Нико као стари српски биограф Доментијан нема на располагању такву „гозбу“ јединствених ликова, прилика, акција и уз то задатака да их опише. С обзиром на опште околности тадашњег рада мало је вероватно да би то неко боље остварио од њега. Оно што Нови завет представља за хришћанство може применити и на овог писца кад је упитању личност Светога Саве.

***
Два преписа Доментијанових списа одају утисак двеју верзија. У поређењу са тим десетине преписа Теодосија показују тежњу очувања јединства и чврстине текста. У том погледу изгледа да десетине преписа следе већу писарску „дисциплину“него што је то код светосавског иомоканона (Крмчије) где би се очекивала потпуна доследност. Кад је у питању рукописна традиција чини се да се и ту у доброј мери може применити Вуково искуство са казивачима песама. Лош казивач може и добру песму да упропасти и обрнуто добар казивач и од лошег примљеног „материјала“ може да створи добру песму. Квалитет рада не зависи само од добре воље писара него и од предлошка.
***
Савина биографија се оцењује као уметничко остварење док је по схватњу истраживача житије Симеона више занатско дело. Животно искуство нуди обрнуте примере. Овде се мора имати на уму и чињеница да је Симеоново житије ближе „занату“ него уметности у мањој мери такво по (не)способности биографа Доментијана а више због обзира које мора да има према ранија два житија и чињеници да су њихови писци сроднци наручиоца краља Уроша, отац Стефан и стриц Сава.
***
Поред крупних разлика између два списа које се могу ценити као дело намере биографа постоје и оне ситуације и мањег значаја за које се може претпоставити да свој настанак дугују мањој пажњи преписивача. Поред основних сазнања ту се пружа и прилика да се добија известан увод у „законитости“ њиховог рада и могућа типизација тих узрока.
***
У једном од преписа житија светог Симеона стоји како су мошти светитеља по преносу из Свете Горе смештене у Студеницу као његов „нерукотворени манастир“. Уколико би се неким случајем десило да је то једини познати препис овог дела настале би наизглед неразрешиве дилеме. Израз „нерукотворени“ је у потпуној супротности са контекстом збивања око настанка задужбине овог владара. Она се може оценити само као рукотворени манастир свог ктитора. Тим поводом јавио би се низ дилема око тога као и низ теза у правцу разрешења. Тешко да би се ико усудио да каже како би то могло да буде једноставан пропуст писара. Мало ко би га схватио озбиљно. Срећом постоји још неколико преписа са исправним (очекиваним) текстом на том месту.
***
Насупрот песничком опису о стицања аутокефалности од Доментијана стоје претпоставке охридског архиепископа Димитрија Хоматијана о могућој канонској подлози. Пошто устаљена правила и процедуре за доделу аутокефалности нема, стварне околности он није могао да зна. Не зна их ни Доментијан. Хоматијан наводи она правила по основу којих би се по његовом мишљењу та одлука могла донети. То је само његово размишљање. Неко други који је одлучивао вероватно би поступио донекле друкче. Не може се довољно нагласити како овај посао има две фазе. У првој се разговара о конкретним условима који намећу потребу аутокефалности и који се у касније издатом акту не помињу тако да би Хоматијанова „шема“ могла само донекле користи само при изради акта.
***
Већ при првом сусрету са Пећким (Гиљфердинговим) преписом Доментијанових списа (1873) од стране стручног проучаваоца изречен је и данас важећи став. Даничић се 1865.године увери да је то право дело Доментијаново ученика Саве, а оно прво да је само прерађено (где скраћено, где допуњено) по овоме тексту неким Теодосијем калуђером хиландарским. У првом рукопису који је Гиљфердинга из Пећи однео у Петербург има живог Светога Саве, управо онакав текст, какав је у издању Ђуре Даничића. Доментијан из године 1865.године, дакле право дело Доментијаново.
***
Давно је речено како је Теодосије само прерада Доментијана, али таква да од ранијег дела није ни камен на камену остао. Колико би данашњи проучавалац био захвалан да се тако стварно десило како се то учинило скоро пре два века по много чему недостижном проучаваоцу па би данас – кад се већ редовно уз Доментијана наводи и Теодосије код млађег нашло и оно што Доментијан нема. Овако скоро сваки навод Теодосија делује као парафраза.
***
Почетак Савиног (1253) и Немањиног житија (1264) сведочи каква је разлика у положају писца кад говори као савременик (сведок) догађаја о ком пише и када треба да будућем читаоцу понуди опис онога о чему мало зна овде о ономе што се десило читав век раније. С тога у почетку упућује речи молбе за помоћ „одозго“. Помишљам на ово велико и преславно дело силази одозго, и дивим се, и у недоумици сам одкуда ћу прво почети говорити. Зар није од почетка свима нама општи извор божанствене благодати од пресвете и животвореће тројице. Њој се молим и од ње разума просим јер од ње сваки савршен дар силази одозго.
***
И у књижевности после Доментијана као и целој земљи после Саве нема развоја већ се прати тихо неприметно „опадање“. Нико није ни близу Немањи и Сави нити има у потоњем животу и раду државе нечег тако значајног да би се поредило са стицањем Хиландара и аутокефалности. Као што је у животу јединке рађање главни моменат тако је и у држави оно што потом долази представља само смену узраста.
***
Временске одреднице пре/после често су у служби излагања биографа и немају строги и потпуни хронолошки карактер како би то нови истраживачи желели већ се прати тихо и скоро неприметно да им буду одреднице за датовање општег тока догађаја.
***
Сава је иако само обичан али ретко ревносан монах већ постигао такав углед да је постао опште познат. Долазак оца бившег владара Симеона већ као чињеница представља „чудо“ причи а сину додаје се и сусрет са оцем бившим владарем и сад смиреним монахом било је нешто дотле невиђено на Светој Гори. То је по Стефану Првовенчаном даје повода светогорским монасима да о томе размишљају на свој дотле непознат начин. То је почетна фаза особености Савиног присуства на Светој Гори. Следеће долазе убрзо.
***
Карактер описа Савиних путовања је такав да он сугерише потребу настанка и стварања дневника у оба случаја. И сам Сава и његови пратиоци крећу се новим дотле њима непознатим просторима. Праћење и памћење правца кретања и низа успутних детаља није могуће сaмо ослонцем на памћење. То се не може обавити без бележења бар основних елемената на шта је указао већ Н.Радојчић. Ако та бележења нису од Доментијана она су настала од неког другог. Ту не помаже ничија меморија нити машта у потпуности. Тако се та бележења била она од Доментијана или неког другог морају убројати у списак извора које касније по сатављању житија Доментијан користи. Дневник се има разумети као „просек“ кретања. Није то планирана зацртана „рута“ – лута се, тражи, колеба, враћа … не налази тражено, долази поново, там где се при састављању дневника греши, могућност неке накнадне провере и исправке нема.
***
Група је скоро у непрекидном покрету уз обилазак великог броја места. Онај ко је задужен за бележење тешко прати тај ритам. Гледано кроз каснији опис то је унапред тачно одређено и детаљно испланирано кретање. Не помишља се на колебања, непланирана свраћања и повратке.
***
При састављању житија треба знати да је само део од виђеног и доживљеног могао да уђе у путне белешке док се још није ни слутило за шта оне могу бити касније искоришћене потом још мањи део од тога се уноси у касније писано житије. Могући пропусти и недореченост у бележењу не могу се ни проверити ни исправити. У таквим околностима и мали пропуст преписивача значи много пошто и ту нема могућности провере. Грешке пропуста па и свесно нетачног на житију има и тамо где изостају све отежавајуће околности које утичу да опис путовања не буде задовољавајући.
***
Уједно поглављео путовањима је и велики тест за „поетику“ Теодосијевог списа – да ли је могао да примети где старији биограф греши и да ли је у том случају нешто учинио да исправи претходна или иде по уобичајеном – прати Доментијана и понегде додаје према логици збивања што пре ствара забуну него што исправља. Праве потпуне допуне или исправке Доментијановог казивања код Теодосија скоро да нема.
***
Кроз Карејску ћелију су прошли водећи српски писци као Сава, Доментијан, Данило, Никодим и сви су „прекршили“ одредбе карејског типика о доживотном боравку у њој. Тако се ова ћелија као посебна установа у целој Светој Гори може оценити и као завичај доброг дела старе српске књижевности. Нема разлога да се потпуно искључи могућност како је и Теодосије прошао истим путем.
***
Вишеструко је значајно што је сачуван препис књиге Шестоднева урађене 1263.године по наруџби самог Доментијана док је боравио у Пиргу на Спасовој Води. То је утолико значајније кад се зна колико је књига неотпорна на штетне утицаје са разних страна. Данашња Карејска ћелија је услед честих несрећа далеко од оне Савине и Пирг Преображења је само рушевина – књига тамо настала је опстала до новог времена. Уз ово умесно дивљење долази и чуђење како да Хиландар нема преписе првих српских писаца где спада и Доментијан а потом како и зашто није сачуван неки препис Доментијанових дела близак времену настанка.
***
Епизода о одметању бугарског великаша Стреза представља критичан моменат у животу С државе средином друге деценије тринаестог века у време док се Сава као настојатељ манастира Студенице још налази у земљи пред његов поновни одлазак у Свету Гору. О њој говоре три стара српска биографа(Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије)… То је за наше прилике „луксуз“ своје врсте али уједно и сведочанство о озбиљности стања. Новија наука жели да „амортизује“ целу причу и да је протумачи потпуно супротно од онога како то чине поменути домаћи писци. Нови аутори полазе од претпоставке како српски владар Стефан прихвата угроженог и избеглог великаша са циљем да у свом интересу злоупотреби његов крајње неповољан положај. У таквим приликама природно је што Стрез чим му се појавила повољна прилика са друге стране окреће леђа свом дојучерашњем непоузданом савезнику српском жупану и постаје му противник. Да је у стварности тако било то би српску земљу и њеног владара представљало у крајње неповољном светлу. Тада би се од поменутих писаца прибегло једноставном и упрошћеном решењу – о томе би се ћутало и не би се у скученом простору старе књиге тако опширно и више пута говорило.
***
Вероватно није слушао о појму уметничке слободе али је интуитивно осећао да на њу има право и зато је доста и вешто користи – толико пута у овом спису одступа од реалности а затим и од свог ранијег казивања. Седам векова касније тим поводом знаменити аутор Карл Густав Јунг би рекао да се хладна супа не једе.
***
Познато је да је Доментијан своје старије дело житије (1253) написао у Карејској ћелији док је млађе житије светог Симеона (1264) написао у Пиргу Преображења на Спасовој води. Да се десило обрнуто – да је први рад настао на Спасовој Води а млађи у Кареји, сви би у томе гледали „унапређење“ и знак признања великом писцу. Овако није јасно како то тумачити. У сличним приликама обично би се рекло да је реч о „деградацији“ – што у овом случају не мора да значи. Из неких нама непознатих разлога Пирг је могао бити погоднији за рад писца.
***
Не ретко се под утиском Доментијановог рада и његовим поступком са изворном грађом, коришћење топоса и своје маште каже како је пред нама „Доментијанов Сава“. Међутим и овде се дешава нешто слично као и код односа оца и сина – великог жупана Стефана Немање и принца Растка. Говорило се како је телесно Немања родитељ Сави али у духовном погледу нарочито после доласка Симеона у Свету Гору сматра се да је у духовном погледу сам Сава постао његов родитељ. Слично је и у односу Саве и његовог биографа. Доментијан јесте створио Саву али се не може порећи да је својом јединственом личношћу и неуморним делањем Сава од Доментијана створио изванредног писца. Биограф није могао остати у равни једноставне нарације ређањем простих животних сцена – стицање Хиландара, аутокефалности, обрта око добијања круне. Жичка беседа траже неупоредиво више… Без тога Доментијан би био обичан. Својом свестраношћу Сава је „приморао“ биографа да „заоре“ дубоко у свој књишевни и рад и дар и тамо потражи скривене и немерљиве снаге како би се бар приближио личности јунака. Обојица су остали без правог наследника…
***
Мора се разумети да Доментијан као човек свог времена, као монах и уметник има друкча мерила од људима и појавама и на својначин одлучује о чему ће и како писати и чему ће посветити и колико ће се на томе задржати. И да је друкче радио опет би удовољио само извесном броју својих читалаца свима не може да удовољи нико. Кроз векове не мали број искрених хришћана није „задовољан“ оним што им нови завет даје па радо траже и апокрифе.
***
Наручилац млађег Савиног житија од Теодосија о чему се често расправља може бити мотивисан и једноставним разлогом – потребом за „симетријом“. Ако већ постоје три житија Светог Симеона, није ред да се код Саве као оснивача и (првог) поглавара нове самосталне цркве остане смао на једном житијном спису. То не искључује могућност и других конкретнијих разлога. На свој начин и сам Теодосије као да сведочи у корист поменуте тезе. Ствара нова песничка молитвена дела и уједно трага за новим облицима код Срба дотле невиђеним… Нажалост у том послу код потоњих нема правог следбеника.
***
Кроз литературу се обично размишља како је Доментијан пре одласка у Свету Гору вероватно боравио у манастиру Жичи док он сам на неупадљив начин сведочи о свом боравку у манастиру Студеници. Господ је свагда јављао благодат на нама у Христу Исусу, молитвама преподобног а и мирис његове благодати вазда се јављао нама у дому Пресвете Богородице…
***
У време Саве прилике хаотичне, и то на општем плану – низ самосталних међусобно често завађених области када се и противници и савезници брзо мењају. У Доментијановом тумачењу слика је скоро идеална. Сава се свуда „неометано“ креће. Све се одвија као да ради по спремљеном унапред срачунатом плану тако да свуда стиже и намере остварује без препрека. Јасно је да у томе велику улогу игра и Доментијанов метод антиципације као и чињеница да ради после повољног исхода ранијих подухвата при том не сме се занемарити и видовитост Саве као и његове одлучности и храбрости о којој се најмање говори.

Пре скоро пола века настао је чланак С. Радојичића … Лик Светог Саве у Доментијановом животу наставника Саве << До својих закључака је постепено долазио : „Тек кад сам, не знам по који пут, прочитао Доментијана у Даничићевом издању и преводу Лазе Мирковића << Била је то смао потврда онога што је раније чуо од С.Станојевића >> да се милешевска фреска Светог Саве не може схватити, без онога портрета, који су о Светом Сави оставили српски биографи << У закључку рада Радојичић износи свој став : >> Све велике претеране похвале које стално истиче и понавља Доментијан отелотворене су у великом милешевском портрету који садржи у себи све црте спиритуалног човека и моћ и светлост мисли и фасцинирајућу снагу погледа који, по Доментијановим речима, прозире седмосветла небеса<< Постоји ризик да читалац помисли како је портрет Саве у Милешеви настао на основу Доментијановог описа што према садашњим сазнањима о времену настанка милешевске фреске и Доментијанобог списа (1253) не би могло да се деси. Временски сликарство Милешеве претходи настанку старијег Савиног житија. Два уметника сликар и писац су савременици и оба су могла познавати Саву док је био жив, што се код Доментијана поуздано зна Сава је на обојицу оставио сличан дубок утисак и они су га један путем слике описао а други путем вербалног описа насликао, тако представили и оставили потоњим генерацијама. Лично познавање јунака уметницима је дало велику предност која је осталима недоступна. Суштина те предности изражена је насловом Савиног житија од Теодосија где се каже како је оно >> сказано Доментијаном а списано Теодосијем << Као сказано може да се оцени само оно што потиче од савременика и очевица. Треба поменути и један скривени проблем који је велика замка за преводиоце кога нису свесни ни они сами. То се односи на већину старих писаца. Па и на биографа Доментијана. Иза наизглед једноставног изворног текста крије се низ могућих нијанси које се не могу неутралисати једноставним преузимањем на први поглед јасног. Ту се ради само о „посрбљивању“ не о преводу. На широком словенском простору језик се развијао у различитим правцима речи су од почетних основних значења добијале нова, различита а не ретко и потпуно супротна. На ту појаву указују бројне анегдоте о (не)успесима студената славистике на испитима. Честе и велике сличности „успавају“ опрезност а онда долази до смешних сцена којих се и сами студенти радо сећају и радо о томе и деценијама касније радо говоре. Ненадокнадива је штета што највећи преводилац старих српских писаца професор Богословског факултета Лазар Мирковић није оставио неку врсту хронике свога вишегодишњег рада на тим текстовима – где је наилазио на несавладиве тешкоће, где се колебао, где је улетео у језичку „замку“ коју је током свог рада благовремено увидео и очекивано реаговао... О томе се ништа не зна а било би драгоцено да је оставио спомен о томе. Нико од истраживача није првео толико сати бдења над старим српским списима. Врло је илустративан став Павла Поповића из предговора уз Мирковићев превод Константина филозофа. Ту он помиње пишчеву велику „ману“ тежак стил. Стога каже Поповић како се никад не би прихватио превода Константинових дела. Није сувишно подсетити да је то речено у моменту док се пред њим налазио већ готов превод од Мирковића спреман за штампу. И Византијски и Српски писци пишу о сличним или истим појавама. Грци су у неупоредиво бољем положају јер имају на располагању богат језик разуђених могућности. Код совенских писаца где тако богатог језика нема ствар је потпуно друкча и може бити један од битних разлога оскудног писања. Шта недостаје ? На основу оног малог броја дела и преписа старе српске књижевности може се донекле закључивати и о оном што је некад вероватно било и у међувремену се нестало. Поводом данашњег стања у коме се у једином сачуваном кодексу из 1619.године житије Симеона од Саве и студенички типик налазе „сједињени“ тако да изгледа како је житије почетни део типика сматра се да је увек било тако. То је мало вероватно, сумњу буди већ лињеница хаотичног стања рукописа. У изворном облику житије је вероватно постојало као засебан спис. Шта се дешавало током следећа четири века и како је дошло до стања из 1619.године – то је друго питање. Може се лако бранити теза да је аутор поговора Доментијановим списима из 1253. И 1264.преписивач Теодор Граматик. Према томе изгубљена је изворна верзија Доментијанових дела по којој су они били без касније додатог „епилога“. Ако се прихвати да је Савино житије од Теодосија након састављања претрпело значајне измене и то у најважнијим деловима тамо где се оно највише разликује од Доментијановог дела као главног узора онда се остаје без изворног садржаја Теодосијевог дела.