Од средине 70-их година 19. века почело је обележавање јубиларних 800 година везаних за различите моменте из Савиног живота. Већ се приближава и годишњица (1619) највећег Савиног успеха – стицање самосталне Цркве – које се због начина описа код биографа не доживљава ни као значајно ни као тешко. И сам догађај и његов приказ код биографа су особити из више разлога. Стицање АК је и у редовним условима особена појава која се ретко збива. Не постоје прописи по којима би се то решавало, а због незнатног броја примера ни аналогија није од помоћи. У Савином случају основну тешкоћу чине прилике у којима се налази цео православни свет после великох успеха Латина кроз освајање Византије, кад цар и патријарх уточиште налазе ван Цариграда. Тада је и Света Гора под влашћу Латина. Савиним одласком цару Теодору Ласкару успоставља се прва веза овог монашког средишта и цара као легалног господара Свете Горе. Отуда није случајно што биограф сређивање манастирских послова по „богоразумном савету“ ставља у исту раван са стицањем самосталне Српске архиепископије. Доментијан то показује као нешто текуће, што се збива као да су прилике редовне, док је стварност била далеко од тога.
Оскудица извора везаних за овај период је таква и толика да не допушта да се ни путем маште оживи оно време кад је било обиље свега па и изворне грађе о Савином раду. Упућени само на сачуване изворе, аутори живе под неотклоњивим утиском да је увек тако било.