Брзи слом априла 1941.године није био изненађење само за мали број „даровитих“ – било по снази и моћи свог расуђивања или што су располагали подацима о стварном стању на терену. Наредба о предаји је отрезнила многе и тада до изражаја долазе најодлучнији који одбијају послушност наредби о предаји а потом на разне начине избегавају заробљавање. Таквих већ није било мало. Први циљ им је да се домогну својга завичаја а потом ће гледати шта ће чинити. Све се збива спонтано без икаквог ранијег договора и организације у смислу „резерног решења“.
„Ви нас називате четницима….

Ми смо југословенска војска у отаџбини која никада неће капитулирати“. И овде долази слојевитост и у размишљању и каснијем памћењу и то код неутралних и објективних. Јунаци ове приче размишљају на свој начин од прве вести о предаји. Они који су тада формално, макар и у оном смислу као што Црни Ђорђе чини према Цариграду били Хитлерови савезници тврде како још није сазрело време за отпор окупатору што ће се десити тек након два месеца. За теоретичаре остаје да расправљају шта значи и има ли какву тежину појам континуитета отпора без обзира и на капитулацију и на окупацију. У другом рату гериле су се јављале у свим заузетим земљама. Герила ђенерала Михаиловића била је најранија. „Герила може много али не може све. Михаиловић је тачно знао шта герила може а шта не може“.
„Јунаци наша је влада као што видимо из јавних летака срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат…“ Сличне речи су српски војници чули у подједнако тешкој ситуацији 1915.године. Онда су изговорене од будућег победника, радо се памте и често призивају из сећања. Сада је сасвим супротно па је са судбином чичиних речи који се мало досећа. То је део људске психе… „Ово имање породице Дамјановића, као и сва околн имања на РГ, сматрајте као своју кућу, а нас као своју браћу и сестре! (Тад смо први пут чули да се налазимо на Равној Гори)“
Први дани боравка на Равној Гори као да потичу од тополских казивача Петра Јокића, Гаје Пантелића, Јанићија Ђурића о 1804.години. „ Одред је материјално био сиромашан, новца ниоткуд, јер са нама нису биле благајне и касе. Сав новац који смо имали при себи дали смо чичи који је плаћао наше трошкове око исхране.
Многи ће се упознати тек касније иако су се дотле у новонасталим условима понашали слично. Чичу је „створило“ место јер пореклом потиче из језгра новије српске државности које је своју изузетност посведочило у задњих век и по. И он се постепено освешћује прибира и долази себи. Не мири се са оним шта се око њега збива и не жели да верује да је тако свуда. Носи га убеђење да ће на обали Дрине наићи на бедем одбране. Кад је и ту видео да је стање безнадежно продужава даље као што чини и већина сличних. Место које одабира уједно је и најповољније у више праваца. Тако тај простор постаје тежиште целог српства. У односу на њега сви остали су „периферија“. Он нема потребе да иде одатле. Остали нису у таквом положају осећају се „усамљено“ и на гласове шта се тамо збива осећају потребу за прикључивањем. Почиње постепено прибирање, упознавање, разговори, договори, планови…
>> У јуну сазнаје преко једног класногдруга да се на Равној Гори у брдима таковског среза налази пуковник који са својим војницима није признао капитулацију – и са чијом визијом се поклапају његове идеје…<< У Херцег Новом се пре могло чути о Равној Гори него у Београду. Вести је донео новак који је пре неколико дана, значи већ почетком маја, сазнао да се његов одличан пријатељ генералштабни пуковник налази са нешто људства у брдима око Дрине... „Ако ја познајем Дражу, као што верујем да га познајем, онда ни за час не сумњам да ће он продужити борбу“. У условима хаоса какав је тад владао фама је неизбежни пратилац вести и „вести“. Тешко је било закључити где су пуковник Михаиловић и његови људи разапели шаторе. Дража је виђан истога дана на разним планинама Србије удаљеним стотину километара једна од друге. Требало је да прође око месец и по дана од времена доласка чиче на Равну Гору па да се у Београду нешто извесније сазна да је он тамо. Тек тад је много људи у Београду тих дана много говорило о чичи. После неколико недеља улази се у сферу конкретизације поделе задужења, одласци на терен (најчешће тамо где су одрасли). У том погледу било се у тежој ситуацији него у време подизања устанка Црнога Ђорђа када се отпор заснивао на постојећој просторној подели и познатој мрежи дотадашњих народних првака који ће задржати од раније стечену водећу улогу. Каснији догађаји и живот под условима који не дозвољавају да се постигну онако блистави успеси као у време Црнога Ђорђа. Коначна пропаст целога покрета и полувековна системски спровођена антипропаганда нису дозвољавали ни многим савременицима да процене шта и како се око Равне Горе дешавало. Није сувишно подсетити на сведочење видовитог Вука по коме ни тада чак и водећи људи нису знали шта се све око њих дешавало. Треба подсетити и на тактику Великога Вожда , прота Матија Нендовић би рекао „политику“ по којој скоро пуне три године устаници воде некакве преговоре са Цариградом тврдећи да они и нису против власти султанове већ само против „царевих одметника“. Тако би и опште примљени израз „српска револуција“ добијао нови и неуобичајени смисао. По том схватању „револуционари“ би били дахије као отпадници од централне власти, док би устаници, бар формално били „контрареволуционари“ пошто привидно штите турску централну власт. У приликама окупације под фашистичком Немачком као очекиваним „легалним“ чедом пруског милитаризма услова за „политику“ како је преставља прота Матија није било. Прота и Црни Ђорђе имали су на располагању три године да воде „политику“ са Цариградом док се под фашистичком окупацијом за три године све суштинско већ одиграло. Исход рата је био известан. Сломљеног противника је требало само дотући. Даљи сукоби и жртве са обе стране нису могли ни под којим условима у смислу коначног решења донети промену у корист пораженог. После три године ратовања кад је све постало јасно почела је политичка трговина. Дојучерашњи савезници се све више удаљавају лако су могли постати и међусобни ратни противници. Збивања на фронтовима постају све „даља“ док политичари постају „Генерали“. Они униформисани се спремају за „мировину“. Сваки савезник понешто жртвује да би задржао оно до чега му је стало. Стаљин ће се одрећи својих бројних присталица у Грчкој. Запад ће „заборавити“ Равну Гору. Победа у грађанском рату је увек жалосна. Победници тога постају свесни тек деценијама касније кад почну да увиђају какво жалосно наслеђе остављају својим директним потомцима дела својих „победничких“ предака. Овде је судбина о исходу решена далеко од народа о коме се одлучивало и на највишем нивоу. Много чега се потискује а последица је погрешна слика. Један од текстова о првим данима Равне Горе се зове „Спорење два сведока“ - сјајна потврда казивања видовитог Вука. Слика тадашње Србије, слика (не)моћи људског памћења. >> Писац ненамерно није изнео стварне и истините податке, јер он по својој улози у Брзом одреду, као и доцније није био у могућности да све зна о томе шта је намеравано. << (Сећање се повија и навија по општој слици која се ствара касније). Два лица никада не могу имати исту представу – не налазе се на истом месту – различито опажају и вреднују. Процес заборава памћења су код сваке јединке различити. У рат се пошло са поверењем у државу и по наређењу врховне команде. За српског војника то је довољно. На „резервна“ решења се није мислило. Све то је настало за десетак дана. Најспособнији и најодлучнији су брзо одбацили свако колебање – предаје нема. На мучном путу према према завичају праве се разни планови о даљем понашању. Убрзо се ствара убеђење: „Овако остати не може... нешто се мора десити“.