Од средине 70-их година 19. века почело је обележавање јубиларних 800 година везаних за различите моменте из Савиног живота. Већ се приближава и годишњица (1619) највећег Савиног успеха – стицање самосталне Цркве – које се због начина описа код биографа не доживљава ни као значајно ни као тешко. И сам догађај и његов приказ код биографа су особити из више разлога. Стицање АК је и у редовним условима особена појава која се ретко збива. Не постоје прописи по којима би се то решавало, а због незнатног броја примера ни аналогија није од помоћи. У Савином случају основну тешкоћу чине прилике у којима се налази цео православни свет после великох успеха Латина кроз освајање Византије, кад цар и патријарх уточиште налазе ван Цариграда. Тада је и Света Гора под влашћу Латина. Савиним одласком цару Теодору Ласкару успоставља се прва веза овог монашког средишта и цара као легалног господара Свете Горе. Отуда није случајно што биограф сређивање манастирских послова по „богоразумном савету“ ставља у исту раван са стицањем самосталне Српске архиепископије. Доментијан то показује као нешто текуће, што се збива као да су прилике редовне, док је стварност била далеко од тога.

Оскудица извора везаних за овај период је таква и толика да не допушта да се ни путем маште оживи оно време кад је било обиље свега па и изворне грађе о Савином раду. Упућени само на сачуване изворе, аутори живе под неотклоњивим утиском да је увек тако било.

Давно настала и деценијама понављана уходана прича о раду Светога Саве створила је известан „фаталистички осећај“ из кога настаје убеђење како и није могло друкчије да буде а и оно што је постигнуто и није нешто посебно.

Савин углед код Срба је несумњив, што се види из широко распрострањених предања на целом етничком простору који далеко надмашује данашње „споља“ наметнуте политичке границе, затим по, за наше прилике „несхватљивом“, броју преписа Савиног житија од писца Теодосија и броју преписа његових служби посвећених Сави. Насупрот томе стоји скроман углед Саве писца – његова дела су очувана у малом броју преписа, од којих је само понеки у Хиландару, а неки само у једном рукопису. Та чињеница се посредно може узети као доказ да је написао још нека дела која су касније нестала. Да је стварност супротна, односно да су Савини списи познати у већем броју преписа, што би се с разлогом очекивало, онда би се лакше примало да је сачувани број коначан.

Постоји одсуство „логике“ у врсти и броју очуваних дела. Очекивало би се да Студенички типик и Житије Симеона буду у већем броју бар у земљи а десило се да су само у једном касном препису. Уместо тога, Хиландарски и Карејски типик чија садржина се веже и примењује само у Светој Гори, налазе се и у преписима по земљи.

Основни циљ повлачења жупана Немање са владарског престола састоји се у жељи да олакша свом сину ступање на ову дужност и очување политичке стабилности С земље. Кад је то успешно изведено одлази у Свету Гору где је почетна намера била да крај живота дочека у манастиру Ватопеду. Тек на подстицај околине размишља се о Хиландару као самосталном. Слично и код Саве – без латинске окупације и потреса у земљи он би, сагласно од њега састављеном Карејском типику у ћелији ту остао до краја. Пред крај живота и Сава поступа слично – повлачи се са трона и уступа га одређеном наследнику који своје столовање почиње ослонцем на вољу и углед оснивача цркве.

Кад у Хиландарском типику говори о слободама манастира, он износи и разлоге који су га наводили да се толико заложи. Слично је и код аутокефалије. Ту уместо Саве говори његов биограф и скоро исте разлоге саопштава кроз наводна Савина размишљања у том моменту. Овде треба споменути и спорну реч „исправљеније“, која је кључна за разумевање Савине аргументације током преговора са царем Теодором… Спада у оне којима се придаје већи број значења и није могуће одгонетнути на које од њих Сава односно његов биограф мисли у овом случају… Познато је да се повест о стицању самосталности налази у средини обимног Доментијановог списа а поменута реч је опет ту на средишњем месту преговора. Кад се има на уму цео ток живота старе српске државе помисли се како у случају да Сава нешто од учињеног није урадио као да не би било ко други могао то да изведе. Рад свих осталих заједно није ни приближан том и толиком успеху, иако држава живи извесно време у најбољим условима.

Биограф је од приче о аутокефалији створио песму у прози кад се има у виду сложеност посла и лакоћа приче биографа. „Жалосно и тужно ми је царе, јер моја земља нема свога архиепископа…“ Пре тога, „богоносни сврши манастирске послове“. Ти послови се не односе само на Хиландар већ на целу Свету Гору, тада под Латинима. Прави изазов за писца је везаност Саве за Синај тако представљена да одлазак („силазак“) одатле личи на обострани губитак. У своје време монах Симеон склапа очи са осећајем пуноће. Задња жеља му је била да умре у Хиландару. Код Саве то се не би могло рећи – ту је осећај „недостатка“, као да се очекивало још нешто. Крај као да долази превремено. Кончина у туђини увек носи извесну горчину. На Синају тога не би било. Синај је увек велик, са Савом био би још угледнији. Његов одлазак („силазак“) са Синајске горе представља обострани губитак. „Много љубазна целовање сатвори, великом жалошћу узмучив се, не хтеде отргнути се од тога камена, као самога тога видећи, који је преклонио небеса и сишао…“ Сава на Синају и са Синајем био би „врх“ а његове мошти би биле вероватно још тамо. За Доментијанов опис Савиног боравка на Синају може се рећи да је мера дара овог писца. „Неуспех“ Саве да постане трајни део синајске повести своди се само на неки месец.

Асиметрија рада и у томе што је Сава највише урадио као млад, у узрасту око 25. г. Особеност Саве чини спој полета младости и зрелина урађеног. Од Саве саздано не мења се касније нечим бољим. За то нема потреба а код инертних Срба као да нема ни могућности. И највећи број познатих његових списа потиче из тог времена. Однос према Савиним делима у погледу броја преписа представља „неправду“ која се од потомства чини према њему. Тај осећај још више истиче и факт да је претежна већина списа апокрифног карактера – код Срба знатно присутна – сачувана у више рукописа него што је то случај са Савиним делима.

Сава је писац са даром и штета што је остао само на томе везан монашком скромношћу. „Житије светог Симеона са којим Студенички типик почиње, једно је од најлепших и најскладнијих житија у читавој старој српској књижевности.“ Данас посматрано то је „мало“. Ипак, половина од написаног у старој држави односи се на Саву било као писца било као јунака. Кад се шире гледа нема му равног. Утисак да је мање важан као писац настаје и услед тога што је тај рад у сенци осталих Савиних остварења. Тако Савино опште деловање заклања и умањује удео и значај Саве у књижевности.

Шире гледано и Савин номоканонски зборник (Крмчија) убраја се у његова књижевна дела а ипак као да је неспојиво – при раду на Савиним списима Крмчија у првом реду због свог обима оставља по страни док историчари права при раду на Крмчији не помишљају да се осврћу на остале Савине списе.

Поменуто су неправде рода учињена Сави. Теже је разумети „неправде“ које Сава чини према Русику који га као бегунца прихвата и даје му прво уточиште. После одласка у Ватопед Русик се више и не помиње. Како објаснити чињеницу да ни када са оцем обилази целу Свету Гору нема речи о Русику?

Смештај Карејске ћелије у административни центар Свете Горе деценијама привлачи пажњу аутора који покушавају да дају објашњење то појаве. Чињеница да се питање тако дуго провлачи говори да решење још није на видику. Ништа мање нису дилеме око смештаја седишта архиепископије у манастир Жичу на крајњем северу земље, ван насеља. Уз остало, такав поступак није функционалан. Да је негде у средишту земље, било би лакше. Ма како се тај потез схватио он отежава пословање пошто као центар црквеног живота налаже чешће посете разним поводима за већи број особа.

Тешко је објаснити чињеницу да Сава као неуморни путник за свог наследника на трону не узима неког од пратилаца са путовања већ се опредељује за подвижника Арсенија који судећи по житију по доласку у Жичу не путује никуда.

Постоји сличност у причи о улози сна између еванђелиста Матеја и Савиног биографа: „А кад сеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега.“ (Мт 27,19) Сан игра улогу и код Саве. „Те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик којиму са великом претњом заповеди да пусти Преосвећенога ономе који моли да оде у своје отачаство.“

Тек предстоји да се утврди могући идејни однос између чињенице да је тадашњи српски владар зет византијског цара, што није могао бити свак – и порука о ондашњем „светском поретку“ садржаних у необичном и јединственом уводу Немањине оснивачке повеље манастира Хиландара. И сто година касније, кад је Византија онолико слабија услед латинског ропства колико је Србија у међувремену ојачала сматрало се великом чашћу што је српски краљ постао византијски зет. Значаја те чињенице ни видовити отац ни исто тако даровит син као да нису свесни јер преговорима око добијања Хиландара приступају тек на подстицај околине због њене зависти према Ватопеду „кога беше преко мере уздигао и изнад силе обогатио“. Значај уводног дела Хиландарске повеље одавно је уочен у науци: „Ниједан други документ, који је написан изван Византије није тако јасно изразио начело диференцијација и градације држава.“ (Г. Острогорски). Слика је одраз стања у односима Византије и Угарске крајем 12. века. Питање је да ли би после 1204. било тако речено. Поменута година донела је такве промене да је стање ближе данашњем него оним око 1200.

Ритам Савиног рада је несталан. Деловање око 1200. не може ни са чим у потоњој српској историји да се упореди. Следи осам година у Кареји о чему извори ћуте. Није боље ни са наредном деценијом проведеном у земљи, али остаје живо предање (генератор духовних веза са ликом Саве) која се пратила на целом српског простору, далеко ширем од граница тадашње Србије. Тако је усмено предање бољи сведок Савиног карактера него писана грађа. Одговорност сносе и повеље ондашњих владара који себе називају господарима „свих српских земаља“, иако је стварност далеко од тога. Срби живе на много ширем простору од оног који обухватају границе немањићке државе.

Кад је дело само у једном препису, оно више упућује на лакоћу нестанка него што говори о себи, тако да се више слути него што се може знати и стога род му се не може одужити. Прво огрешење потомака је према његовим писаним делима која нису више преписивана (читана/ слушана) него дела осталих писаца где је тога такође мало. Зар се поштовање према Сави своди само на преписе Теодосија? Више је усмено предање учинило него што је урађено око списа. Тужно је – а стварност је таква – да се апокрифи више преписују и читају од Саве. Несхватљиво је како се дозволило да у условима моћне државе – знања о библијској историји стичу се пре и више преко апокрифних текстова него преко канонских. То се збива из јеноставног разлога што се превод пуног текста Светог Писма јавља тек током 15. века, што је додатни разлог за чуђење. Тако важан и велики посао од суштинског значаја за познавање своје вере није обављен у време процвата државе, већ тек онда кад она неумитно клизи у пропаст.

„Узе мене грешнога из Ватопеда…“ – то је и реална и символична изјава. Одласком из Ватопеда подвижник постаје делатна личност у историјском смислу. Толико пута показује способност за брз, ефикасан рад. И у оној брзини урађено показује вредност и способност трајања.

По свом односу према реликвијама Сава као да није Светогорац. На том плану Атос има посебан однос што се осећа и према Савиним биографима. За набавку моштију Сава користи своја путовања по Светој Земљи.

У задатке науке могла би се убројати и могућност приближне и вероватне реконструкције ранијег хиландарског храма из Савиног времена. Он је вероватно сличан осталим из тог периода. Затим највећи део од оног што је написано о Сави још увек је само на српском језику.

Ствара се утисак општег нерада код Срба средњег века. Сматра се довољним оно што је Сава урадио сам у великој журби и за кратко време у не баш повољним условима. Потоњи живе у много бољим приликама и имају деценијске могућности несметаног рада, а нема трага да је нешто вредно урађено што би се могло ставити у ред са Савиним. Рад на систематској обнови храмова око 1300 јесте изузетак, али тад је само „квант“ без суштински новог што дотле није постојало. Скоро читав век прође а Србија у том распону изнедри само по једног писца. Савин рад уместо да подстиче, он као да „ограничава“ а то сигурно није била његова жеља.

У својој сажетој оцени старих српских писаца преводилац каже како се у Савином спису осећа монашка скромност. Она је утицала и да спис не буде обиман. И сам писац каже да се труди да не умножи писања. У оно време можда је такав однос и био оправдан. Постојало је довољно изворне грађе па не чуди страх да се не „умножи“. Проласком векова испуњених разарањима показало се у крајњој линији ова некад оправдана Савина обазривост као „штетна“. Дошла су времена кад свака реченица са конкретним подацима постаје драгоцена и незамењива.