– уводно разматрање –

„Проучавање чина крунисања владара
веома је сложено. Оно је с разлогом
названо страхом и трепетом за историчаре…
Тражи се не само дубина знања, него и многостраност,
које не могу довести ни до каквог успеха
без врло опрезне критичности.“ (М. Радојчић)

Година 2017. не затиче домаћу науку у јединственом ставу према крунисању Стефана Првовенчаног у оној мери као што је то било пре сто година, кад је доминирало мишљење Илариона Руварца да је постојало само крунисање из 1217. Недоумице поменутог аутора око улоге и значаја епископа Методија 1220. године, које ни он и поред своје жеље није могао да одбаци у потпуности, нису кроз протекло столеће привлачиле пажњу.
Тешко је одредити став Руварца који се пита: „Може ли се веровати светогорцу том Доментијану кад прича да је сам Свети Сава слао свог епископа Методија у Рим…“ и пуно поверење поклања Латину о коме не мисли добро: „Г. Рачки назива повест Томину о солинској цркви хрватски извор, а ја не знам по чему је то „хрватски извор“, кад Тома архиђакон сплитски, није био и није се држао за Хрвата већ за Латина или Латинина; и Тома је мрзио Хрвате као што само може високоумни Латин мрзити словенско племе, њему је „Sclavigena” мрзак био у души.“

И данас постоје аутори чврсто везани за Руварчев став и не помињу никакву другу могућност. Задњих деценија почињу колебања и више отворености за 1220. годину, неки од њих не одбацују потпуно ни 1217, док је постепено све више оних који су само за 1220.
Није сувишно да се питању стицања краљевске круне у старој српској држави приступи и преко једног осврта „уводног“ карактера, пошто је реч о сложеном проблему. Није речено ништа ново кад је у питању српски средњи век, да су извори малобројни и уз то несложни. У таквим условима, кад око неких питања постигне известан консенз, то се сматра великим остварењем, па се иде и дотле да се и заборави о чему је реч, већ се прима и доживљава као потпуно решење, занемари се да је то само по невољи наметнуто „премошћење“ да би се могло некако ићи даље и да се на њему не могу градити неки даљи закључци, или да се може користити као неки чврст (већ донекле само оквирни) аргумент при доказивању неке тврдње. Постоје вести и „вести“ са много нејасног, и отуда само тезе су могуће.
Цео период око 1200. може се оценити као „поигравање“ са краљевским звањем. У тој „игри“ учествује више актера – Немања као владар земље дозвољава свом сину да узме звање краљ. Теже је објаснити да се и Рим слаже са тим. У игру улази угарски краљ са којим се папа поиграва обећањема да ће Вукану дати титулу али да ће она бити „нижа“. Између Бугара и Рима тече игра глувих телефона. У преписци која је обимна обе стране се држе свога. Бугарин говори о добијању царства док Рим говори само о краљевству. И један и други се не обазиру шта у писму друге стране стоји.
Немања стиче Дукљу чији дотадашњи господар носи само звање кнеза. Кад његов најстарији син добије на управу ту област, почиње да користи краљевску титулу. На свој начин и Рим му иде на руку и понаша се као да му признаје то звање. Такав однос може да се оцени само као покушај уношења раздора у српској владарској кући – метод којим се све империје служе. И то је знак нездравог стања у међународним односима. Друкче би било да је Рим и дотадашњег кнеза Михаила сматрао за краља.
Иде се дотле да је у ктиторском запису из 1195. године владар земље Стефан Немања наведен као велики жупан, док се његов најстарији син Вукан као обласни господар, поменут на другом месту у низу, титулише као краљ, значи са формално несравњиво већим звањем: „У време Немање великог жупана и његовог сина Вукана краља Дукље, Далмације, Травуније.“ Притом се не води рачуна о још једном значајном моменту. Поред звања, улогу игра и место у списку на ком се дотична особа налази. Ако је неко „краљ“, у том окружењу њему аутоматски припада прво место. Уколико није тако, ништа речитије не сведочи да ту нешто није у реду. То је знак неког нездравог стања које остаје без објашњења и аналога. Вукан се јавља као краљ, а влада само делом земље (жупанства). У медицини би се тим поводом рекло да је реч о „високој седиментацији“, као неспецифичном знаку који само указује на тешко стање организма, али без икакве могућности да се на основу тога може наслутити у ком правцу треба тражити изворе опасности. Дешава се тако, иако са друге стране стоји став увек трезвеног Дубровника који у тим питањима никад не експериментише и строго води рачуна о званичном и реалном. „Дубровчани нису Ђорђа титулисали као краља, као уосталом ни његовог оца Вукана.“ (С. Ћирковић)
Чудно је кад српска наука сама себи веже руке и не примећује како се понаша кад пише о својим (владарима) и колико се поводи за туђим схватањима док пише о странцима. Не осећа се тежња да се круна као појава латинске Европе у целини обради и српском читаоцу приближи на начин да и он схвати како се ти процеси одвијају. И поред далеко више сачуване грађе о крунама него код Срба, не може се рећи да је и у Европи све јасно.
Српска земља се налази на ивици два света и за њу римска круна не значи много. Толико помињана и кроз литературу истицана потреба и значај признања код оновременог човека врло лако да није схватана тако. Српска, од Латина добијена, круна не обавезује православни свет у тим околностима. Значило би само признање од Угарске, а управо одатле долази највеће ометање – признање од Рима ту не помаже, већ се мора решавати на терену међусобним договором. Тако је могло да се уради и у случају да се српски владар сам прогласио за краља, што није било немогуће. Уместо тога, „признање“ формалног карактера долази и оданде одакле се теоријски не би очекивало у првом реду због одбојности према Латинима – од охридског архиепископа. У преписци Димитрија Хоматијана и краља Радослава он је назван краљем: „најблагороднији ми краљу целе Србије и Дукље“. За Стефана Првовенчаног латински господар поробљеног Цариграда је „грчки цар Јерис“ – нити је он грчки, нити би могао бити цар у редовним условима, где царско звање може да понесе само једна особа. Писци бугарског господара називају царем иако је крунисан за краља.
Код Томе је начин писања такав да се са пуно оправдања може поставити питање да ли је код њега израз „у исто време“ део стила или преносилац конкретне поруке. Кад се погледа цео спис, Томине речи „у исто време“ често су присутне и много подсећају на израз „некако у то време“, не ретко виђен код данашњих аутора кад нису у могућности да се вежу за неки ближи временски термин. Оваква формулација не може бити ослонац за неки чврст закључак. О томе се при коришћењу Сплитске хронике није водило рачуна, што само значи да се један део одваја од контекста.
Поменута је могућност да код сплитског хроничара постоји анахронизам. Ако је тако, што се нешто слично не би могло десити и овде? Израз „у то време“, на коме се темељи цела прича о крунисању 1217. године, има једну тежину ако се користи за догађај од пре неколико година, а другу ако се говори са растојања од четири деценије, колико писца дели од догађаја и још уз то догађаја за њега сасвим споредног, без неке посебне везе са главним предметом излагања. Може у истој мери да буде и део стила, пошто се у спису често среће, а легат који је наводно обавио крунисање да се помене по инерцији.
Домаћи извор признаје и поштује улогу латинског принципа. О томе се не води довољно рачуна, иако је реч о значајном елементу: „Доментијану не би измислити име и титулу епископа Методија који је посредовао код папе за додељивање краљевског венца Стефану Немањићу. Податак је прецизан и поуздан, што само говори о доброј обавештености Доментијана… Епископ Методије је историјска личност и он је једном приликом (марта 1220) боравио у Риму као изасланик Стефана Првовенчаног. Краљ је том приликом молио од папе благослов за своју крунисану земљу.“ (М. Благојевић)
Пред појмом цар и данас наука „застаје“, а судећи по написаном то се стицало и „онако“. Још пре пада Цариграда господари Трапезунта се проглашавају царевима и ту титулу задржавају и неколико година по паду Византије. „Независно од пада Цариграда на југоисточној обали Црног мора, настало је Трапезунтско царство. Њега су створили унуци Андроника I Комнина, Алексије и Давид, који су се називали Велики Комнини, а то су име задржали и доцнији трапезунтски цареви… Трапезунтско царство живело је четврт миленија својим засебним животом, одвојило се од осталих византијских земаља, па је чак и надживело византијско царство за неколико година.“ У трећој декади 13. века господар Солуна се крунише за цара од охридског архиепископа и то му нико не оспорава. Познато је да владара Бугарске околина сматра царем. Могу се пратити фазе у поимању код истих аутора. Код неких аутора десио се „обрт“. Од некад непомирљивих противника „импровизација“ у овој тематици дошло се да се на примеру Бугарске где је раскорак у сведочењу извора стварно велики каже да свак – и легат и Бугарин – ради, а потом и тумачи „по своме“. Док се код Срба све оно што се зна о стицању круне у целини своди само на неколико бележака, у исто време и истим поводом код Бугара постоји читав „архив“. Колико би за Србе значило да и код њих постоји бар нешто тако. Нашло би се начина да се из толико текста извуче понеки податак и за шира збивања, независно од главног предмета. Док бугарски господар са своје стране у преписци са Римом упорно и доследно говори о себи као о „цару“, са латинске стране реч је само о краљевству. „Свом царству које се афирмисало у борби против Византије, Калојан је осигурао правно признање Рима, Асеново крунисање које је обавио бугарски архиепископ у Трнову, није давало довољну правну основу. Право крунисања су имала само два светска центра, Рим и Цариград, и пуноважна је била само круна послата из Рима или Цариграда… 7. новембра 1204. године легат папе Иноћентија III поставио је бугарског архиепископа Василија за примаса Бугарске, а сутрадан крунисао Калојана краљевском круном.“ (Г. Острогорски)
У српској науци не постоји тежња да се феномену краља приђе на ширем плану и тако боље схвати и прича око српске круне. Радије се понавља оно што је било познато и у време К.Јиречека. Помиње се и могућност постојања две врсте исте титуле: „Да велики жупан Србије (Вукан) изрази дужно и посвећено поштовање апостолској столици и да од нас (папе) добије краљевску круну, уз очување твоје (Угарске) врховне власти.“ Аутори се на томе задржавају само онолико колико их основна потреба на то присиљава, без видљиве жеље да се посвете ширем приказу појаве и њене функције. Бежи се од послова који траже велики напор и истрајно залагање. Отуда није лако схватити држање Угарске око 1202, која наводно спречава задовољење Стефана Првовенчаног, али не може да помогне Вукану.
Пролеће 1220. за Србе је веома важна – то се закључује на основу помена два догађаја и два датума. За месец март се веже мисија епископа Методија у Рим, а из маја потиче протестно писмо Димитрија Хоматијана. Ако се то време неизбежно помиње већ сада, три године „раније“, шта онда ауторе очекује у пролеће 2020. године?!