Кроз досадашње писање о добијању манастира Хиландар протеже се схватање да је то нешто најприродније што је могло да се деси и да једноставно друкче и не би могло бити. Није потребан велики труд па да се увиди како је могло да буде сасвим друкче као и да је постојао низ фактора који је „одвраћао“ од познатог тока догађаја. Српски владар Стефан Немања под теретом година одлучује да се повуче са владарског престола у првом реду да свом наследнику омогући лакши почетак владања. То је било особито важно због тога што је за свога наследника одредио средњега сина Стефана као зета византијског двора и тиме заобишао прворођеног сина Вукана. Као даровит и искусан човек осећао је да то неће проћи без Вукановог отпора. Каснији ток догађаја је показао колико је био у праву. Повлачењу са трона следи Немањино монашење и одлазак у своју последњу задужбину. Ту ће провести око две године. Такво понашање ничим не показује да је имао намеру, да оде у Свету Гору. Временом се одлучује да оде на Атос где се у манастиру Ватопеду налази његов најмлађи син монах Сава, као обичан монах али и као особа са великим угледом подвижника. Састанак оца и сина био је особит догађај и прича о томе ширила се и ван Свете Горе.

Немања је преко Саве помагао Ватопеду и док је био у земљи. Сада са сином решава да овај манастир помогне прибављањем неке од запустелих обитељи којих је у то време било широм Атоса. По обиласку целе Свете Горе определио се за Хиландар. Од свог пријатеља (свата) византијског цара Алексија¬ III посредством Саве измолио је да се напуштени Хиландар дарује В. Биограф изричито каже да је жеља два српска монаха оца Симеона и сина Саве била да ту дочекају и крај живота.
По биографу подстрек за остваривање идеје о претварању Хиландара у потпуно самосталну обитељ долази од непознатог старца. По расположивим вестима ван Савиног житија види се да је то била и жеља знатног броја светогорских монаха који не крију своју нетрпељивост због наглог дизања угледа Ватопеду. Опет и Сава одлази у престоницу царства и доноси молбу протатских стараца. Да се Хиландару да пуна самосталност по угледу на остале „разнојезичне“ манастире Грузијски и Амалфитски. Од значаја би било да се утврди у коју врсту спада овај акт светогорског протата. На њему нема потписа водећих атоски заједница (Лавра, Ивирон, Ватопед) као ни представника руске и бугарске заједнице.
И ова Савина мисија у Цариграду завршена је са пуним успехом као и претходна. Почињу радови на оживљавању Хиландара сада као српске обитељи и поред разумљивог незадовољства монаха Ватопеда. Пред монахом Симеоном отвара се нови свет. Док је био на власти градио је храмове по земљи и помагао туђе ван земље. Сада је дочекао да види настанак свог манастира у значајној монашкој заједници. Некада је градио Студеницу за своје вечно боравиште. Затим се помирио с тим да живот заврши у Ватопеду а сада му се даје прилика да почива у својој обитељи која је ван српске земље. О неком већем успеху тад се није могло ни мислити… Овде вреди истаћи и следеће – манастир Ивирон (Грузијски) је по угледу и старини испред Хиландара али по степену аутономије Хиландар је далеко испред. У Ивирону никада нису били само Грузијци увек су живели у заједници са Грцима и њихови односи нису били узорити. У Хиландару живе само Срби и њихов настојатељ није морао да иде ради посветења у Цариград.
По новијим схватањима о писању таква „укалупљеност“ збивања како је то представљено у житију изазива сумњу. Прошло је време линеарног приступа Савином житију од Доментијана. То је слојевито дело где се поред бележења о ономе што се стварно десило налазе и делови фиктивне природе који представе жеље да саопште као реалне. Када се једном посумњало у неутралност Доментијанове приче онда сумњичењима нема краја. Подозривост изазива прича о блиском завршетку Хиландара и смрти Симеона. Није искључено да је било тако али се у реалу ретко среће тако повољан исход ствари. Слично је и са причом о градњи Карејске Келије која би по биографу настала у време највеће заузетости Саве око обнове Хиландара и бриге о старом оцу коме се приближава крај.
Скоро све овде речено обично се или заборавља или занемарује и на добијање ове обитељи се гледа као „једносмеран процес“. Стварност је далеко сложенија. Срећом, постоји довољно веродостојних извора – што је код Срба врло ретко – преко којих се ти догађаји могу пратити. Они показују колико се Симеон и Сава при својим намерама и плановима вођени људском логиком крећу „странпутицом“ у односу на коначни исход. Њихово деловање оставља утисак „одвођења“ од онога чему их је живот водио. Био је то низ повољних околности које њихови потомци касније неће имати. Мало је вероватно да би кроз потоње деценије и векове неко дошао до таквог успеха. У томе се састоји „метафизика“ Хиландара.