Навикло се да се на старијег биографа Светога Саве гледа као на Савиног ученика и сапутника на једном од његових поклоничких путовања (можда и оба) по Светој Земљи. Зна се да је био монах српског светогорског манастира Хиландара, а потом житељ познате светогорске Карејске ћелије око 1250, а потом у пиргу Преображења Спасова на Спасовој води. У поменутој карејској ћелији 1253. године завршио је своје прво познато дело – обимно Савино житије по налогу српског владара Краља Уроша I (1243-1276; 1277)
Десет година касније (1264) у пиргу Спасовом саставља житије Савиног оца светога Симеона (некада владара, великог жупана Стефана Немање) по налогу истога владара краља Уроша. То би било треће житије преподобнога Симеона. Прво је настало из пера његовог сина, светогорског монаха Саве након преноса очевих моштију из Свете Горе, где су почивале око осам година и услед немира насталих на Атосу доласком Латина након пада Цариграда, пренете су у манастир Студеницу, Немањину последњу задужбину у земљи, где је имао за себе по ктиторском праву и обичају већ припремљен гроб. Друго Немањино житије пише његов средњи син и наследник на владарском трону Стефан касније назван Првовенчани (око 1216).