– тужни поводи –
Звучно и бучно најављиван догађај са преко хиљаду учесника привлачи пажњу. У нашим условима невиђено обиман програм при претраживању више замара и убија пажњу читаоца него што је од помоћи. Не може се рећи да се ту ради о добро осмишљеном систему. Одржава се у Србији, а то кад се унапред не би знало тешко да би неко на основу програма закључио. То је штета.
Била је то прилика да неке деценијама потискиване српске теме добију место које им припада у науци на међународном нивоу. Личност првог српског архиепископа и његових биографа је само најизразитији пример, никако усамљен. Сава је највећи међу Србима и да је само то, имао би своје место јер је његова земља и народ део Византије. Међутим, Савина личност је истовремено и део историје Свете Горе, Цариграда, Палестине, Синаја… Пред крај његовог живота нико није познавао свет православних као он. Његов биограф је први хроничар светогорског живота, а кад је реч о Светој Земљи, припада му место међу водећим путописцима. И поред тога, он једва је негде поменут.
Постепено се припрема терен да се деси оно што се десило и по бројним грчким манастирима на Светој Гори, у Византији и Палестини… Издашним даривањима Сава је тамо стицао статус другог ктитора. Вести о томе сачуване су само преко српских извора. По самим манастирима о томе не постоји ни најмањи траг.
Чести ратови су потпуно прекидали рад домаће науке, која бележи трајање мало више од једног века. Сваки прекид научног рада збива се у околностима кад је угрожен биолошки опстанак (па и супстанца) овог народа. Доноси са собом и гашење дотле стасале генерације истраживача које почетак рата затиче у пуној снази. Доласком мира на сцену ступају нови људи који тек треба да стасају за прави рад што би значило наставак раније започетог. Из тог разлога српска наука није успела да испуни свој дуг према личности Саве. Сада се пружила прилика да се на поменуте личности привуче пажња стручњака из целог света.
Постоје поглавља где се обрађују посебне теме, које се тичу појава из живота Византији суседних држава. И ту Србије као да нема. У одсеку о синодику православља обрађује се поред оног што је постојало у Византији и синодик код Бугара, Руса, Румуна… Овде за мање упућеног Србина – за странца поготово – синодик Српске Цркве као да не постоји, иако временски претходи некима од поменутих и могао би бити од помоћи при изучавању осталих као што би се десило и обрнуто. Око пола века после објављивања текста Српског синодика на том плану није скоро ништа урађено и у ту област као да се ретко и нерадо залази. Значи, постојала је и потреба и прилика да се ту бар нешто уради.
У поглављу о аутокефалији Срби и Бугари су обрађени заједно, иако су свак на свој начин изразити представник ове тематике, за чију обраду се не може наћи довољно примера, пошто су извори оскудни. Број примера стечене аутокефалије је изузетно мали, а српски случај међу њима је изворно најбоље расветљен. Због недоследног односа домаћина, на губитку су и учесници и целокупна наука.
Ако се по програму питање аутокефалије разматра чак до 1929. године, то је разлог више да се говори о Србима, који су принуђени да у току од седам векова два пута раде на добијању своје самосталне Цркве. То је још један доказ о понашању Цариграда. Стога се решење питања прати са интересовањем, јер старији латински писци подсмешљиво говоре о овој установи и као да нису свесни колико су због тога и сами на губитку на свом терену. Применом принципа садржаних у феномену аутокефалије мало је вероватно да би се десило оно што је снашло Рим, да на „меку душеку“ изгуби пола Европе.
Тамо где је реч о померању граница Цариградске патријаршије и где истраживања допиру до 1686. било је много и повода и разлога да се посвети пажња односима са Српском Црквом. Искуства су умела да буду непријатна па и болна. Грк епсикоп из Цариграда са својим вернима на терену се споразумева на језику заједничног иноверног поробљивача, па их и псује тако.
Цариград вековима редовно користи сваку прилику да зада ударац Пећкој патријаршији. Везивање Срба за Аустрију у неким ратовима са Турском донело је нове прилике да се жеље Цариграда о гашењу Српске патријаршије остваре – што се и коначно десило 1766. године. Утисак је да је однос владика фанариота према својим верницима Србима могао бити повод за турчење колико и непосредно насиље освајача.
У програму рада постоје и поглавља о новомученицима и о срушеним храмовима. Агресивни и ратоборни Латини увек говоре о опасности са истока, као да је Византија освајала и рушила Рим. За њих је цео православни свет део „дивљег Бизанта“. Убијањем православних они се, и у ново време, истовремено обрачунавају са „Бизантом“.
Слично је и са православним храмовима. Треба ли сликовитијег примера од прогона Свете Браће, а потом од уништења православне цркве у Марибору по директном налогу самог „Фирера“: „Ту бизантинштину уклонити!“
У јавност су допрла хвалисања појединаца из редова организатора о добијеним „парама“ за што боље обављање послова око организације. Ако се то дешава по цену поменутих уступака, онда је то тужно!