„Страхови“ Црњанског
– Мозаик недовршених прича –

Чести сукоби са околином и страхови са тим повезаним од опасности стварних и умишљених су незаобилазна тема кад се говори о познатом писцу Милошу Црњанском (1893-1977). Те појаве нарочито долазе до изражаја кроз период деценијеске емиграције у тешким условима преживљавања и самоизолације. Сада, после толико деценија немогуће је утврдити шта од чега више зависи и шта чему више „доприноси“ – страхови изолацији или обрнуто. Сличне појаве нису ретке код уметника, особито оних посебно обдарених, чија дела су натпросечне вредности.

Особе снабдевене екстрасензибилним органским апаратом утиске из збивања око себе неизбежно примају и доживљавају на свој начин и ван утицаја вољног и свесно. Чак и човек просечних способности у појединим моментима може да предосети опасност која му се спрема. Вероватно се то збива путем телепатије (уобичајене или „обрнуте“). Црњански јесте био у сукобима са носиоцима постратног режимау земљи кроз међуратни период на идеолошкој и незнатно на личној основи. Сад у емиграцији након гашења избегличке владе остаје усамљен, ван свих избегличких организација насталих без њега и мимо њега он је био потпуно безопасан. Као даровит и угледан писац сасвим утврђеном режиму у земљи могао је бити само од користи. И кад би нешто покушао, био би једноставно и неприметно „неутралисан“. Зато је чим су решена „важнија питања“ већ почетком 50-тихпочело да се размишља о довођењу писца у земљу. Почело се са „врха“ режимског апарата кроз давање начелног одобрења и стављања служби у акцију. Ствар постаје двоструко занимљива и због понашања самог Црњанског и начина деловања поменутих „служби“. Активира се човек у кога би се због његове наводне прошлости места и начина живљења тешко посумњало. На свој начин наводно усамљен јавља се писцу тобож очаран његовим делом и отуда спремном да му помогне наравно у оквиру својих скромних могућности. Дуго и детаљно прављење планова оставља трага на подручју парапсихолошког. Код Црњанског се јављају немири које он не може да објасни, самим тим немоћан је да било шта учини. Списак страхова је дуг и о њима се стално прича. „Шта се догодило?“ „Најгоре!“ Отровали су ме похованом пилетином. Њихов метод. Његово најчешће питање које је сваком постављао: „Костоји иза вас?“ Прибојавао се стравично неких фактора – власти, полиције? – не толико полиције, него неких људи лично, највише Марка Ристића. Био је један од Маркова „три мртва песника“… Од свега је зазирао. Веровао је да су сви против њега и енглеска полиција и југословенска УДБА и емиграција… Интелиџенс сервис: ви не знате каква је то служба. Они мени могу да направе свашта. Они су мене покушавали да отрују овде… Жалио се да су га агенти Интелиџенс сервиса тровали преко водовода, да му стално прете…
Почетком 50-тих година у у самотнички живот Црњанског се уплиће Драган Аћимовић. Српски емигрант из Јоханесбурга док је изгледа у подједнакој мери и становник Париза очему се наводно мање зна или се бар мање прича. О његовој личности постоје бар две приче.
По првој, свима блиској верзији Аћимовић као емигрант који се попут Црњанског слабо сналази води такође скроман живот али жарко жели да помогне српске писце у избеглиштву. „Њему (Црњанском) се у избеглиштву диви једино Драган Аћимовић… Политички емигрант и физички радник, и у слободним условима човек који приучава издавачком послу…
Драган Аћимовић иако далеко од Европе у Јоханесбургу прави је мецена српски писаца у емиграцији… Кракову је продао петпримерака књиге „Генерал Милан Недић“ и одмах му послао новац. Један од ретких коресподената Црњанском, ако не и једини, коме (писац) отвара душу у невољи.
Са друге мање познате стране о Аћимовићу стижу опречне вести где се он јавља као чест посетилац и сарадник амбасаде у Паризу. Као што се може претпоставити доступне су само „половичне“ вести без јасног почетка и поготову јасног „завршетка“. Драган Аћимовић, песник. Сада има малу издавачку кућу у Јоханесбургу. Стално је долазио у нашу амбасаду и нарочито у агенцију за информације, чинио неке услуге нашој агенцији, какве врсте не знам… Био је познаник и сарадник познатог предратног, ратног и емигрантског писца Станислава Кракова сестрића генерала Милана Недића. Уједно био је и предратни познаник и послератни сарадник тешко ухватљивог у неку дефиницију Танасија Младеновића. Такав човек је уживао пуно поверење писца Црњанског. Ви сте човек који зна ћутати… Моји су папири остављени на сигурно место. Исто тако овај човек ужива пуно поверење дела „неутралне“ српске интелигенције. Посећивао је писца у његовом прескромном стану у Лондону и чинио му извесне услуге према својим тобож исто тако скромним могућностима. Међу њима највећа је та што је приредио прво „аматерско“ издање последњег значајног дела „Ламент над Београдом“. Поред осталог и ту је „одглумио“ штампарску невештину. Упослу који му је врло близак и добро познат.¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬
За повратак Црњанског у земљу види се да је за тај подухват укључен велики број особа различитог ранга. Разговори се воде дуго на различитим местима између многих лица. Нешто од тога телепатским путем могло је да дође до и до екстра сензора даровитог уметника, већ поменутих. Тако је већ узбуркан душевни живот Црњанског добијао још један импулс, тврдња добија на снази кроз чињеницу да се збива низ „случајности“. Тако службеник амбасаде поста „изненађен“ кад добија адресу Црњанског: „То је моја адреса, иста кућа, исти улаз, исти спрат“