Навикло се да се на старијег биографа Светога Саве гледа као на Савиног ученика и сапутника на једном од његових поклоничких путовања (можда и оба) по Светој Земљи. Зна се да је био монах српског светогорског манастира Хиландара, а потом житељ познате светогорске Карејске ћелије око 1250, а потом у пиргу Преображења Спасова на Спасовој води. У поменутој карејској ћелији 1253. године завршио је своје прво познато дело – обимно Савино житије по налогу српског владара Краља Уроша I (1243-1276; 1277)
Десет година касније (1264) у пиргу Спасовом саставља житије Савиног оца светога Симеона (некада владара, великог жупана Стефана Немање) по налогу истога владара краља Уроша. То би било треће житије преподобнога Симеона. Прво је настало из пера његовог сина, светогорског монаха Саве након преноса очевих моштију из Свете Горе, где су почивале око осам година и услед немира насталих на Атосу доласком Латина након пада Цариграда, пренете су у манастир Студеницу, Немањину последњу задужбину у земљи, где је имао за себе по ктиторском праву и обичају већ припремљен гроб. Друго Немањино житије пише његов средњи син и наследник на владарском трону Стефан касније назван Првовенчани (око 1216).
Биограф прави разлику између „земаљске власти“ студеничког игумана – „Бог му помагаше из дана у дан, како да са многим скрбима и тегобама олакша од тежине греха да се и управљајући земаљском влашћу покаже „искусан и вешт у свему“ – и „духовне власти“ поглавара архиепископије – „дарова му се да и од вишка премудрости, да има духовну власт правоверне хришћанске вере, живећи од младости своје непорочним животом… прими двоструку богом даровану власт, небеску и земаљску.“ Слично поређење може се правити између Студенице и Жиче – где некадашње средиште земље и центар свих одлучујућих збивања – током деценије док Сава борави у њој –оснивањем архиепископије долази у сенку новог седишта самосталне Цркве.