Средишња линија изучавања историје Српске цркве почиње радом Светозара Никетића (1870) преко Радосава Грујића (1920) стиже до обимне трстомне историје Ђоке Слијепчевића. Тако опсежно дело Слијепчевића настало је применом „антологијског“ метода, то јест уношењем пространих навода из одговарајуће литературе. Да је књига стварана применом уобичајеног метода била би скоро упола мања као и утисак њене научности. На тај начин Слијепчевић ће засенити за дуго времена рад будућих аутора – ако примене његов начин рада биће „плагијати“ ако крену другим путем њихови радови, неизбежно обимом скромнији, неће бити репрезентативни у толикој мери.

Пре пола века поводом прославе 750-годишњице оснивања самосталне српске архиепископије појавила се споменица где је поред свих добро познатих тешкоћа и (не)прилика времена у коме је издата нашло начина да се саопшти задња реч тадашње науке. Ипак, није се могла избећи околност да се ту нађу и извесни недостаци ранијих радова – листа поглавара српске цркве је непоуздана: листа култова српских светитеља је непотпуна; До израза су дошла два опозитна става у оцени природе цетињске епископије. Кад је реч о цетињској епархији износи се више претпоставки о њеним особеностима, мање или више оправданих. Само по себи то не би било од већег значаја да се у уџбеницима историје за богословије нису нашли ставови који су директно ишли на руку крајње искључивим „аутокефалистима“. Такво стање је трајало деценијама.
Испарчани некада целовити корпус ове цркве састоји се из више области које су означене као „покрајинске цркве“ (тај израз указује на постојање неког субјективитета који оне нису могле имати сем донекле у случају Карловачке и Београдске митрополије).
Од радова поменутога Светозара Никетића насталих пре сто педесет година мало се шта могло урадити – било у смислу додавања нових сазнања било у смислу неких измена схватања из његовог времена. Деведесетих година „претпрошлог“ (деветнаестог) века скоро истовремено су објављена два значајна текста која су унела промене у дотадашња знања о Српској цркви – појавило се писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматијана на основу кога се морало извршити промена у дотадашњем датовању Савине мисије у Никеји, дотада засноване на помену имена патријарха Германа (1222-1240) као јерарха који је посветио Саву за првог српског архиепископа. Стога се тај догађај датовао у 1222.годину. Појава Хоматијановог писма као акта који заслужује више поверења датованог мајем 1220.године наметнула је померање датума Савиног посвећења пре поменутог времена то јест оно се морало пренети у време столовања патријарха Манојла Сарантина. У том погледу раније схватање српске науке није било погрешно пошто се заснивало на до тада једином познатом извору.
У време појаве Хоматијановог писма и руски проучаваоц А.Дмитријевски у свом знаменитом делу о типицима објављује и устав цариградског евергетидског манастира по коме се јасно могао пратити настанак Хиландарског типика што је аутоматски одстранило дотадашња размишљања о овом Савином делу. У следећим деценијама тако значајних (превратничких) открића неће бити па самим тим ни неких већих обрта у области познавања ове тематике. То не треба да значи како треба дићи руке од даљег рада или не учинити осврт на важне вредне резултате до којих се у међувремену дошло. Малобројност извора јесте неизлечива болест у овој области. Уз то и њихово стање је такво да је често једино решење кроз „консензус“ аутора кад је право решење неоствариво. Консензус је наша „будућност“. На полифонију у резоновању и закључивању не може се ни помишљати. Посредно служење изворима преко литературе већ почиње да гуши. Стога предстоји поновно „пешачење“ кроз свет извора и то по више пута : „ Тек кад сам не знам по који пут, прочитао Доментијана у Даничићевом издању и преводу Лазе Мирковића…“ Тиме би се постигло бар проширење тематике па макар се и не постигло много више. Време је да се „својим очима“ и увидом у изворну грађу проговори о такозваним сеобама. Напустити причу наметнути са стране тако вешто да на Србе делује као лепак за муве. Колико је дубоког корена та прича захватила показује се на примеру стања с краја 14.века. исти људи говоре како монаси беже са Свете Горе као да је полуострво остало пусто и упоредо се развија прича како имућни Срби у тражењу мере безбедности траже себи прибежиште у окриљу неке од светогорских обитељи.
Некад се покушава да се методом „успореног филма“ или болд“ подцртавањем и наглашавањем дотле мање истакнутих детаља створи утисак новог, изворног приступа.
И сада се ваља задржати на за нас најважније али и на тежем периоду – времену Светога Саве. Пре пола века покренуто је едиција „Византијски извори“ у континуитету са невеликим размацима изашла су прва четири тома – а онда је настао застој и „престројавање“. На ред је дошло и време после првог пада Цариграда – у право време највећег замаха у Савином раду. Људима са стране није ближе познато у чему се састоје тешкоће које су условиле тај застој. Како било, убрзо се стало на гледиште да не треба одустајати и излаз је потражен у прекоредној припреми шестог тома која је успешно остварена и овај том се појавио 1986.године, значи пре више од три деценије. На томе се и стало без изгледа да ће икада доћи до издавања петог тома. Опет се ваља вратити на крај претпрошлог века. Годинама се размишљало о припреми критичког издања текста млађег Савиног биографа Теодосија (око 1300.године). Томе је на руку ишла чињеница да је у манастиру Хиландару постојао добро урађен препис монаха Теодула из 1336.године – значи времена врло блиског добу настанка самог житија што је за наше прилике ретка појава. Тако да се може сматрати да је овај најстарији препис потекао истовремено са састављањем списа дешава се нешто што обзиром на наше прилике, није необично. Недуго после доношења у Београд (1896) Теодулов препис је нестао без трага. На застој услед те појаве надовезују се ослободилачки ратови (1912-1918) и са њима повезана „смена генерације“ и у научном свету. Недуго затим јасно је запретио и убрзо стигао и следећи светски рат са још једном „сменом“. И поред тога смогло се снаге да се средином седамдесетих година говори о скорој појави критичког издања Теодосијевих дела. Није се чекало дуго па да се увиди да су ранија очекивања била неоснована. За последњих пет деценија на том плану није учињено ништа. Данас не постоји ни надање да ће се ту нешто више учинити.
Кроз протекли период сто педесет година од појаве Никетићевог дела изворна подлога на основу које би се могла вршити даља трагања је уместо него проширивања у многоме сужена. На првом месту је судбина националне библиотеке која се дуго сматрала као најсигурније уточиште српске књиге. Прво је „мајсторски“ опљачкана у расулу повлачења из 1915.године – То је извршено од лица којасу знала „свој посао“ одабир је зналачки вршен. А онда је дошло и коначно уништење од Хитлероваца 1941.године.
Ово највеће уништење српске писане речи није и једино. Праћено је низом мањих и временски неограничених. Са друге стране упоредо са поменутим страдањима врло ретко се долази до неких нових открића махом ситнијих. Илустративан је пример Жичке повеље где се до њеног пуног текста лакше долази преко Миклошибевог издања него прегледом изворног на зиду исписаног текста.
У набрајању даљих подједнако важних и занимљивих момената може се ићи и даље. Вреди истаћи пример проте Николе Беговића из Плашног који још 1874.године у свом кратком прегледу Историје цркве говори о православној цркви и латинској вери. Треба раскинути са „Јајце – географијом“ која не познаје Славонију и Далмацију или Херцеговину, али је доследна у причи о Војводини која је фантомска творевина, конкретизована тек 1945. године у циљу што већег разарања Срба. Такав је случај и са Косовом. Као место пресудног сукоба за даљи живот Срба постаје идејни појам како се постепено веже за извесни простор. По тој логици и Иванковац, Мишар, Делиград би могле постати посебне области. Ово је уједно и идеја за даље цепање Србије. Излизаног појма Македоније се и само Скопље одриче.
Однос два Савина биографа Доментијана и Теодосија остаће као трајна тема. Сада се о томе расправља само на основу једног постојећег издања Ђуре Даничића. Није помогао ни вапај Павла Поповића из далеке 1925.године о потреби новог издања старих српских биографија. Тек кад се то обави може се планирати синоптичко издање два Савина житија без чега нема основних могућности да се изучавању приступи на начин који може бити крунисан неким знатнијим успехом. Ауторима ће на први поглед бити уочљиво где се биографи прате а где иду самосталним путевима. Са тим у вези је и напомена од пре скоро педесет година да Теодосијев текст Жичке беседе Светога Саве тражи посебан приступ. Током рада могло би се наићи и на елементе од значаја за изучавање односа Доментијана и Теодосија.
Мање је уочљиво како тумачи канона избегавају толико распрострањену и често коришћену реч хиротонија и радије говоре о постављењу епископа. Гледано у историјском пресеку и просеку она се подједнако може применити и на избор и на посвећење неког лица за епископа. Очит доказ за то представља већ поменуто писмо Хоматијана. Реч хиротонија се среће и у наслову и у последњој реченици писма. Од аутора се у првом случају схвата као рукоположење а у другом као избор. У самом тексту кад је реч о посвећењу користи се реч „ПРОХИРИСИ“.
У „спољној“ науци се већ увелико говори понекад уз несвесну помоћ саме цркве о наводном балсамовању српских светитеља чак и на Светој Гори док богословска наука радије о томе ћути. Не чини се ништа да се одбрани давно изречен став: „Црква је одувек за светитеље сматрала оне људе које је Бог за њихове благодатне подвиге, награђивао даром чињења чуда који и после смрти остаје у њиховим телима чинећи их нетрулежним и чудотворним моштима“. Сада се о култовима говори као да су организатори врхунске барабе а народ састављен од крајњих будала.
У свему поменутом „олакшавајућа“ је околност што просечан читалац тиме није много оштећен. Он се лакше определи за „каубојски“ стил – исто то само мало друкче. И низу аутора више то одговара. И овом приликом се мора поменути већ „фамозних“ педесет година од како је Д.Богдановић поводом прогласа патријаршије (1346) јасно показао да се реч анатема у изворима не помиње. Ако став таквог ауторитета у каснијим радовима остаје без одјека даља прича о томе јесте и још дуго ће бити сувишна. Утисак је да рад Богдановића није ни прочитан на камоли усвојен.
Српска наука је недоследна у стварању и поимању критеријума. Најстрожије према својим изворима док истовремено без отпора прима остварења околних народа настала по обрнутом принципу. Кад би Срби и ту били доследни многе књиге настале око и около Срба биле би „преполовљене“. Културно наслеђе осталих на Балкану везано је за оне области које су у додиру са Србима.
Набрајање би могло трајати и даље зависно од „укуса“, искуства, оптике.