Упоредно праћење ужаса преживелих преко касније написаних сећања и сачуваних аката Врховне Команде огледа се „немоћ“ архивске грађе да пренесе потпуну слику збивања. Акте стварају „горе“ већ прилично осигуране особе, стварно и мислима далеко од невоља стварности. Своје најближе су већ удомили. Не мучи их ишчекивање и неизвесност где су и да ли ће се поново срести.
По актима би изгледало да је све „под контролом“, док су јединице стварно препуштене саме себи. Никаква (пред)знања о њиховом стању не постоје. Појаве исцрпљених у приморју делују као „изненађење“ и „оптерећење“. Тек касније ће доћи време кад ће се схватити да је сваки преживели драгоцен и представља додатни „капитал“ у договорима са савезницима. Кабинетски гледано, растојање од Драча до Валоне требало би да се савлада за 6-7 дана. Тако изгледа по карти и по километражи. Па и тад за људе у онаквом стању то је много. Упозорења официра који деле судбину својих војника остају без одјека. Беспуће, лоше кише, слаба исхрана, узимају богату „жетву“ у људским животима. Администрација и овде има свој језик: „Величину дневног марша за дивизију, одређиваће командант са обзиром на време, теренске прилике и физичку снагу људства и стоке.“