– уводно разматрање –
„Проучавање чина крунисања владара
веома је сложено. Оно је с разлогом
названо страхом и трепетом за историчаре…
Тражи се не само дубина знања, него и многостраност,
које не могу довести ни до каквог успеха
без врло опрезне критичности.“ (М. Радојчић)
Година 2017. не затиче домаћу науку у јединственом ставу према крунисању Стефана Првовенчаног у оној мери као што је то било пре сто година, кад је доминирало мишљење Илариона Руварца да је постојало само крунисање из 1217. Недоумице поменутог аутора око улоге и значаја епископа Методија 1220. године, које ни он и поред своје жеље није могао да одбаци у потпуности, нису кроз протекло столеће привлачиле пажњу.
Тешко је одредити став Руварца који се пита: „Може ли се веровати светогорцу том Доментијану кад прича да је сам Свети Сава слао свог епископа Методија у Рим…“ и пуно поверење поклања Латину о коме не мисли добро: „Г. Рачки назива повест Томину о солинској цркви хрватски извор, а ја не знам по чему је то „хрватски извор“, кад Тома архиђакон сплитски, није био и није се држао за Хрвата већ за Латина или Латинина; и Тома је мрзио Хрвате као што само може високоумни Латин мрзити словенско племе, њему је „Sclavigena” мрзак био у души.“