– ОСАМ ВЕКОВА АУТОКЕФАЛИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, том I-II, Београд 2020 –

– Књига у себи садржи широки спектар тема почев од начина размишљања из друге половине деветнаестог века па све до шаренила погледа савремених аутора; Није ретка појава да се кроз текст срећу различити подаци о истом питању што код читалаца оставља утисак неодређености: „Три српска богослова различито размишљају о месту и улози Светога Саве зависно од богословског фокуса и историјског контекста“.

– Кроз текстове среће се низ израза типа „можда“, „вероватно“, „свакако“… Тиме се не чини услуга науци, што не смета појединим ауторима да коришћењем оваквих поштапалица праве читаве књиге и тиме доспеју чак и до највиших звања. Свако „можда“ представља прекид доказивања. Игром речи сугерише се постојање више цркава а припадници латинског обреда зову се „католици“.

– Кроз прилоге у књизи редовно се користи израз мошти, тиме се одступа од тврдњи једног од чланова уређивачког одбора ове споменице – попут Љ.Максимовића – особе са академским звањем – по коме је Савин отац монах Симеон балсамован на Атосу; Мошти светитеља и балсамовање богатих моћника нису феномени исте природе. Покојни Ј.Радовановић је успело објашњавао појам моштију.

– У делу се редовно користи израз Аутокефалност што је у словенским језицима појава новијег времена са конкретним језичким значењем док у богатом изворном грчком језику кроз векове та значења се померају. У данашњем поимању има мало примера Аутокефалије да би се питање решавало путем аналогије.

– Редовно се говори како су биографи Доментијан и Теодосије главни извори за догађања ове епохе; Они се не допуњавају у оном смислу како је то случај код Никите Хонијата и Јована Кинама са једне и Нићифора Григоре и Јована Кантакузина са друге стране. За биографа Доментијана у доброј мери то се може рећи. Он представља „снимак“ стања из 1253. године; Млађи биограф Теодосије носи поред осталог на себи елементе размишљања из каснијег времена; У текстовима се редовно говори како је Саву за епископа посветио патријарх Манојло, у самим биографијама човек који је хиротонисао Саву био је патријарх Герман; Покушаји тумачења ове појаве су различити; Најмање су тачне оне тврдње где се говори да је на том месту реч о „грешци“ биографа. Значајно је рећи да се упорно избегава значај сусрета цара Јована Ватаца и Саве из 1229.године.

– Кроз низ радова област Епира се третира као држава; Према схватањима епохе нека област добија статус државе тек кад реши своје црквено питање, у случају Епира остало се само на покушају.

– Наслови неких прилога делују сугестивно као на пример тамо где се говори о „ћутању“ Саве у односу на прекоре охридског архиепископа Димитрија Хоматијана или о наводном укидању Пећке патријаршије 1766.године; У првом случају као да се привидно даје за право архиепископу Хоматијану, иако се не зна да ли је његово протестно писмо стварно прошло без одговора; Тамо где се говори о наводном укидању патријаршије посматарач стиче утисак да је реч о легитимном акту.

– Кроз прилоге о Студеничком типику говори се као да је реч о аутографу који је изашао директно из Савиних руку а не само о јединственом касном и дефектном препису раду монаха Аверкија из 1619.године. До тада изворни текст Студеничког типика претрпео је више измена са низом неспојивих тврдњи.

– Приметно је колико се још увек робује миту о крунисању Стефана Првовенчаног 1217.године насталом сада већ у претпрошлом веку. Десило се то под утицајем сукобу и са самим собом као и са околином склоном И.Руварцу.
– Низ прилога се може оценити као „писање о писању“ кроз протекле деценије о овим питањима. Еуфемистичари би то назвали подсећањем на раније ауторе или освежењем сећања. Ради стварања обима текста често се користе плеоназми.

– Као и у целој историји Српске цркве низ тврдњи заснива се на консензусу аутора, тако је и са Жичким сабором који аутори смештају у различите године; Не постоји начин да се докаже која је од тих тврдњи тачна, пошто то није нигде изричито речено. Консензус није факт мада се често тако схвата.

– Мора се признати да књига представља и поприште различитих схватања као што се дешава у прилогу А.Јевтића у полемици са својим некадашњим школским другом В.Фидасом. Односи се на разлику у схватањима која има Цариградска патријаршија и остале помесне цркве у средњем веку.

– Кроз прилоге се среће и појам „НДХ“ тиме се тој монструозној геноцидној творевини чини највећа част. И кад се занемари српски израз „независна“ остаје се и даље у сфери незнања . Држава је или независна или не постоји. Нема зависне државе. Друго је питање колико је она била независна од воље Хитлера. Од Хитлера потичу „границе“ које стижу и на десну обалу реке Дрине. Одлуке из 1943.године су добрим делом условљене понашањем фашистичког вође према Србима 1941.године. Ужаси усташког геноцида засенили су страдања Српске цркве из 1914.године. Кроз приступ српских географа феномени ове природе као да су још увек актуелни, за Србе кобне одлуке из 1943.године. Брише се појам Славоније и Далмације које су постојале вековима и ствара на вештачки начин по угледу на фашисте нова држава.

– Стање у литератури је такво да увек актуализује давну изречену тврдњу С.Душанића некадашњег управника музеја Српске цркве; „Ко све не пише о Светоме Сави…“

– Један од прилога односи се и на судбину Патријаршијске библиотеке; Треба подсетити да оно што је Патријаршијска библиотека била 1940.године, односно пре рата и оно што она представља после 1945.године ни приближно није исто; Библиотека патријарха Варнаве (умро 1937.године) и поратна Патријаршијска библиотека су два различита света. У своје време, по извесним казивањима усташе су из Фрушке Горе и Сремских Карловаца одвезле четрдесет железничких вагона разног материјала; Захваљујући личном залагању – које се граничи са жртвом – професора Радослава Грујића („кроз врата сам улазио, кроз прозор су ме избацивали у Загребу“) после рата у Београд је враћено само једанаест вагона материјала; Ондашњи режим је према тим настојањима био углавном равнодушан. У тексту се каже како тај материјал није враћен у Карловце одакле је однет али се не говори зашто је до тога дошло, јер је црквене зграде одузела држава, манастири у току рата порушени. Стога је железничка композиција наставила пут за Београд; Материјал није стоварен ниукакве депое (депо означава наменски грађену просторију) већ на подове ходника патријаршијског здања без икаквих полица, без решеног грејања, и тако траје деценијама; Нагађа се о различитим бројевима књига у библиотеци а занемарује се да и начини бројања могу бити различити. У прилогу се велича личност библиотекара Руса по народности (истине ради треба рећи и добровољца у рату из 1912.године и личног пријатеља патријарха Варнаве); Можда је било тако али после рата у библиотеци је владало убеђење: „Ту је седео Рус који за библиотеку није урадио ништа“ – да је тако назире се из начина смештаја појединих годишта периодике; Деценијама су у библиотеци радила само два човека док према проценама људи од струке ту би у другим приликама радило најмање педесет људи.