У литератури се помињу различити датуми-међници онога што се сматра борбом за Кајмакчалан. Сећања су несигурна, а овде долазе и заплети око употребе старог и новог календара, што често постаје неразрешиво. У току ратовања размишља се по важећем старом календару, а после рата говори се по новом календару. „Петог септембра после огорчене ноћне борбе…“ – „Молим те, извини, јесу ли датуми по старом или новом календару?“ Каснији издавачи аката из времена рата врше „превођење“ са старог на нови. Аутори сећања претежно пишу по старом календару.
Био је то први судар из отаџбине протеране, албанском голготом исцрпљене српске војске, са још увек јаким противником испред кога се морала повлачити и оставити земљу. Тад се видело да су противници прерано „сахранили“ и отписали српску војну моћ и почели да праве рачун без крчмара. Када су увидели да није тако, решили су да крену у коначан обрачун. На тешком терену држали су природно утврђене и тешко приступачне положаје који се могу лако бранити. Испоставило се да ни то није била сигурна заштита пред срчаношћу српских војника.
Сукоби су били жестоки. И поред обилног коришћења артиљерије с обе стране, судари се углавном решавају бајонетом. „На гомили леже мртви наши и њихови војници са забоденим бајонетима у груди и трбух. Непојамно…“ Призори су били застрашујући чак и за – током дотадашњег шестогодишњег ратовања – на свашта навикле српске борце. „Ратујемо већ толико времена, гледао сам свакојака чуда и грозоте, али оно што сам видео на Кајмакчалану и ја доцније преживео, то се не да замислити.“ Бојишта су остајала прекривена лешевима са поломљеним бајонетима. „Осматрачи уђоше у наше ровове. Нису имали времена пушку да опале. Бугари су као покретни црни зидови долазили к нама… Кроз саобраћајницу побише све. По предњем нагибу грудобрана полегаше војници бугарског вода, ашовима и камама их ударамо по глави. Мирис ракије их је одао. Напили су их пре поласка у напад. Батинама су их нагнали у напад…“
Бугари се изгледа само у борби са Србима показују храбри и неодступни. На другим бојиштима не уживају такав углед, за разлику од Немаца који се свуда показују са истом чврстином – и кад се бране и кад ратују као освајачи било где у туђини. Поред све упорности и дволичности, Бугари су ипак сигурнији кад се налазе уз Немачке трупе.
У своје време, Вук је записао како је имао прилике да разговара са старешинама у време ратовања Црног Ђорђа и да је стекао утисак да ни сами не знају како је било. Слично је и сада: „Тога положаја нема на мојој секцији. Сад не знам како да ти објасним“ – „Вас двојица можете тако до сутра да се прегањате и опет на крају да кажете: „Баш ништа!“ Простор битке је сувише велик да би појединац могао имати неки увид, а и оно што ће касније сазнати – питање је да ли тиме стиче праву слику или само убеђење да о тим догађајима зна потпуно. „Откуда ви на Кајмакчалану?… У званичним извештајима се ваш одред не помиње“ – „Шта пише у тим извештајима ја не знам нити сам их читао. Али да је комитски одред освојио Кајмакчалан…“ Каснији аутори не ретко истичу да су званични извештаји непоуздани.
Као што се о Колубарској бици не може говорити без помена Живојина Мишића, слично је и овде, само у мањој мери. Околина је осећала његов изванредни војнички таленат, а завист је учинила да се појединци лишени таквог професионалног дара лако међусобно сложе и тада га „чопоративним“ наступом уклоне из своје околине, да не би били у његовој сенци.
После албанске голготе послат је на лечење, а потом месецима држан у резерви – „на депоу“, како се тад говорило. Било је то његово треће потискивање из активне војничке службе. Прво се десило не дуго после државног преврата 1903. године. Ту је одлучивала завист околине, а не везаност за претходну династију. Тек пред припреме за коначни обрачун с Турцима код стручних кругова се утишала завист и из Прокупља – где се склонио испред скупоће живота у престоници – позвали га. Ни очекивано показана способност током ратовања с Турцима није га спасла од поновног потискивања из службе. Убрзо се отвара ратовање са Аустријом и надлежни су се опет „сетили“ Мишића. Конкретних вести о томе изгледа да нема, јер аутори преко његовог активирања брзо прелазе. Блистава улога у Колубарском успеху крајем прве године светског рата остаје записана у свим историјама ратовања и по приручницима на војним академијама. Ни то није могло да га сачува од чекања „на депоу“ неколико месеци касније.
Без рата са Турском 1912. године, аустријског напада на Србију 1914. године и опасности у јесен 1916. године, о каснијем великану војничке вештине се не би знало. На његовом месту био би неко други, ни приближно заслужан.
Својом бурном историјом „потрошени“ Срби не праве разлику између „заузећа“ и ослобађања сопствених територија. Пропусте такве врсте чине и стручно образована лица, који по аутоматизму израза не би смели то да чине. При стварању наслова говори се о заузећу Кајмакчалана. „Телефоном су јављали на све стране urbi et orbi: Кајмакчалан је освојен…“
„Мене су однели у болницу, али чуо сам после да је мој пук остао на врху три дана, да склони рањенике…“ Стање у коме се нашла српска војска било је као тежак „изазов“. Старешине користе тај моменат кад треба да осоколе борце. „Није лак посао повратити изгубљену отаџбину: ми то морамо учинити и ради наших општих човечанских дужности и ради наших милих и драгих, којима смо једина нада и утеха у несрећи у којој се сада налазе. Ако то не узмогнемо учинити, онда не треба ни ми да живимо…“
Кајмакчалан се може оценити и као својеврсни символички „кантар“. Срби јесу извојевали тешку, великим жртвама стечену победу и – даље нису могли. Ово ратовање се показало као преурањено. На европском нивоу противник је још увек довољно јак. О току рата месецима ће и даље одлучивати милионске армије са обе зараћене стране. Стотинак хиљада српских бораца ту је могло само да нестане, да се укључило у остале текуће сукобе, о чему Срби тада нису размишљали. Жудња за родном грудом блокирала је рационални однос према реалу.
Кроз цело ратовање од 1912. године код Срба се не води рачуна о ономе што се зове „економија снага“ – стална обавезна у планирању вођства код малих народа. Људи се немилице расипају као да на располагању стоје милиони, често и олако се чуло „по сваку цену… сви до једнога… до последњег човека…“. Отуда изгледа умесно размишљање о томе да ли је морало да се ради онако? Нападати под онаквим за противника најпогоднијим приликама или „сачекати“ да се услови за ратовање донекле „изједначе“…?
Написано о Кајмакчалану се може оценити као бескрајни низ „топоса“ – сцене и речи кроз причу се подударају – јавља се дилема, да ли сведена или неиспричана прича? Има ли смисла понављање истог у бескрај?
„Војници се околише око мене: Је ли ово наша земља – Јесте! Они падоше на колена. Неки су се крстили, други су љубили земљу.“ Томе претходи занос скорог сусрета са родном грудом. „Наши војници у јуришу се нису заустављали, него су уз стално и непрестано Ура-а-а! хрлили напред узвикујући: „Напред браћо у Отаџбину“! Сем општег разлога за рат, противник у овим приликама нема додатни мотив за занос – бори се и „брани“ туђу земљу. Ни успех му не доноси нешто посебно. У тој разлици лежи корен српског успеха. Жилаво се боре обе стране, подносе исте жртве и праве исте пропусте.