Навикло се да се на старијег биографа Светога Саве гледа као на Савиног ученика и сапутника на једном од његових поклоничких путовања (можда и оба) по Светој Земљи. Зна се да је био монах српског светогорског манастира Хиландара, а потом житељ познате светогорске Карејске ћелије око 1250, а потом у пиргу Преображења Спасова на Спасовој води. У поменутој карејској ћелији 1253. године завршио је своје прво познато дело – обимно Савино житије по налогу српског владара Краља Уроша I (1243-1276; 1277)
Десет година касније (1264) у пиргу Спасовом саставља житије Савиног оца светога Симеона (некада владара, великог жупана Стефана Немање) по налогу истога владара краља Уроша. То би било треће житије преподобнога Симеона. Прво је настало из пера његовог сина, светогорског монаха Саве након преноса очевих моштију из Свете Горе, где су почивале око осам година и услед немира насталих на Атосу доласком Латина након пада Цариграда, пренете су у манастир Студеницу, Немањину последњу задужбину у земљи, где је имао за себе по ктиторском праву и обичају већ припремљен гроб. Друго Немањино житије пише његов средњи син и наследник на владарском трону Стефан касније назван Првовенчани (око 1216).
Доментијаново житије Светога Саве цени се као врхунско уметничко остварење наше старе књижевности. То се не може рећи за његов млађи спис рађен са мање надахнућа уз коришћење осталих дела. Стога се ово житије цени као „занатско“, што значи да по квалитету заостаје за уметничким остварењем десет година раније. Судећи по склопу списа, то је пре скица него потпуно завршен рад, што се нарочито осећа при крају, где је излагање сажето као да се хита, а потом завршетак дела није по „логици“. Не види се зашто је биограф управо ту ставио „тачку“, кад је из истих разлога из којих је стигао „дотле“ могао и да настави. По извесним „спољним“ знацима осећа се да му се ближи крај живота, што „сажимање“ приче при крају житија само може да потврди.
Након преноса и полагања очевих моштију у Студеници, Сава је спреман да се са осталим светогорским монасима који су „допратили“ мошти врати на Атос. На молбу брата и владара остаје у земљи. Тај боравак се непланирано одужи и траје скоро читаву деценију. Тај Савин боравак је уз остало значајан и за одбрану и опстанак земље. Довољно је само подсетити на успех његове мисије код отпадника Стреза, где Сава лично иде у логор противника. Ниједан стратег такав Савин поступак не би одобрио. Сетимо се само гнева Црног Ђорђа на проту Матију Ненадовића (1806), због његовог одласка у логор непријатеља, где борави као таоц и гарант постигнутог споразума о примирју које је устаницима потребно док им Вожд не стигне са помоћном војском.
Одлазак Саве у логор код Стреза сведочи о његовој личној храбрости, толико пута посведоченој и пре и после тога. Током деценије док је у земљи, Сава борави као старешина манастира поред очевих моштију у Студеници. О томе Доментијан говори у оба своја житија – као што је речено у каснијем опис је сажетији. Два списа настају у размаку од десет година. Сличност два дела је очекивана али наиђу и „изненађења“. Осећа се и разлика у расположењу писца. У оба списа се говори како током боравка у Студеници Саве неуморно путује по народу ради верског и сваког другог просвећивања. Његов повратак у манастир са тих путовања унапред се чудотворно најављује појачаним изливањем мира из гробнице светога Симеона.
Описи су међусобно слични али ипак постоји извесна разлика. Према казивању временски млађег житија (Симеоновог) писац посредно убраја и себе у сведоке поменутог чудотворства: „И Господ је свагда јављао благодат на нама у Христу Исусу молитвама преподобнога, и мирис његове благодати вазда се јављао нама…“. То би значило да се у то време биограф као врло млад монах – у том случају живео би још педесет година – у манастиру Студеници. Наведеног исказа у Савином житију насталом десет година касније – нема. За протеклу деценију „аутоцензура“ писаца таквих дела је попустила и писцу је „измакла“ поменута тврдња. Само они који се баве нашим средњим веком знају колико је то напоран и мукотрпан посао. Мало шта је ту јасно и у потпуности сигурно речено. Током истраживања се хватају „пропусти“ писца, где он несвесно и невољно саопшти конкретан детаљ у причању њега спутавају правила житијног жанра, коме је циљ да поучи, не да саопштава чињенице.
На могући приговор да је размак између (оријентационо узете) 1215. године кад се дешавају ове појаве и времена писања (1264) сувише велики. Може се рећи да уколико би Доментијан поживео 80, па и само 70 година, тако нешто било би сасвим могуће. Сава је живео 60 година, а Доментијан још најмање 30 кад је писао житије Симеона. Ако је попут Саве млад дошао у Студеницу, онда би око 1215. имао 20 година. Ту није морао бити од самог почетка Савиног живота у овој обитељи.
Својевремено је било говора о „странствовању“ код писца Доментијана. За разлику од описа Савиног боравка у Светој Гори и путовања по Светој Земљи, где писање биографа не ретко уме да добије карактер „дневника“ о боравку Саве у земљи имају „безимени“ карактер. Скоро да нема помена људских имена и назива места. Дешава се потпуно супротно од онога што недостаје савременом читаоцу и науци. О појавама ван земље могли би да се известе и из других извора, док о својој земљи располажу само оскудним вестима. Познато је колико и како биограф описује задње Савине дане у Трнову. Колико би значило да је тако проговорио и о Студеници!
Тврдње из предњих редова темеље се само на издању Доментијанових списа од Ђ. Даничића (1865), насталом на основу бечког рукописа.
По сопственим речима, Даничић је лично преписао из поменутог кодекса само известан део. Део осталог текста достављен му је накнадно преко рада других лица.
За поуздан наступ било би потребно прегледати све постојеће рукописе, што је у принципу тешко изводљиво, јер су прилично „расути“ по европским збиркама. Овом приликом то је потпуно неоствариво.
„И када хоћаше откуда доћи у манастир ка пресветој Богородици и ка преподобном оцу своме светоме Симеону, пре тога доласка долазаше велика благодат светога Духа и испуњаваше сав манастир несхватљивим угодним мирисом, и сви који су у манастиру, удививши се пречудном благодаћу, познаваху долазак Преосвећенога још пре његова виђења; не само једини манастир, но и горе и хумке и поља сва се испуњаваху божаственим весељем, и свекрасна и богохвална песма певаше се Господу на сваком месту, најчаснија и највиша славословљаше се не само у светим црквама, но и од свих људи малих и великих заповешћу тих богољубаца и поуком преподобнога оца кир Саве.“ (1253) „И Господ је свагда јављао благодат на нама у Христу Исусу молитвама преподобнога, и мирис његове благодати вазда се јављао нама у Дому Пресвете Богородице, јер свети и преподобни отац наш испуњујући реч Павлову, непрестано изливаше предобро мирисно миро и весељаше синове своје, дајући исцељење свима који долазе с вером, као што рече богогласни Павле: ‘Јер смо Христу добар мирис, и Богу међу онима који се спасавају; јер једнима је, рече, мирис од смрти у живот, а другима опет од живота на живот’.” (1264)