више сличних говорника који се обраћају својим борцима. Гавриловић је познат само по овом говору и мало ко за њега није чуо. Маџаревић чини невероватне подвиге кроз цело време рата, а за њега мало ко зна…