Одлуком надлежног епископа монахиња се кажњава „одлучењем од заједничке молитве, трпезе и причешћа: монахињу Катарину (Пантелић), сестру манастира Наупара, на једну годину“ (Гласник 1996.г.). Наведену одлуку у циљу „вежбања строгоће“ и „дисциплине кичме“ доноси човек који стиче децу у време док води монашку школу, да би касније његови бивши ученици доспевали на суд због наводног неморала. На томе се није стало. У циљу стицања даљих успеха ишло се даље. По причама београдске кафане, учествује и у паљењу свог катедралног храма. По речима познатног писца Милоша Црњанског – „Београд много брбља, али Београд и погађа“. У овом случају тешко је прихватити поменуту причу, али се с обзиром на глобална збивања око нечијег наглог и скоро необјашњивог успона на сам врх, не сме ни потпуно искључити. Између два важна момента протекла је читава деценија. Ритам савременог живота и невоље кроз које цела нација пролази утицали су да се на оно прво скоро заборави, тако да само мањи број увек „будних“ повезује све те догађаје. Да је дистанца првог и другог збивања била мања, сигурно би био и већи број оних који би размишљали на сличан начин.

Нису то једини „подвизи“. Деценијама су извесне особе биле изнад закона и заузврат предност користиле да изнутра загорчавају живот онима који у својој наивности нису увиђали улогу и значај „логистике“ и били довољно малтретирани од Цркве и државе. Велика је могућност да ова и сличне појаве измакну оку будућих аутора. Текући живот се одвија у знаку страха „предржатеља трона“ (какав трон, такав и предржатељ), да му мафија не „укине“ потомство. Поднебље „ћутања“ годи само мафији.