Рад на изучавању балканских круна у средњем веку више подразумева сусрет са „филозофијом“ и теоријом сазнања него са фактографијом. И тамо у централној Европи где се ради о јаснијој ситуацији где нема запрека верске или територијалне природе и где је сачувано неупоредиво више вести појављује се низ заплета. Код Срба је много чега друкче и мање јасно. У земљи живе и православни и припадници западног обреда несметано, што је за средњи век скоро незамисливо. Православни владар тражи и добија из Рима краљевску круну што православним Грцима тада не смета. Уходани логички след ствари ту је пре изузетак него правило пошто се лакше може наићи на „свашта“ него на очекивано.

У тексту натписа цркве у Котору из 1195.године обласни кнез Вукан се среће са титулом краља док његов отац Стефан Немања као владар целе земље се помиње са својом редовном титулом великог жупана. Такво стање се не може оценити као природно. Још више чуди то што је упркос свему такво стање као редовно примано и од самог Рима где се на форму пазило до максимума. Тек касније понашање Рима према Вукану кад је неке договоре требало конкретизовати пружа могућности да се наслути о каквој врсти дипломатске игре у случају Рима и Вукана се ради.
Једина вест о наводном крунисању српског владара великог жупана Стефана 1217.године потиче од Сплићаника Томе: „У то време Стефан господар Србије или Рашке који је назван велики жупан послао угледне посланике апостолској столици и затражио од папе Хонорија краљевску круну. Послао је наиме свога легата који је дошавши крунисао њега и учинио га првим краљем његове земље“.
По садржини и начину формулације ова вест је блиска ономе што о женидби истог владара каже историчар Никејског царства Георгије Акрополит који пише у исто време кад и сплитски хроничар. По Акрополиту ћерка византијског цара Алексија III Анђела била је удата за Стефана српског краља. Оба аутора су само делимично тачна – значи у оба случаја се ради о полунеистинама. Вести таквог карактера пре спадају у свет нетачног него у царство истине. Тачно је да је ћерка цара Алексија била удата за српског владара али он током тог брака није био краљ. Ова омашка по оцени долази стога што хроничар пише деценијама касније. То је случај и са сплитским хроничарем. И он пише око пола века касније и код њега до помена српског владара долази успут без ближег познавања детаља као и без могућности ширег осврта на поменуто питање о крунисању Стефана. На сличан начин се може објснити и чињеница да Стефан Првовенчани у свом спису не помиње Савин боравак у руском манастиру или што ни Сава ни Стефан у списима о своме оцу не говоре о његовом прогласу за светитеља у Светој Гори.
Када говори о крунисању Стефана Сплићанин каже: „У исто време“ које се може схватити и као део пишчевог стила и као преносилац поруке. Из перспективе од пола века касније то се мора шире схватити него кад је реч о сведочењу савременика… Приближно сличан израз користе и данашњи аутори кад су принуђени да изврше оквирно временско одређење и то за догађаје старе само по неколико деценија, тад се каже „некако у то време“. По себи он је у већој мери знак несигурности него што би био неки показатељ.
Главни заговорник Стефановог крунисања 1217.године Иларнон Руварац и поред све своје одлучности није могао спокојно да одложи перо после завршетка свог рада… Из писма венчанога тога краља Стефана од године 1220 види се да је он, обнављајући везу с римском столицом од године 1217 слао епископа свога Методија папи Хонерију молећи га поново за бенедикцију и конфирмацију super coronam et terram suam а бивши тада ваљада у неприлици и теснацу од спољашних неблаговолитеља… Стефан није слао године 1220 свог епископа Методија у Рим да моли папу за круну и да га крунише илити венча на Краљевство, јер је он тада и већ од године 1217. био и називао се венчани краљ (rex coronatus), већ је слао свога епископа к папи да обнови свезу, завезану с папом године 1217. приликом свога крунисања за краља и да поново увери папу о својој верности и оданости а уједно да га моли поновоза благослов и потврду и за заштиту круне и своје земље, односно да моли папу да одврати краља угарског Андрију од напада на њега и његову земљу, с којим је претио Угарски краљ, а већ се зна шта је неправо било краљу Андрији и због чега се спремао он да нападне на Српску земљу и државу, које се српске земље краљем називао угарски краљ већ од 1202.године.
Пре осамдесет година неутрална научна публика понета сиренским звуцима ондашње науке била је убеђена да је питање крунисања краља Стефана решено.
По Руварцу сплитска хроника и сведочење Савиног биографа се не могу „помирити“ јер по њему Доментијан наводно саставља легенде. Са друге стране он поклања пуно поверење латинском извору иако је по сопственом казивању, свестан колико они из верских и расних разлога умеју да буду непоуздани.
Некада сматрано „неприкосновеним“ питање круне се у новије време све више релативизује и полако „осипа“: „ По причању Теодосија, Стефан велики жупан српски за краља би се крунисао онако исто, као што се у исто доба зацарио деспот епирски Тодор Комнин“. На сличном становишту стоји и новија наука по којој неко може узети. >> И сам и настојати да обезбеди њено санкционисање предајући се заштити папе <<. Другом приликом ће се рећи како се питање признања или непризнавања решава реалним односом снага без утицаја било кога са стране. Ово је изнето управо поводом реакције Угарске на проглас српског краља где римско порекло круне само по себи није довољно да заштити од заинтересованог противника. Није овде место да се расправља како и зашто биографи нетачно говоре (ако је нетачно) али се не може такав њихов однос оценити као погрешан или немаран. У тематику спада и оно што би се могло назвати неозбиљним приступом. Однос Вукана и У краља као и однос великог жупана Стефана са Калојаном током сукоба Немањиних синова може се подвести у појмове бајки о деда мразу. Потом завршетак житија Симеона Немање од сина Стефана зрачи са толико оптимизма да би се пре могао уврстити у свет невероватног. И као такав узима се са пуним поверењем док се скоро потпуно одбацује Доментијанова повест о сусрету архиепископа Саве и угарског краља. Код Доментијана има толико јединствених вести и многе од њих примају се без отпора. Колико је методолошки исправно причу о Савином путу у Угарску произвољно спајати са Стефановом причом о његовом сусрету са краљем Андријом 1216.године. Који је смисао уношења српске земље у титулу угарског краља (1202) и њено стављање у ред са оним областима које су под директном управом Угарске што Србија тада није била. Све поменуто има дубље корене и може се повезати са поменом Угарске краљевине у Хиландарској повељи где по данашњим схватањима њој као Латинској области није место. Ионако заплетено питање око добијања краљевске круне код Срба је отежано и крајном оскудицом грађе за коју је тешко наћи оправдање. Ако су нестале ризнице код Срба требало би нешто да је сачувано у латинском свету где разарања великих размера није било. Није српска земља „острво“. Насупрот томе код Бугара овим поводом постоји читава „архива“. За разлику од таквог стања код Бугара у српском случају обе стране (и Рим и биограф) као да желе да побегну од ове тематике. Све се своди на успутне помене а и сам догађај крунисања се одвија ван главног тока догађаја. Слично је и са савременом науком. Она не настоји да се детаљније упозна са питањем врста и начина стицања краљевских звања већ само парафразира већ речено и познато. То је време потпуног краха Византије и у реалном и у идеолошком смислу. Држава је поробљена а на неком периферном простору се формирају три самосталне области ( Никеја, Трапезунт, Епир) чији господари истовремено носе царску титулу. Бугари су од Рима тражили царску круну коју нису могли добити. Настаје и кроз све време траје игра „глувих телефона“. Бугарин говори о царству док се из Рима говори о краљевству. На крају је испало као да су обе стране биле у праву и да су „задовољне“. >> Владар је за папу имао титулу REX, а патријарх ARCHIEPISCOPUS U PRIMAS. Папски легат је обавио крунисање и посвећивање по своме,а цар и патријарх су се и надали титулисали по своме. Нагодба владара са папском столицом није утицала на унутрашњи живот у Бугарској.<< По данашњим схватањима примање звања од јеретика или додела јеретику били би незамисливи. Важно је истаћи да православној Византији римско порекло српске краљевске круне не смета. За њене писце српски владар је „РИКС“ или „КРАЛИС“. Било је тако у време кад су још увек латински освајачи (Франци) владали ранијом престоницом, Цариградом. Као један од задатака будућих истраживања јесте и трагање за могућношћу да се од Византије добије краљевско звање што се раније дешавало по спорним граничним областима као што су својевремено биле Угарска и Арменија.