Очито је како се олако приступа Савином последњем боравку у Никеји у току његовог повратка из прве посете Светој Земљи 1229. године. Излагање се своди на парафразирање онога што се среће код Савиних биографа Доментија (1253) и Теодосија (око 1300. г.). Тадашње никејско царство, где се у то време налазе цар Јован Ватац (1222-1254) и патријарх Герман II (1222-1240) је себе сматрало наследником 1204. године палог и распарчаног царства некад моћне Византије.
Велики значај се придаје чину крунисања солунског господара Тродора Анђела (око 1227) од стране охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Поменути Теодор Анђел био је тада политички и војнички најмоћнији човек међу својим суседима и о њему се морало водити рачуна, па и да није био крунисан. Овом приликом улогу има однос Никеје и Солуна према монашкој заједници у Светој Гори. Зна се да је до 1312. Света Гора била под влашћу византијског цара, а од те године управу над Атосом добија цариградски патријарх. Никејски цар себе сматра наследником византијског автократора и управа над Светом Гором припада њему. У хаосу насталом падом Константинопоља Света Гора је препуштена сама себи. По ономе што се зна преко Саве је 1219. године успостављена прва веза Свете Горе са њеним господарем никејским царем Теодором Даскалом. Када је ширењем епирске области и потискивањем Латина од њих ослобођен Атос, нашао се географски и политички под влашћу солунског господара. Преко Саве опет је успостављена веза Никеје са Светом Гором, макар и символично. То је изведено на такав начин да није штетило добрим односима Солуна и српске државе, чији владар краљ Радослав је био ожењен ћерком Теодора Анђела.
Доментијан помиње цареву слику, Теодосије икону (крст). Ту се два писца не искључују, већ се на свој начин и допуњавају, што је појава за коју се код њих може наћи више примера. Бежи се од осетљивог питања тадашњег положаја Свете Горе. Цела припрема за Савин пут за Свету Гору сугерише осећај да је она „ван“.
Необично делује опис пута Саве по Светој Гори – силази у Ивирону, а лађу са стварима шаље у Ватопед. Из Ивирона иде у Кареју. После разговора у Кареји одлази у Ватопед и тек онда се лађа враћа власнику у Никеји. Цару пише „благодарну молитву… за сва доброчиства“. Потом креће за свој манастир Хиландар. Познавање прилика на Светој Гори, у првом реду то се односи на правце и „логику“ кретања по њој, могли би више да кажу да ли изнета „шема“ тадашњег Савиног кретања по Атосу у себи носи и неки посебан смисао. Царева слика може да се схвата као символ повезивања никејског цара и Атоса.
Савини биографи не помињу цариградског патријарха током Савине посете Никеји. Те „сложности“ у случају Солуна нема. Старији биограф Доментијан не помиње сусрет са солунским митрополитом, док по млађем, Теодосију, Сава се среће и са митрополитом. То је мало вероватно. На првом месту стоји факат да Теодосије заслужује мање поверења, а потом није познато да је после наводног крунисања Анђела од Димитрија Хоматијана постављен нови јерарх у граду након што га је дотадашњи митрополит Константин Месопотамит услед неприхватања да обави чин крунисања морао да напусти.
Поводом могућег и вероватног сусрета Саве са цариградским патријархом није једноставно говорити. Тиче се и дубоко задире у Доментијанов стваралачки поступак и његову склоност да „намешта“. Ако патријарх Герман није поменут 1229. године код Доментијана, треба се подсетити да је он према истом Доментијану био тај јерарх који је пре маја 1220. године хиротонисао Саву за првог српског архиепископа. Тако није могло да буде пошто се поуздано зна да је Герман на чело патријаршиеј дошао тек 1222. Стога овом приликом треба бити опрезан при помену Германовог имена у оба случаја.
Савин долазак у Никеју је од особитог значаја и за Српску Цркву која тада стиче потпуну самосталност кроз добијање права да се њен новоизабрани поглавар посвећује у земљи од својих епископа. Са друге стране, на добитку је и никејски цар, који ма и символично обнавља своју власт над Светом Гором. Писцу Доментијану се овде нашао пред сложеним задатком, где мора више да прећути него да каже, а потом као писац житија мора да води рачуна о правилима жанра.
До сада су већ изнета три става поводом коришћења вести из Доментијановог списа – писац не би смео да се огреши о истину, не би изоставио оно што се десило; поменуто не значи да се стварно и догодило… Искуство при раду показује да су сва три поменута поступка у раду Доментијана могућа.
Теза о улози овог сусрета са царем изношена је и пре сто година и потом обнављана. Олако је одбацивана и увек се чинило да је то изведено успешно. Притом се уопште не води рачуна о целини проблемачије тежиште лежи у чињеници да се код биографа помиње Герман као цариградски патријарх онда и тамо кад то није могло да се деси. Уместо да се о томе редовно говори, радије се прибегава ћутању и цело питање се своди на „грешку“ биографа, што довољно говори о методу аутора.
Проблем помена или одсуства помена имена патријарха Германа у Доментијановом спису постоји. Од тога се углавном бежи и понаша се као да је све у реду. Још је горе ако се Доментијанов однос према овом имену огласи као пишчева „грешка“. Реч је о личности код које нити може нити сме да се направи пропуст такве врсте. Уколико би се то десило, колико би вредело његово казивање по осталим деловима списа? Боље познавање рада овог биографа указује да је реч о свесном поступању, о чему је говорено на другом месту. Није упутно непознавање тајни пишчеве „радионице“ прогласити грешком.
Бављење овом темом представља сликовит пример колико познавање каснијег исхода представља скоро несавладиву препреку за познавање тока ствари пре неког кључног обрта са мало вероватним исходом. До уочи за Солун судбоносне битке на Клокотници (пролеће 1230), кад је за један дан престао да постоји као фактор о коме се морало водити рачуна, није се веровало да је тако нешто могуће. Од времена ступања на власт (1215) Теодор Анђео бележи стални, потом и незадрживи успон. Изгледало је да му је Цариград на дохват руке. Може се претпоставити како су се супарничке стране тада осећале. Стога повезивање Никеје и Свете Горе посредством Савиног рада за Никеју представља велики успех.