Дело које привлачи пажњу пре свега својим обимом, а потом и бројем издања, што је код Срба реткост, и могло би се рећи да има карактер феномена. Насупрот толикој пажњи од читалаца, у стручној литератури као да није чест предмет интересовања, тако да се на оцене ретко наилази, а и оно што постоји, то је прилично плитко.

Чудан је толики интерес у време када се хиљаде таквих и сличних живих прича још увек креће земљом. До израза долази феномен „огледала“ – потреба да се лични доживљај и виђење провери и подели са околином. Тад није било потребе да млађи користе текст као извор сазнања, што ће почети тек од 60-их, кад то поколење почиње да се гаси.

Јавља се и фама о коришћењу туђег текста, што је овде сувишно. Писац је учесник, пријемчив наратор, а колико је уметник то је посебно питање. Сваки писац има дело које га чини запаженим, док се остали његови списи ту „провлаче“. Ако има више подједнако добрих и привлачних ти су велики. Постоји слагање у оцени да би само са овим делом био подједнако угледан, па и да није ништа више урадио. То је знак успеха и писца и дела. Толика читаност је утицала да се нико не усуђује да крене у дубљу оцену. Има то донекле и култног односа, где је основна обавеза да се преузето поштује и не доводи у питање било којим моментом умесност затеченог.

Кад се прилази питањима око ове књиге треба имати на уму три (и овде је важан број три) елемента – обим, углед списа, читаоци су ратници. Сва три момента имају карактер изузетка. Да је зависило само од писца, књига би била око половину мања – самим тим и мање занимљива, ближа просечним публикацијама те врсте, па и од бораца мање запажена. Уз „позајмицу“ грађе створено обимно дело код Срба ретко, а потом, пошто је „јунак“ војна јединица оно постаје надлично. Тако су се многи могли ту препознати.

Питање о путевима и разлозима успеха виси у ваздуху деценијама, од самог почетка. Чињеница је да је оно опште природе, јавља се код свих и стога не чуди дилема што је тако. Оно што се нуди као одговор не задовољава. Јасно да ту има нешто што „није у реду“, односно реч је о посебном случају.

Два феномена се „испомажу“. Обим књиге улива поштовање па и кад се не би читала. Кад се чита онда би могло и без обима, овде се среће обоје. Осећај мере – поглавља по мери могућности пажње и са прикладним насловом, где се огледа суштинско. Та особина открива писца и као врсног читаоца.

Неко је велик писац и кад је добро познат само малом броју стручних и кад нема упориште у читаоцима. Овде је обрнуто…

Овде је збирка „једнаких“ ликова са истог нивоа. Нема „хероја“, великана, сви су ту негде као шира породица, где се међу собом добро познају и где нема тајни на дужу стазу – ако и постоји тако нешто, брзо се сазна. Слој просека где нема подвига ни „звездаша“, људи падају пре него што би успели да остваре нешто изузетно чиме би се истакли. Бежи се и од понижавајућих сцена, чега је у реалности често бивало.

Прича анегдотног профила овде је у великој мери и „преузета“. Војна јединица овог обима не може да изнедри толико занимљиве грађе садржане у овој књизи. Корени пишчевог рада прате се још од доласка у Солун: „Артиљеријски официр Стеван Јаковљевић који је увек убележавао у своме нотесу записке на фронту сад и овде, пошто је појео ћевапчиће, записа нешто у свом нотесу. Разервни поднаредник Гавра Живановић, који је трипут прешао од Андријевице до Љеша као спроводник рече: „Да ли да му то кажем, па да запише како би се негде поменуло да сам трипут прешао Албанију“. Слично својевремено ради и слепи гуслар Филип Вишњић. „Питао је ратнике кад су се враћали с бојишта: „Ко је предводио, где су се тукли, ко је пао, против кога су ишли“. Каснији пут од сазнања чињеница до рађања песме ни сам певач не зна. По њему, то се збива „онако“.

Без редактора Ж. Милићевића дело би имало много мању вредност. Почетак је урађен добро, а онда и код њега долази замор иако се дуже спремао, и разводњеност у толикој мери да он то и не примећује. Нож редактора којим је рукопис пресечен на двоје и тиме одвојено стварно вредно од мање вредног постаје редовни део приче о току настанка књиге. Стиче обележја култног предмета. Одлучност редактора да тако поступи уплашила је и самог аутора. Постао је „послушан“. Из тога родила се општа корист и „одбачени“ део кроз дораду постаје подједнако вредан. На подстицај „споља“ он прикупља снагу и остале 2/3 текста накнадно обрађује кроз следеће две године и чини их вреднијим. Редактор је као коаутор. Његово име се среће у свим издањима. Дужим трагањем могла би се створити листа сличних случајева, где уз подстицаје сличне врсте писац накнадно бива мотивисан на упорнији озбиљнији рад у циљу остварења веће вредности, уз коришћење снага из сачуваних резерви.

Редовна прича писца о улози ножа за самог Милићевића је „неважна појединост“, иако је његова улога у овом случају значајна. Да се све свело само на усмено убеђивање, питање је да ли би имало ефекта. Овако, одлучност ментора уз скоро невиђен рез рукописа ножем морала је деловати и необично и подстицајно на општу корист. У том тренутку редактор је много далековидији од писца.

Значајне су прве странице књиге. Символика оглашавања звона на селу је далеко разуђенија, јер је „усамљена“, без нечег сличног, него за становнике града где је бука редовна, а писац је градско дете. У невреме скоро редовно звона упозоравају на опасност. Ретко су у прилици да саопште радост. Оглашавање мобилизације није радост нити звона тад брује: „Звони… звони… дрхтаво и тужно, одјекује из даљине. Из долине, из неког села, са неке цркве. Откуд у ово глуво доба?“

Истиче се значај првог поглавља у ноћи мобилизације који и сам има вредност. Несаница која мучи писца јавља се случајно или је можда телепатија одиграла велику улогу. Наилазеће зло боље осете животиње него људи. Без тога, знаковита ноћ се губи у мору осталих и све би било обично: буђење, сазнање о мобилизацији, неверица… Овде се иде испред збивања. Да ли Аустрија односи ове веснике и оставља Србију потпуно без звона само због ратних потреба – могло се знати да су она за ту намену неупотребљива – или је и то део освете. Без њих народ је без дела своје душе, ропство још теже, и Турци су тако радили.

Завршна сцена исто тако најбољи пример незреле, „несварене“ приче – раскорака домета ува и ока… После тако обимног текста ко би још и на то мислио. Књига се због обима одлаже са осећајем завршеног великог посла. Хипербола као део уметничке лиценце овлада понекад писцем, мада је он рационални научник и уз то биолог који би могућности ува боље знао од осталих. Звук не допире на просторе који се и двогледом тешко прате – слично Кочићевом Јаблану. Вуку догађаји – пробој Солунског фронта је јединствена појава у целој историји и непоновљив „трофеј“ сваког учесника. Ван тога никоме се неће кроз живот догодити такав доживљај.

Без много напора уочава се велика сличност са мемоарима проте Матеје Ненадовића. Пре свега, треба рећи да се током узрастања први сусрет са речима „мемоари“ и „трилогија“ остварује управо преко ових дела. Следећа особина која их зближава јесте настојање да не оптерете читаоца страхотама војевања. Елементи ужаса појаве се само на махове, тамо где контекст излагања не даје могућност да се избегну. Потом обојица као да се колебају да ли је то дело вредно штампања, иако их дели период од скоро читавог века. Постоји и још једна црта која их највише повезује. Обојица су даровити полетни казивачи тако да увек имају „публику“ пажљивих слушалаца, у којој су често и учесници приказиваних догађаја. „Људи су радо причали о својим ратним доживљајима. Па и ја такође. Та причања радо су слушали они који нису учествовали у рату, па чак и они који су ратовали, али на другим фронтовима.“

„Умео је ванредно лепо да прича о најразноврснијим темама. Свој таленат показао је штампањем неколико дела од којих је најпопуларнија била Српска трилогија.“ (М. Стојадиновић) То у оба случаја иде дотле да познаваоци кажу како онај ко је био у прилици чешће да их слуша у њиховим књигама не налази ништа ново.

Питко штиво и Мемоара и Трилогије се гута. Срећа је што је Трилогија обимна. Код Проте се жали што се књига брзо „тањи“ и крај неодложни примиче. Кад се пореди са другим писцима ратних сећања, уочава се зашто они нису толико популарни – износе само своје доживљаје без улепшавања, са мало ведрих момената. Не „позајмљују“ сцене и анегдоте и зато су дела скромна обимом и мање привлачна. С. Краков је већи уметник али га „руше“ управо поменуте особине при писању својих сећања.

Ма како чудно звучало, до појаве дела постојала је „празнина“ у обради рата и поред већ много написаног. Доживљено и преживљено требало је уобличити (артикулисати). Мало коме то успева и зато се чека да неко то уради. Празнину је требало попунити и на то се чекало 20 година. Грађа особитог квалитета се нудила. Мноштво изузетних јунака олакшавају посао писца. Он само прати и констатује. Не мора да их ствара путем напора маште. Постоји обиље невероватног и међу лицима и фактима. Нема потребе и страха да се појави сумња у садржај приче. Границе очекиваног и могућег су стварно биле далеко померене.

Први део – довољно навод датума. Десило се очекивано и виђено две године раније. Друга година ратовања (1915) с правом је добила посебан наслов, јер се преживело дотле невиђено без аналога. Трећи део покрива три године. Споро се стозало до капије слободе. Израз „капија слободе“ почиње да се користи већ од узимања Кајмакчалана, успеха плаћеног несразмено великим жртвама, које се могу оценити и као расипања. Требало је да прође још пуне две године па да се путем слободе могло стварно кренути у отаџбину. Пажња нације је усмерена на подручје будућег успеха. Осећај досаде, носталгије, узалудности, замерке савезу због „потцењивања“ српске војске. Ни трага од благодарности Европи, том савезу што их игнорише. Потенц рата је још увек велики. Још увек постоје у Европи милиони „сувишних“ који треба да нестану у сукобима зараћених народа. Обе стране мораће још дуго да се гушају док једна не клоне. У пролеће 1918. учесник бележи у свој дневник: „Стигоше извештаји да је страховита кланица на западу опет отпочела. После неуспелог дипломатског рада прошле зиме и дуге припреме 8. марта почела је немачка офанзива на западу. Страховито клање и узајамно сатирање трајало је месец дана па је застало…“

Уз све доживљене и претрпљене ужасе рат се кроз историју толико „сродио“ са човеком да постаје „природна средина“ његовог постојања: „Недостајала ми је ратна динамика, свеједно што сам као и сви остали једва чекао да се рат заврши.“

Овде је јунак колектив (војна јединица) у време рата. Та чињеница помаже писцу динамиком збира својих доживљаја. Појединац то не може. Иста та „екипа“ ван рата тешко да би дала довољно занимљиве грађе за толико дело – кад аутор и током рата врши позајмице.

Спис обухвата цео рат који траје преко 4 године, тако да сваки учесник у неком делу описа ратних доживљаја и преживљаја може препознати и део своје судбине.

„Савременик је одувек био осетљив до ситница. Он не трпи да се друкче прикаже, нити његовом познанику да се да што не заслужује. Он иначе уме и жестоко да замери и непријатно да реагује кад му се осећања повреде. Песник је то морао имати у виду.“ Овде се пише 20 година после догађаја, да би се неко још и 40 следећих осећао погођеним само због једне неповољне речи.

Генеза дела не прати се једноставно иако није реч о дугом периоду. По неколико пута појављују се основни делови књиге засебно и упоредо са њима и целовито дело. Треба подсетити да су неке његове књиге изашле кобне 1941, неколико недеља пред пишчев одлазак у заробљенички логор. То време није и не може да да неку нову подједнако успешну „Трилогију“. Услед уништења током рата нема потпуног увида да ли су сва издања сачувана и позната, и шта се тачно подразумева кад се каже да је до рата изашло шест издања. Помиње се пето издање првог дела, док о трећем и четвртом нема података. И данас се понекад из „практичних“ разлога Трилогија „дели“ и издаје посебно на разне начине.

Није довољно што је савременик, па ни учесник. „Тешкоћа сам имао доста, нарочито приликом описивања догађаја у којима ја нисам учествовао…“ Ток настанка дела и рвање са верзијама по изворима било би довољно за посебну књигу, коју је писац однео „са собом“.

Поменути су ту и подерани опанци, очит „производ“ опанчарске афере која је првих месеци рата потресала целу земљу, због лиферација обуће лошег квалитета, али је убрзо и утихнула. Стотине хиљада војнике биле су њоме погођене.

Бројне и опсежне расправе о учинку и заслугама неког одређеног појединца за успех Сувоборске битке почињу одмах по завршетку рата, а недоумице трају и даље. Види се да је у питању завист према војводи Мишићу. У том погледу Трилогија се ограничава само на Кајмакчалан. Сличних примера могао је наћи унедоглед, али их он не дотиче. Овде му се „омакло“. Хоће да обради једну засебну целину. Дотле прати само о својој војној монади. Око Кајмакчалана настају четири верзије текста од којих је последња објављена. Претходне три су недоступне и не занимају. Дешава се тако и код великих писаца, само код њих се жали за тим испуштеним верзијама. Овде је „онако“.

Како теоретичар (ако има смисла о њему говорити) може да казује о ономе што ни самом писцу није доступно – процесу стварања. И он као „радионица“ и субјект (носилац, спроводник надахнућа) каже „онако“.

Основна тајна успеха је у доживљају учесника – читаоца: „не чита се већ живи“. Тиме се све дилеме о разлозима толиког угледа распршују. Разум ту не значи много, на сцену ступају емоције.

И самом писцу око успеха књиге није све јасно: „Ја мислим да је успела зато што је поштено писана… Ја сам у књизи обрадио нешто што данас интересује човечанство више него ма које друго питање, а то је како је изгледао рат. Хтео сам само једно, да рат фотографишем, а не да га представим као олимпијаду… Ово је роман и то једнога народа, једног колектива. Овде је јунак цео народ, који пада и диже се…“

Уклапа се у „магистралу“ рата – Цер, Сувобор, у повлачењу следи најтежи правац. Прати званичну линију ратних токова. Није морало тако да се деси – нису сви били на Церу и Руднику, нити се повлачили преко кршева… Запао је у незгодни „међупростор“. Више од обичног војника, млад да би имао неки већи чин или улогу друкчу од обичног борца. Имао је факултет и могао је попут многих сличних избећи тегобни пут ратника. Да није рођен у Зајечару био био други састав монаде а то значи без епизода „сналажљивог“ Тасе и Јанкуља који плене симпатије иако је хипербола и „померање“ у причи очигледно.

„Али када бих био неко, наредио бих да се овековечи фигура младог погуреног пешака, у нагужваном шињелу и заврнутој шајкачи, са подераним опанцима и испалим прстима.“ Кад је ово доживљавао и о томе размишљао, није био „нико“. Имао је факултет, а тад је у Србији таквих било врло мало. У време писања своје књиге био је предавач на Универзитету, а убрзо и у Академији. Напредоваће и даље, али ни на врхунцу свог угледа неће бити у толикој мери „неко“ ко би могао да одлучује о ономе што га је подстакло да тако размишља.

Стање полуживота – војници су ту, али зависе од „изван“. Најбитније се дешава и решава без њих: „Неко је издавао наређења…“ Зачу се команда: „Спреми се за паљбу“… Била је поноћ кад су нас пробудили… Нова команда није следовала, што значи – напад је одбијен (Знање посредно)… Наједном, зачу се команда: „Батерија мирно!… Поздрав на десно!“ Које нас очи воде „Толике ноћи раније смо наступали и одступали. Куда се све нисмо провлачили и увек сам се питао, које су то очи, које нас мрачним ноћима воде. Стављен сам сада у прилику, да и ту извиђачку страну упознам.“

„Новине нисмо добијали, али смо преко коморџија сазнавали шта се ради на европским бојиштима… Преко посилних смо дознавали понеке намере наших претпостављених.“ Оно што касније свак може лако да дозна од учесника је далеко. Касније је скоро немогуће да се неко стави у прилике збивања и схвати какво (не)знање влада код учесника жељних вести по „хоризонтали“.

Занимљиво је што поглавље о Сувоборској битки носи необичан наслов „Двадесети новембар“. И на тај начин се желело истаћи величина тог датума. Тад је после вишенедељног депримирајућег повлачења уследио противудар који спада у ретко виђене обрте у светским размерама. Необично је што се овде то приказује као велико изненађење. Знало се да се повлачење збива због недостатка муниције. Дотур муниције траје и није се скривао. Свак је могао знати шта из тога следи. Чему онда приче о неком „изненађењу“ – појава која се по сећањима учесника чешће среће?

О официрима се може говорити и говори се разно, али кад наиђе критичан моменат до израза долази неспорна стручност: „Около је трештало страшном жестином. Командант хладан, диктирао ми је разна наређења. Писао сам дрхтавим рукама… Командант пуковник Иван погинуо је на месту, а капетан Милисав тешко рањен… Овога тренутка погинули су на осматрачници мајор Стаменковић и старији водник. Молим за даље наређење… Командант је по мраку изводио батерије на положај и одређивао им према карти зоне дејства… Принесе дурбин очима. Осматрао је кратко време, онда поздрави потпуковника: „Хвала лепо!“ и одмах извади карту, на којој је једном сламком мерио одстојање… Чујем да командант то (болницу) одлучно одбија и остаје на осм/ци мада има температуру услед маларије коју још из Солуна вуче… Наш командант одреда био је велики човек. Вредно је било пасти за тога човека…. Од почетка рата он ми је био седми командир који пада.“

„Под навалом надмоћнијег непријатеља изгубио сам три топа и 4 каре. Молим да се против мене поведе поступак… ја сам изгубио два топа и шест кара. Молим да се и против мене поведе поступак… Изгубио сам целу батерију. Молим да ме ставите под суд…

Стручност се нарочито осећа код артиљеријских официра, где је од већег значаја конкретно познавање начина рада топа него интуиција. Код пешака игра улогу интуиција, па тек онда искуство.