Код већине заинтересованих представа о пробоју Солунског фронта се стиче преко дела „Српска Трилогија“ Стевана Јаковљевића. За многе то је и књижевно и исторично дело истовремено за цео период ратовања 1914-1918 године. Као што је цело дело упрошћено и у књижевности и у историји тако је и прича о припремама за пробој једноставна.

Поред поменуте Трилогије на располагању стоје и не велики број дневника и накнадно састављаних сећања. Ту су дневници далеко вреднија грађа јер преносе доживљаје настале у равни збивања. Насупрот томе у сећањима писаним касније – било да је реч о годинама или деценијама осећа се утицај познавања исхода. То је највећа препрека у пословима ове врсте. И несвесно слика се повија према атмосфери познавања исхода. Из ризнице сећања на прво место избијају они моменти који доприносе таквом решењу. Потискује се оно што би сведочило о супротном па и онда ако је то супротно и жељено и очекивано. Ако се испостави да је то жељено и очекивано показало се као заблуда и од њега се „бежи“. Број дневничких записа и сећања кад је у питању крај рата није велики. Знатно их је више било у првим годинама. Неки су се „уморили“ и одустали а неки су током ратних година пали али су њихови записи сачувани. Из такве грађе види се да су описи пробоја у великој мери слични. Али известан број се издваја не може бити исти доживљај пешака и авијатичара.
Нажалост, могућности нису велике. Доступно је само неколико десетина сачуваних записа. Нису се сви писци дневника налазили на једном истом месту. Расути су широм фронта. Где се основна замисао врховне команде није могла свуда провести на предвиђен начин. Искуства су разна. Током првог дана припреме војника је наређено да морају остати у својим заклонима… Број оруђа је око 600 борцима се чини да су хиљаде. Број пројектила је у просеку по „40“. Гледано са српске стране то је много. Кад се видело на терену углавном је недовољно. Разорена је само прва линија.
После сто година данас је важније оно шта се међу војницима по биваоцима онда могло чути него што се среће у званичним списима није ретка појава да се суштина или њен део крије у тим причама пошто званични списи обично дају улепшану слику. Није искључено да је та фама исправна јер ни један штаб не би прихватио да такав детаљ обзнани јавно и трајно објави. Скоро нико није имун од настојања да мале непријатности прећути: Нисмо се надали победи. У туђој земљи смо, остало самонас мало и то старе војске и регрута. А Французи су се надали они су нас блажили. Три силе на једног, три на другој страни. Ко зна шта ту може да испадне?! Докле је очај могао да стигне илуструје пример предаје око 40 војника у јулу 1918 године, непуна два месеца од пробоја фронта. У поднебљу општег одушевљења на ову и сличне појаве не обраћа се пажња.
За време двогодишњег боравка у рововима солунског фронта искуства и расположења су разна. >>На фронту добра храна,чист планински ваздух на висини од две хиљаде метара,вода изванредна,довољно шећера,кафе,чаја… Нема маларије ни других болести. Само једна једина незгода и што се може сваког момента погинути. Али то је ситница према осталим добрима“ << У просеку у време мировања падало је бар десетак људи на дан. Прошле су две године „монотоног“ рововског живота. Две и по године били смо у рову. Велике су муке биле оне од бугарске војске. Само ноћу ако шта добијеш да једеш. И то не сваку ноћ. Догађало се да наши на магарцима пошаљу храну, бугари побију магарце и отму следовање. Несагледива је разлика у динамици између 31.августа кад скоро све тече као и кроз протекле две године и 1.септембра 1918, као првог дана припрема за пробој. Макензен је ценио да су бугарски положаји неосвојиви и Бугари током припрема за пробој довикују „ Бре, Срби узалуд вам мука и бадава правите путеве, јер ове градове не можете освојити и да нема нас,а камоли кад их ми бранимо са толико артиљерије митраљеза и бомби.<< У току рата у Србији се користи стари (Јулијански) календар. Кад се после рата прешло на употребу новог календара он се користи и у издањима аката. Стога се врши „прерачунавање“. Међутим појединци своје дневнике и сећања и даље наводе по старом календару. Тако настаје „мали хаос“. Тим прерачунавањем губи смисао основна шифра за почетак напада упућена само неки час раније из страха да невреме и магла могу да наметну одлагање почетка. Шифра за почетак акције је гласила „Послати једног официра и осам војника“ што је значило први дан месеца (септембра) у осам часова. Са тим у вези је помен уједначавања часовника ради боље координације дејстава. Дозвола савезничке команде за почетак акције добијена је тек десетог септембра а на одсеку је остало да одреди тачан дан почетка. Тад се определило за 14.септембар али под условом ако метеоролошке прилике то не спрече. Стога не чуди што је оперативни део штаба врховне команде (регент Александар врховни комадант, војвода Живојин Мишић начелник штаба, генерал Петар Пешић...) Ноћ између 31.августа и 01.септембра су провели у близини фронта а на осматрачници Кочобеј су су били већ у пет часова и са нестрпљењем пратили да ли ће метеролошки услови дозволити почетак планираних дејстава. Већ тада Српска војска је располагала,прислушним уређајима преко којих је у току припрема за пробој могла да прати делове бугарских међусобних разговора. Само, на апарату је морао бити човек који добро зна бугарски. Он је известио што је могао да чује поводом бомбардовања 1.септембра: „Тешка артиљерија је испретурала све предње ровове, а пасивне заклоне засула земљом тако да се војници нису могли кретати по саобраћајницама. Многе је побила у бежању,али многима је у „подршкама“ пасивним заклонима затрпала и улазе. Сличне уређаје је имала и супротна страна: >> Пробој фронта требало је да буде неких 15-20 дана раније. Међутим, Бугари су зато дознали. Имали су у некој воденици за паприку телефон па су нас прислушкивали. Кад су открили нашу намеру, ми смо одустали, али смо ми пронашли телефон и ишчупали га. Спремали смо се поново. << Једна од антиномија у обради тематике јесте и различито сведочење о томе да ли је противник знао о припреманом и планираном нападу. Тек новија истраживања су показала да је непријатељ приближно знао, односно знао је његов врх. Заробљени војник или нижи официр то није могао знати. О тачном датуму се није могло знати ни код савезника до 10.септембра кад је одобрена акција. „Преимућство у ваздуху прешло је на нашу страну оних дана кад су наше ескадриле биле снабдевене авионима типа „Бреге“ и „Спад“. Од тога доба акције непријатељске авијације знатно су ослабиле... У том времену на западном фронту почела је немце да оставља ратна срећа те су морали са осталих споредних фронтова да привлаче трупе ради ојачања својих снага. Сликар Милић од Мачве преноси сећање свога оца солунског ратника. Српски војници били су нестрпљиви, хитало им се у завичај. Тад је немачка надмоћ у авијацији била очигледна. Старији су тај моменат искористили да својим борцима дају једноставан и јасан одговор: „Кад будете видели да немачки авиони беже од наших, спремајте се за полазак!<< Као што се зна требало је чекати месецима да се то деси – и дочекало се. Остварило се што су старешине раније говориле. У време напада савезници имају 200 авиона а противник тек 80. Баражна ватра трајала је свега два минута а на целом сектору је настала тренутна тишина када се из грла наше храбре војске заорила снажно и урнебесно: „ура!ура!ура! у слободу или смрт“. Баш у том тренутку изнад Могленске равнице појавили су се густи редови наших аероплана. Појаве авијатичара у тако великом броју у том одсудном тренутку одлично је деловала на полет и морал наших војника. Са нестрпљењем се очекивао повратак прве групе авијатичара који су рано отишли на линије. Први аероплан који је слетео био је опкољен саборцима који су желели да чују прве вести са фронта. Одмах су увидели да је рањен извиђач и да је авион био повређен пушчаним зрном на неколико места. Рањени извиђач саопштио је жељену вест да наши напредују и да је прва линија ровова пала у наше руке. Дужности људи нису исте нити се сви налазе на истом месту. Учесник може да говори само ооном што је лично доживео. Занимљив је њихов доживљај артиљеријске припреме од првог септембра. Зна се да савезници располажу са око шест стотина топова различитих врста. Значи то је мерљива количина. Знало се и колико је пројектила утрошено. Канонада је била таквада су борци строгом наредбом везани за своје ровове имали утисак да је у дејству „хиљаде“ топова. >> Упутите гонећи одред према Шлему, али да се не излаже губицима.<< Ова наредба пре личи на упутство за рад и представља изузетак. Обично се наређује: „Да се одмах крене у напад без обзира на губитке“. И поред извештаја да је стање тешко и наређење не извршава команда остаје при свом наређењу примајући на себе сву одговорност. << „ Пошто данашњи напад није успео, то наређујем да се ноћас понови напад на непријатеља једновремено свим колонама... Почетак пешадијског напада у 5 часова јутра 16. овог месеца. Вод сам извео у 5,15 ипак за колоном супарника ишао сам брзо напред .Од кретања наших војника дизала се велика прашина, услед чега ме је и приметио митраљез јужно од троугласте шуме... „Напред војници! Ура!<< повикао сам. Моји су војници – зверали - >> Де, ко ће први да уђе у бугарске ровове ? << Питао сам и онда сам истрчао и ушао први од свог вода... наредио сам јуриш. Војници не пођоше. Мени се нешто стеже у души: „Шта се бојите! Ја ћу испред“... и громко узвикнух „Јуриш!...Ура!“ као да бих виком уплашио непријатеља. Па кренух .... убрзо су Бугари побегли од топова... међутим ја нисам могао напред од дејства наше арт па сам одступио назад 1 јаружином за 20-30 корака. И тек кад је наша артиљерија пренела ватру напред ја сам кренуо даље... >> У менажи чујемо да је данас изашла објава у командна места са једном једином реченицом: „сви официри,подофицири и војници на боловању и реконвалесценти да се одмах јаве својим командама на дужност“. Увече за време вечере нас тројица смо претресли ситуацију и констатовали да после овакве објаве следи ускоро пробој Солунског фронта. << „Бугаре смо изненадили. Наишли смо на њихове штабове где су они седели да ручају са госпођама. Кад смо ми наступили они су оставили све то. Ту сам остао до историјског 14. септембра 1918 кад су од 6 часова ујутру загрмиле хиљаде топова свију калибара, домета и дејстава. Ноћу се проламало и грмело. А земља подрхтавала као да је дошао смак света како су то после рата говорили наши борци... Кад су топови извршили свој задатак, пала је команда: Артиљерија, прекини паљбу! Пешадија – напред! << Тад је испред свих излетела српска војска... << Уочи пробоја фронта наша артиљерија је рушила све пред собом само грми ништа се не зна. Кад престаде рика топова, гледамо а у рововима само мртви. Освануо је 15.септембар. Стиже курир и донесе заповест:>> Напред у Србију!<< „Ура,ура“ почеше да вичу војници,а Бугари се стрмоглавише низ Кајмакчалан... Французи питају колико нас има. А ми поносни хоћемо сами да ослободимо земљу па требујемо на сваког војника по две пушке да помисле да нас више има. Добровољачка чета: „ Јурнула је напред с таквом жестином да је после 4 минута упала у редут –кључни бугарски положај на Безименој коси. Непријатељ је отворио пушчану и митраљеску ватру, а доцније и артиљеријску. Али то није задржало силни полет добровољаца. У 5,45 редут је био заузет. Тај успех се одмах почео ширити лево и десно, тако да је после једног часа борбе цела прва линија бугарских ровова на западном Ветернику била заузета << >> Јуришна чета стављена под команду потпуковника Гавриловића заузела је у првом налету непријатељске истакнуте тачке, али није могла напредовати даље док артиљерија не пренесе ватру на следећи положај… Од десетог пука је тражила да форсирано крене напред пошто се делови потоуковника Гавриловића налазе на коти 1570 и шетају по самом гребену са рукама на леђима без икакве опрезе. << „Јутрос у шест сати рани се поручник и ја му однех ствари и одем са њим до трећег завојишта и он ту остаде“... Видим више Безимене косе у резерви цела дивизија. Овде преданимо,па увече пођем,прође нас Десети пук, па ми за њима. Кренусмо у име Бога,за Србију тако. Ову ноћ ноћисмо насред пута где се који задесио << _ _ _ _ _>> Јутрос у зору наишао је командир кроз ров мајор Рака Јеремић и рекао нам: „Јунаци куцнуо је час да и ми пођемо својој отаџбини и да протерамо непријатеља из ње. Све што можете са собом понесите, а што не можете, ви спакујте у ранац па ће наша позадина покупити, а ви на знак моје пиштаљке први пут будите спремни на јуриш прекрстите се и десном ногом из рова крените“. << _ _ _ _ _ >> Рано се чују пиштаљке,а ми око сто метара у брисаном простору до једне шумице… Земунице пуне Бугара те ми бомбама све их бришемо… Сад је тек око десет сати. А ово је било у плану да урадимо за два дана. Вечерас нас сменио четрнаести пук а нама честитају: „Алал вера храбри Шумадинци у вас су кључеви од Србије. << _ _ _ _ _ >> „Лудели смо у рововима, повлачили се и по километар назад па се враћали и тако стално. Кад је требало да преузмемо највећу офанзиву опет смо се повукли назад, подоста. Никад краја овоме –септ. 1918: Окинула је сва наша артиљерија којом је располагала Трећа наша армија. Окинула се као да је једна обарача служила за све наше топове. То је трајало цео боговетни дан и ноћ. << _ _ _ _ _ >>У освит ме упућују бомбашима у извидницу. То је 14. септембра почела офанзива а завршила 15. септембра. Авијатика је извиђала стално… Непријатељ је у бекству, давао је отпор колико само да нас задржава, да би он побегао… << _ _ _ _ _ >> Читају нам распоред од врховне команде да ће артиљерија српска и француска сутра у осам сати тући брзом паљбом и да нико од војника не сме изаћи из рова. Наш задатак да сутра кренемо у јуриш на Добро Поље… Наређују да изађемо из наших ровова старешине показују да треба поћи унапред. Ми се дижемо са црне земље, прекрстимо се и у име Бога кренемо напред и напредујемо и пробијамо кроз кишу куршума преко Доброг Поља. Из наше чете погибе и рани се око 30 војника, водник првог вода погибе и комадант нашег батаљона рањен је. Заузесмо Добро Поље у три часа по подне. << _ _ _ _ _ >> „ По плану и у тачно одређено време, грунуо сам на непријатељски терен силином и брзином да се непријатељ није могао ни освестити“. За четири минута заузео је редут на Безименој коси и избио на његову северну ивицу чиме је успео да падну сви ровови у Троугластој шуми. << _ _ _ _ _ >> „ Две године чекамо на овај дан, овај сат и ускоро минут кад ћу дићи ускоро руку и спустити је испред себе. Као путоказ ка оном врху пред нама који је још сав у диму и пламену. << _ _ _ _ _ >> „У 8 часова отворена је најснажнија артиљеријска ватра коју је икад наша војска и пре и после тога доживели. Јер никад није имала ни толико оруђа и толико тешких калибара ни толико муниције. То је била најмелодичнија музика за све српске војнике јер им је наговештавала отварање жељених врата која су им три године затварала пут у Отаџбину. << _ _ _ _ _ >> „Код непријатеља сада свака наша патрола је колона сваки метак и граната убијају, сваки слободнији покрет – успех“ … њихови топови и пушке као да нису имали снагу да убијају, док су наши сви убијали…… Разговарали смо о нападу,ја сам тврдио да ће дан напада бити 8.септембар. А Исак на основу припрема и наређења које је добио, тврдио је да ће почети сутра… << _ _ _ _ _ >> Стрчао сам доле ка њима и викнуо:“Предај се братко предај!<< Једни су бегали,други се збуњено обрнуше и к мени и тад ми се предаде 230,бугарских војника и седам официра. << _ _ _ _ _ >> Патрола је ушла је у први ред бугарских ровова неопажено и утврдила да је први ред бугарске препреке већим делом порушен а други ред местимично… Патрола је дошла до самог рова и утврдила давсу препреке местимично порушене и да је порушено једно митраљеско гнездо… << _ _ _ _ _ >> „Донесе строго поверљиво наређење да се сутра 1/9 у 8 часова отвори артиљеријска ватра на непријатељске ровове и организације у циљу припреме тачно по достављеном под строго поверљивом утврђеном плану… Одмах смо расписали ком/рим батерија нашег одсека у духу горњег наређења и као хитно по орд/ма посласли … Тамо се до сада сасвим слабом арт. ватром дејствовало и њихова посада била је слабија јер је терен био стрм и кршовит. Дејствовало се строго према утврђеном плану за први дан припреме који је подељен у пет периода. << _ _ _ _ _ >> У 5,30 часова тачно почео је пешадијски напад. Силним налетом наше трупе заузеле су 1.непријатељску линију чисто препадом јер је непр. држао да ће арт.припрема бити дужа као што је до сада увек била … Немогуће је човеку који ово није преживео, описати узбуђење. Гледам покрет наших храбрих пешака како у великом налету журе да се докопају непријатељских ровова, непријатељска артиљерија отвара ватру, али доцкан,наше трупе избијају… Крв ми је јурила од узбуђења, просто и дах сам зауставио, гледајући на кретање наше пешадије. Непријатељ је очајно бранио утврђени положај… Морало се освајати корак по корак ломити непријатеља и бајонетом и бомбом… Ноћ вата наступање је продужено и целе ноћи 2/3 септембар. Бугари су своју линију упорно бранили пошто су добили појачање…
Постоје и описи који одскачу до непрепознатљивог… (?) По бугарском аутору: „првог дана битке 14-ог септембра они нису имали великих губитака мада је непријатељско јако артиљеријско дејство показало велики утицај на морал бугарских трупа, у смислу њиховог растројства. Овога дана се осетило да непријатељ одлучно напада. „ Другог дана битке, 15-ог септембра извршен је напад на бугарске положаје по обадве стране Добропољског потока. Око четири часа по подне први бугарски положај Сокола и Ветерника био је у власти непријатеља. Пробој је био извршен. Под притиском ојачано непријатељ напада, бугарски пукови добише заповест да се повуку и бране на новим положајима… Овај брз непријатељски успех поглавито је резултат велике моралне утучености коју је учинила јака артиљеријска ватра на бугарске граничне трупе…<< По бугарском аутору губици Бугара петнаестог септембра су 40-50% од броја бораца. На српској страни је 1200 палих и рањених. << _ _ _ _ _ >> „ Још 78 заробљених Бугара (рекли су) на кратком саслушању да остали њихови другови, који нису заробљени побегли су у највећем нереду назад, где ће им бити прикупљани, не знају да кажу, артиљерци су почели још синоћ да повлаче у позадину. Официри беже засебно, а војници засебно, сви у нереду и без команде. << _ _ _ _ _ >> Србин: „Ви од Софије за Солун а ми од Солуна за Софију“ бугарски официр: „Такај братко – ми одимо за Солун а ви одите за Белиград и дома<< Ђорђевић (294) Бугари већ знају да Србима није дозвоњен улаз у Бугарску. Није то једини случај да одлуке својих савезника које се тичу Срба они задњи сазнају. У поједностављеној слављеничкој представикао да нема места за овакве детаље. Гледано са српске стране то је убитачно много. Међутим кад се то дејство пренесе на терен слика је друкча. Већ прве патроле упућене у циљу процене ефекта извештавале су да је само прва линија претрпела разарање у жељеној мери. Удар пешадије следећег дана то је само вишеструко потврдно. У скоро истом односу налазе се места где су уништене могућности неког отпора са онима где уз извесна оштећења прве линије остали делови су потпуно очувани. Међутим они су остали ван „система“ целине. Фронт је великим делом био испрекидан што је утицало да паника захвати и оне делове противника који у датом моменту нису били непосредно угрожени. Нису ретка места где се наишло на чврст отпор уз одговарајуће жртве што није могло имати већег утицаја на коначни исход. Осврт се завршава на почетку другог дана противофанзиве српске војске у „освајању“ отаџбине након трогодишњег изгнанства. Тај моменат је пуноћа доживљаја након две године стрпљивог и принудног чекања са првим продором почиње ерозија и почетног усхићења. Малобројни су они који су имали пуноћу доживљаја личне и породичне среће да и после такве катастрофе нађу поново сви на окупу. Неупоредиво су чешћи случајеви где из познатих разлога преживеле ратнике и победнике очекују ситуације теже од ратних. Не ретко среће се дилема да ли су вршена „колективна“ опела живих војника пред очекиване неизвесне сукобе: „Ако се добро сећам 1.септембра по старом календару добили смо наређење да се спремамо за напад на бугарске ровове. Дођоше из слагалишта те предадосмо шаторска крила и осталу опрему коју не можемо да носимо. Доведу нас у једну јаругу на зараван, да се помолимо Богу, то је код нас било у обичају а кад поп поче да пева: „ земља јеси и у земљу идеш“ ја погледам моје другове, а оно им дрхћу колена. Сви знају да нас опева. Наведено сведочење а оно није усамљено – само што остала нису тако изричита показује да је опело живих војника постојало. Затим по логици ствари таква пракса је у сагласности са правилима ратничког „заната“ а потом исти мемоариста наставља своју причу сличну са десетинама других. << _ _ _ _ _ >> Кроз ров наиђе командант пука идући брзим корацима говори војницима : „Ајде, јунаци, устајте да идемо за Србију“. Одмах поче и труба да свира. На јуриш! Поискакасмо из рова и кренусмо напред. Кад смо прошли жице и друге барикаде нису нам сметале јер је артиљеријска ватра прокрчила пролаз. Кад смо стигли у бугарске ровове нисмо затекли никога нити смо имали времена да загледамо по рову. Само смо прошли и наставили напред.