Теорија о литерарном производу насталом из света имагинације говори као о потпуно реалном и ту је корен неспоразума аутора и каснијих тумача. Они „знају“ и оно што аутору није познато. За њега је нешто обичан опис, а за „тумаче“ је символ и извор поруке. Права уметност не долази из аутора, већ само пролази кроз њега. Што је тога мање свестан, већа је прилика да дело објективно буде боље, а за „тумаче“ већи простор за „трагање“.

Дело има 24 главе, што није резултат природног тока приче, већ је подсвесно примљено „споља“ као уобичајена бројка у оваквим приликама. Да је неким случајем текст подељен само на 23 или 25 глава, могло би се говорити о слободно посталој подели условљеној природом текста. „Првобитно кратка верзија Андрићевог романа На Дрини Ћуприја чува се заједно да рукописом романа као пишчево завештање. Цени се као пра-Ћуприја. Оцењује се да би у случају да није настала шира потпуна верзија и тај сажет текст би имао вредност. Да је поменути текст језгро будућег романа сведочи и пишчева белешка „од овога је настала На Дрини ћуприја“.
Обичном путнику величанствена конструкција моста изгубљеног у дивљини делује натприродно или бар као залутали метеор. Смештај између сурих брда и моћне реке не понижава ни тако величанствену грађевину. Напротив, тиме она и поред своје несумњиве вредности само добија на јачини утиска. Уз дивљење, ту је и неизбрисив утисак да је реч о „страном телу“. Свака заједница по потреби и могућностима настоји да премости и потчини своју најближу домаћу реку као природну препреку. Тако је мост огледало моћи своје околине. Овде он долази као поклон са стране и уместо да је изгледом на нивоу насеља, он доминира њиме. „Скупоцена грађевина јединствене лепоте какве немају ни много богатије и прометније вароши. Још свега два оваква имају у царевини говорило се у старо време.“ Дело је харизматског градитеља који се доказао кроз сурову селекцију, где се сваки промашај плаћа највећом ценом. У ново време тај посао би радиле стручне „екипе“, где се колективна одговорност пребацује са једног на други „терен“. Ни уз употребу свих савремених средстава, градња не би краће трајала.
Може се дотаћи и питање „завичајности“ теме. Успех је помогнут чињеницом да је писац одрастао уз мост. И поред тога, до романа се споро долазило. Дуго се брусио израз, кроз деценије. Дорастао је величини теме. Сви познаваоци истичу везаност за Босну која се понекад и погрешно разумевала. И то треба схватити као део завичајности. Везан је за место свог одрастања, па ма где то било. Остало је случајност.
Необично би било да хроничар моста пише о сеобама као што чини Црњански, одрастао уз приче о томе. Као што би необично било да се десило обрнуто.
Део историје моста подсећа на еванђеоску причу о сејачу и семену. Вековима су стари и искусни људи седећи на том мосту причали о својим знањима и доживљајима, али је њихова прича падала „у воду“ и са водом одношена у неповрат. Није имао ко да је саслуша, упамти и оживи у облику књижевног дела. А онда се нашао дечко кога прича привлачи више и од младалачких игара. Тад је семе пало на плодно тле. И привлачна лепота моста и место где се он налази могли су бити предмет обраде и од страног писца, који се први пут сусретне са њим. С обзиром на удаљеност од главних саобраћајница, постојале су мале шансе да дође до таквог сусрета. Тако је обрада мотива чекала домаћег писца. Сам писац не скрива своју везаност за мост и приче старијих – родно место мотива је ту. Понет снажном имагинацијом јасно је „гледао“ и могао да опише и оно што није видео или где није био. Ипак, као да су већу улогу у његовом раду имали лектира и преузети делови туђих описа и преко којих је игром шаха градио своју причу.
Ткиво дела је доста растресито. Постојеће могућности ни изблиза нису исцрпљене. Напротив, понуђена верзија јесте само једна од безброј. Између двадесетак читаоцу саопштених глава нашло би се без тешкоће простора бар за још толико. Ово се односи и на могућности реала и имагинације, за коју се може тврдити да је неограничена. Може се ићи у правцу вишеструке допуне познате приче. Затим, ту је и могућност стварања верзија које не искључују раније речено и воде обогаћењу. У неку руку, то би било и сувише, јер је толико тема које нису ни поменуте ни начете.
Живи у време популарности К. Г. Јунга и тада доминирајућег схватања о архетипу. Да ли је случајно да од свих „законоша“ (поп, хоџа, рабин), који треба да успоставе везу са новом војном влашћу окупаторске Аустрије, највише присебности показује српски поп Никола, док су остали у поређењу са њим неописиви страшљивци? „Поп Никола је од све четворице био несумњиво најприбранији и најмирнији, бар тако је изгледао… Свет у њему гледа прототип свештеника, а старешине уопште онаквог какав се у овој касаби и под оваквим приликама замишља…“. Хоџа је „висок, мршав и усукан човек ретке браде и опуштених бркова, аљкав, мршав и бојажљив“; рабин је „млад, ситан и блед човек, тужна погледа, неизрециво бојажљив и ћутљив…“ Потом, да ли је случајно да је изразити плашљивац са „заразним“ страхом управо сваштарски мајстор Италијан. Кроз причу промиче и оно што казивач износи „аутоматски“, као по себи разумљиво. Зар не би било необично да је поп Никола приказан како премире од безразложног страха, а да је увек преплашен Италијан особа пред којом су сви „озбиљни“. И крај силника предузимача Абид аге од почетка књиге је очекиван; толико пута се показало да су (пре)строги људи на високим местима извор великих девијација.
Познато је колико величина и особеност јунака може да буде од помоћи уметнику. Овде се то показује у пуној мери. Таква грађевина којој се и писац диви где се угао и линија показују у далеко већој мери него што би се очекивало и где ни он не крије своје више пута изнето дивљење. На мосту је и капија, стално стециште људи жељних приче и призора. Без ње би било далеко теже остварити континуитет приче… Мање угледан јунак тражи већи напор писца и изазов за имагинацију. Створити од Жепе вредно дело је далеко теже него од величанствене Дрине.
Нису ретки примери слабог кохеренца, и искакања из контекста. Своје личности „оптерећује“ тешким мислима забринутости и судбине целог света, кад се не мисли ни о себи, већ сва пажња је на томе – како је и да ли је могуће преживети тренутну кризу.
Наводно предсмртне речи (мисли) Алихоџе из последњих редова романа зраче надом и ведрином. „Све може бити. Али једно не може; не може бити да посве заувек нестати великих и умних и душевних људи који ће за Божију љубав подизати трајне грађевине… да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало то би значило да ће и Божија љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.“
Такве мисли су прикладне за тренутке усамљености тихе ведре ноћи при седењу изван насеља. И тренутак „коцкање на мост док сељак не може да разабере шта је сан а шта стварност“.
Пријатељима се поверио: „Зажалио сам што нисам сликар“. За особу такве имагинације реч и боја су два начина израза. Присуство оба талента у подједнакој мери код исте особе иначе је ретка појава. Код Срба то се десило само код сликара и писца (писца и сликара) Ђуре Јакшића. Није ретко да неко има оба дара, али је главни далеко испред.
Обе вештине имају своје предности и „недостатке“. Сликар остаје на површини. Вредност му се мери колико је успео да продре у дубину и извуче опште. Писац несметано стиже тамо где сликар не може. Успех зависи од тога колико и како ту могућност искористи. Срећна равнотежа маште и реала – услов опстанка и успеха. Везаност за реал знак да ту нема уметника. Робовање имагинацији је предворје болести.
Дуго је мотив моста носио у себи и као младић, а потом и као писац. Кад су се стекле и сазреле околности, током свог боравка у Сокобањи 1942. године, по сопственом изразу, „склопио“ је своју причу за коју је наслов узео из народне песме. Користи „предности“ личног живота. Три романа настала током рата као нека „трилогија“ могу се схватити и као продубљена аутобиографија (у Травнику рођен, у Вишеграду одраста, у Сарајеву се школује и сазрева). Мотив моста му се наметао „у пуноћи времена“ бољег момента што се писца тиче ту није могло бити. Тад се тражи, све га привлачи, моћ „упијања је велика. Могао је да осети да је мост, статична свена на којој се смењују и актери који имају шта да покажу и радознала публика улице. Дворишта домова дотичу се само по изузетку.
Историк има само једну могућност и његова слика је редовно оскудна. Роман има безброј (па и поновљених) могућности. Као плод пишчеве имагинације читалац стиче да је пред њим „жив човек“.
У литератури су побројана места где се прича романа Хајдук Станко од Јанка Веселиновића судара са чињеницама. Постоје разлози за такав приступ и овде. У причи о мосту главни „актер“ је вода, она ствара препреку и тера људе да се сналазе како да је савладају. Мост је финале дуге борбе. Поред њега вода се „заборавља“ неутралисана мостом.
Толико пута је истакнута лепота и постојаност градње што свако може да види. Квареж већ почиње да нагриза и долази од дна. По општем и добро познатом нехату могло да се деси да нагрижена градња једног дана „клоне“. Потом, дуго би чекала ако би дочекала обнову. Настала у зениту моћне империје, постаје сведок њеног опадања и уједно хришћанских страдања. Сваки већи потрес је потврђивало ово запажање.
Две трећине дела последње четири декаде то су неслућене могућности и изазове за нове покушаје и преузимањем реалног посредством имагинације. Вредео је осврта и време среће која је одредила место моста. И онда су људи увидели где је најповољније. „На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе из привидно затвореног склопа стоји велики складно свезани мост од камена са једанаест лукова широког распона.“
У опису беде поробљених Срба као да је користио предговор Поменика Милана Милићевића: „Прође понеки сељак, дроњав, чупав, често гологлав, опасан ликом… На кочеве набијени су живи људи. Неки од тих јадника већ су издахнули, а неки још крче и стењу у мукама. „Кап воде да си по Богу брат…“ Играју се несташни Турићи који, чим опазише нас двојицу, осуше на нас каменице да се једва заклонисмо… Турска деца знају да то није био Краљевић Марко, нит је могао бити (јер откуд влаху и копилану таква сила и такав коњ), него Ђерзелез Алија на својој крилатој Бедевији…“
Може да се прати разлика историчара и писца. Задатак историка јесте да утврди како је било. Значи, пред њим постоји само једна могућност. За разлику од њега, пред писцем се отвара неогранилен број могућности, пошто уз оно што он током рада преузима из реала повезује са уделом своје имагинације, где не подлеже никаквим ограничењима.
Ток романа не мора да буде ток реалног живота. Ако хроничар поступи тако, биће прозван и њему се не опрашта. Писца не може да прозове нико и ако уради довољно вешто (допадљиво), потиснуће хроничара у заборав.
Стране читаоца погађа опис сцене набијања на колац као да је производ нечије самовоље. Не могу да појме да је то само заједнички именитељ жртава страдалне раје, поновљен небројено пута. Кад хроничар језиком фактографије каже десетине или стотине су набијене на колац, то у сазнању читаоца не оставља дубоког трага. Слично је и у Аустрији. Небројени су страдални као Перо Сегединац и тек опис Лазе Костића даје могућност да се то дубље доживи. Довољно је сетити се Протиних Мемоара где командант фрајкора Михаљевић саветује кнеза Алексу да ћути, иначе ће га Швабе „залити“ оловом.
Могло би се десити с обзиром на сталност и „статику“ мотива какав је Вишеградски мост, који се не мења кроз векове да у извесном размаку напише и два подједнако вредна дела о истом мотиву. Роман надраста моћ критичара. У својим честим освртима они се неизоставно њега дотичу, али то је „упињање“, понављање општег и истог са малим успехом – уопштено у толикој мери да може да се прикачи и на неки други спис.
На свој начин може да се оцени и као несвесни и невољни добитник рата. Без рата би обављао послове друге врсте и не би се у страху од стварности повлачио у себе и излаз тражио у раду толиког интензитета.
У просеку, за један роман је „потрошио“ по једну годину. У миру сигурно не би било тако. Гледано кроз такво искуство, рекло би се како би, да је рат душе трајао, написао још нешто вредно. Да је тако, посредно говори и историјат рада на роману о Омер паши. Ту је провео деценије и као да није хтео/могао да га доврши. Затим не би се смела занемарити чињеница да током рата ради у околностима потпуне неизвесности како живи већина Београђана тада. Мало ко би могао тако да се понаша и бави послом који и у редовним приликама зна да буде тежак. Бежање од реала показало се као добра „инвестиција“. „За време бомбардовања довршавао је своја главна дела, велике романе и остало. Грозничаво и иначе несигурне будућности само је на то мислио.“
Свезнајући писац често остави читаоца на цедилу. Он ствара целу причу. Њему је доступно све и да ли исправно што знатижељу читаоца не задовољи обично тамо где је највећа: „Шта је било између Авдаге Османагића и Мустајбега Хамзића кад је затражио Фату за свога јединца и како му је преки и властољубиви Авдага „дао“ девојку, то никад нико неће сазнати. Исто тако није се заправо знало како се ствар одиграла горе на Вељем Лугу између оца и његове лепе кћери…“ И овде се показује колико је уметност „зависна“ од лепоте. Она даје тонус приче. Ако се негде кроз излагање појави ружноћа, она је ту само у улози опозита да истакне лепоту која је у близини. Без лепоте не би било ни оноликог интереса ни околине ни писца, па ни читаоца, за свадбу нити би трагедија девојске била толико потресна. Уметност додаје лепоту реалу, препорађа и ствара нови реал привлачнији од ранијег.
Надмоћ актера епизоде око Незука (Ћоркан и рибар). Бар један дан они царују без икакве силе, остају недоступни за радозналост окупљених. У поседу су имали причу коју нико нема – свак је вољан да чује – и не желе да је објаве. Од њих мајсторски изведена синхронизација понашања и од писца добро обрађена.
Време од Кумановског успеха кад су Срби добили и преко очекивања, а Турци изгубили преко очекивања, до Видовдана 1914. који много обећава и поклапа се са тријумфом хришћана. Траје сувише кратко, а нова страдања стижу и неочекивано и нагло. Само су „кокошари“ одреаговали у прави час, како им и име сведочи. Стога је сусрет српске војске и вароши онако магловит и безимен – страном читаоцу он ништа не значи и остаје недоступан.
Крај дела се одвија у полусвести личној и општој – Стижу комите. Јасна је асоцијација на Воју Танкосића. „Један од тих људи очигледно старешина, млад човек са црним танким брковима, правилна лица, оштрих црта и запаљених очију.“ Нови људи нису именовани. Речено је само толико да се могу препознати. Они су „они други“. Тако се чини пошто се неће ту дуго одржати и зато сцена и не личи на реалност. Пошто је саопштена кроз магловито виђење човека на самрти.