Међу списима Светога Саве помиње се и повеља за храм у Врањини, али су проучаваоци подељени око тога да ли она стварно потиче од Саве или је производ друге епохе. Пошто је до новог времена текст ове повеље дошао у тешком стању, ни они који се залажу за њену изворност као ни они који то оспоравају не могу да прибаве аргументе којима би оправдали свој став у толикој мери да интерес супротне стране за овај спис престане.

Кључни аргумент противника изворности текста лежи у помену ктитора храма Илариона као првог зетског епископа.

Основни спис који садржи имена и редослед епископа по епархијама у време српске архиепископије кроз тринаести век јесте Синодик православља. Тамо где је на основу других извора могућа провера података садржаних у њему, Синодик је потпуно веродостојан. По њему, први зетски епископ требало би да се звао Герман.

С обзиром на поузданост Синодика са једне стране и постојања више елемената који доводе у сумњу изворност поменуте повеље, тешко је примити личност Илариона. То не значи да није било покушаја да се та сметња отклони путем сложених домишљања.

Можда би се питање могло решити и мање сложеним методом. Постоји могућност да је Иларион одређен и посвећен за зетског епископа, али се убрзо десило нешто што га онемогућава да врши ту дужност. Тад је одређен нови епископ који преузима управу над епархијом.

То би значило да, формално, Иларион јесте први зетски епископ, али се на томе стало. На терену, управу је преузео Герман и Синодик га прихвата као првог.

Редовно се у текстовима истраживача врањински храм помиње као манастир. Тад он то није могао бити. Само мали број лица могао је да оснује манастир из кругова блиских владарском дому. Старији биограф Светога Саве, Доментијан, говори како Сава широм земље гради киновије, игуманије, мучалнице… Текст акта храм у Врањини не зове манастиром, али није јасан у коју групу храмова би могао да се сврста… Док се у писању скоро редовно о храму светог Николе у Врањини говори као о манастиру, у тексту повеље срећу се називи Црква Божија, Жилиште Господње – термини слични појмовима из Карејског типика. Настојатељ храма по акту није игуман, већ само „старешина“.

Илариона као првог зетског епископа помиње и повеља краља Владимира, настала само девет година после Савине. И на страни противника изворности акта се увиђа да око Илариона није све јасно, и са његовим одбацивањем неће ићи лако.

Кад се реши питање постојања личности епископа Илариона и разлози његовог одсуства из Синодика, сви остали приговори изворности повеље постају споредни, прелазе на терен формалне природе.

У досадашњим приступањима Илариону се прилазило као активном епископу. То значи да би требало да је он у званичном седишту епископије. У том случају, несхватљива је градња храма који би био предан архиепископији, што на известан начин представља рад против себе, а то је крајње необично.

Све се појављује у другом светлу кад се Иларион посматра као особа са епископским чином, али која не врши своју дужност услед неспособности. Он је услед неспособности врста „пензионера“. Поставља се питање његовог опстанка, уз истовремено очување епископског достојанства. Излаз се тражи у градњи метоха, где би живео и управљао до краја живота. Услед оскудице вести није познато како се слични случајеви решавају када услед болести епархија добија новог епископа, шта се дешава са његовим живим претходником. Архиепископ Арсеније је после смене услед болести и избора Саве II за поглавара крај живота дочекао на метоху Жиче.

Што се тиче оспоравања изворности повеље, истичу се замерке формалне природе, а међу њима и та како акт личи на „удвојени“ текст. То је лако могуће. То је време таквих појава. Подсетимо на сличност текста две Хиландарске повеље – она од Симеона Немање и следећа од његовог сина и наследника великог жупана Стефана. Ту је и пример са две Жичке повеље, где се већи део списа среће и на северном и јужном зиду. Затим долази претпоставка да данашњи текст Савиног писма студеничном игуману Спиридону, као накнадна компилација носи у себи трагове два Савина писма (Ж. Јанковић)

Појава да нако и „јесте“ и „није“ епископ је посебна област. Неко је архијереј јер је посвећен, али истовремено и „није“, јер нема своју епархију (из разних разлога), или не може да буде активан епископ.

Текст акта је тако састављен да представља „канонско расо“, ради очувања достојанства особе на коју се односи. Значајно је да се овај покушај решења заплета своди на једноставан поступак. Таква врста рада је најефикаснија. Предложено решење не захтева никаква „померања“ која би се односила на Синодик, а то је овом приликом најважније.