Личност митрополита града Сера Јакова у време цара Душана сама по себи је занимљива као и околности које су повод за настанак осврта. О њеној изузетности говори већ чињеница да је краљ Душан одлучио да Јаков буде настојатељ његове главне задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена. На то место постављен је истовремено са одлуком да приступи градњи храма ове будуће обитељи (1343). Већ то показује да је реч о несвакидашњој особи. Новопостављен игуман неће остати дуго на том месту. Убрзо долази до узимања града Сера чији дотадашњи епископ напушта своју катедру. Тај догађај сматран је од Душана великим успехом тако да је одлучио да се прогласи за цара и да архиепископију прогласи за патријаршију. На упражњено место серског митрополита краљ поставља свог поверљивог човека игумана Јакова. Око пет година после тога Душан издаје повељу којом се Јакову даје на доживотно коришћење храм Светог Николе под градом Кожљем. Ту би он дочекао крај живота у случају да напусти своју митрополију по личној одлуци или по невољи. Након смрти Јакова поменути храм имао би да припадне краљевој задужбини ман. Светих Арханђела.

Храм под Кожљем подигнут је у време Душановог деда краља Милутина (1282-1321) што значи да је био „стар“ само неколико деценија. Са њим се дешава нешто чудно и неочекивано.у мирно време током живота моћне државе каква је Србија тада. Храм бива јако оштећен и његова имања отета од стране околне моћне властеле у чему се истиче личност из других извора непознатог властелина Кара… У Душановом акту та чињеница је тако драматизована као да се ради о времену ропства где се храм руши из обести освајача док околина није у могућности то да спречи или штете на цркви отклони било због економске немоћи или из страха од туђина. Душан каже да је храм >> саздао прародитељ царства ми (Милутин) који је у данашње време порушен и трпи насиље од властеле, или је боље рећи померопшен…<< Основни повод за настанак прилога су наведене краљеве речи о стању храма дарованог митополиту Јакову. Оне асоцирају на сасвим друго време кад је таква сцена скоро редовна. У својој слободној хришћанској земљигде црква (бар теоријски гледано) ужива највећу могућу подршку истоверног владара срећу се овакве појаве и то надомак Скопља као престонице. Тачно пет векова, касније у дубоком ропству, учени дипломата,научник и путописац А.Гиљфердинг (1858) даје опис порушеног храма у коме је нашао драгоцене старе рукописе: „ Нађосмо прилично лепу цркву разваљених врата,проваљеног крова на много места оштећеног иконостаса, али у олтару на сачуваној светој трапези,лежало је неколико рукописа док је велика количина других била расута око престола << Нови корисник митрополит Јаков је принуђен да кроз мучни процес обнови посед свога манастира за који се не зна да ли је и до тада припадао Душановој задужбини или би се то десило тек после Јаковљеве смрти. Колико је познато серски митрополит је остао на својој катедри до краја живота тако да није било потребно да користи права над храмом под Кожљем обезбеђена овим актом. Међу сачуваним владарским повељама Душанов акт данас представља изузетак мада има разлога да се сматра како у оно време он није био тако усамљен како данас изгледа. Мотиви за његов настанак су општељудски. Страх од неизвесне будућности заједничке или личне је општи. Јаков је могао бити забринут и да је био јерарх у било којем другом граду а не само у новостеченом Серу где би стварно као у свакој граничној области до великих промена могло лако и нагло да дође. Овде услед недовољних знања јавља се размишљање аутора у погрешном смеру. Забринутост Јакова се доводи у везу са наводном акатемом српског владара и цркве изреченом тобож од цариградског патријарха Калиста. Таквог чина од стране Цариграда није било никада па ни сада. Ратно стање увек доводи и до прекида црквених односа али то није разлог за бацање проклетства. Проглас царства и патријаршије је ствар српске земље и она од околине се може признати или не али опет нема разлога за изрицане најтеже казне. До приче о наводној анатеми дошло се услед незнања и коришћења три различита израза (раскол, одлучење, проклетство) као синонима. Литература не поклања довољно пажње или бар не онолико колико то она заслужује као да се подразумева да епископ на свом положају остаје доживотно како се зна да није тако увек. Пример за то је на првом месту оснивач и поглавар Српске цркве Сава. У једном моменту кад је сматрао да треба тако да учини – није то аутоматски морало да значи да се на то одлучио пред крај живота – повукао се и за свог наследника поставио ученика Арсенија (1233-1263;1266). Након три деценије архиепископ Арсеније се такође повукао са свог положаја али услед болести. Крај живота после три године боловања. Данило 1 је смењен, Јоаникије се повукао у знак протеста. Не постоји правило како треба или може да епископ поступи кад остане без епархије – вољно или невољно. Од три поменута израза у изворима се среће само раскол (шизма) која означава стање а не доношење неке одлуке од стране Цариграда. Тако се ни митрополит Јаков није могао плашити последица анатеме које није било. Међу житељима на имању храма светог Николе помиње се група Срба која се ту населила после бекства из „Анатолије“ пред Турским освајачима. То је једина вест о овој појави без нечег сличног о којој се без помена у овом акту не би знало ништа. Повеља набраја десетак имена који се налазе на имању храма и даје имена њихових домаћина. Јаков је добио своје место у историји старе Српске књижевности по једном запису из 1359. Запис чине четири стиха посвећена Синају : О Синају, о светлости моје сијање! О Синају, о силно ми за тобом жуђење! Ти што у огњу неопаљена сачува се, Сачувај ме од огња што вечно гори. Цео текст Душановог акта састављен је у суморном тону. И поред толике његове везаности за митрополита овом повељом он као да га „отписује“. На основу других вести о везама митрополита Јакова са царским двором очекивало би се да се он нађе на челу Српске патријаршије. Овај акт као да донекле објашњава зашто је при избору наследника патријарха Јоаникија, 1354. године, Јаков „заобиђен“.