– „КРАЉЕВСТВО И АРХИЕПИСКОПИЈА“ –
– БЕОГРАД 2019 –

Пре скоро педесет година назначени су основни проблеми око биографије Светога Саве. Критичко издање два Савина житија од Доментијана и Теодосија ту је поменуто као основни предуслов за напредак у раду. На томе није скоро ништа урађено. Самим тим није се ни овом приликом могло очекивати нешто посебно.
Основни разлог што се рад на овој тематици своди на понављање истог и већ познатог јесте у томе што се два Савина биографа третирају као извори исте вредности, што је далеко од стварности. Таквим приступом не може се постићи никакав напредак у раду нити се ишта може тврдити са сигурношћу. Као и до сада и даље сваки став је у стању „лебдења“.
Местимична неспојивост Доментијана и Теодосија приче у највећој мери долази до израза у деловима о стицању аутокефалности и круне. Пошто у осталим деловима житија разлике два биографа далеко мање јавља се сумња да ли је пред нама изворна верзија Теодосијевог текста или су ту вршене измене саобразне приликама из доба касније владавине краља Милутина. Скоро сви аутори су сагласни да је Доментијанова прича лакше проверљива и ближа стварности.

Осећају то и садашњи аутори па излаз траже у стварању текстова већег обима до чега долазе на разне начине. Тежак положај аутора одсликава чињеница да им је Доментијанов спис главни извор а њихов посао уместо у разради онога што тамо нађе своди на бројање Доментијановог пропуста. Настаје утисак да је Доментијанов спис саткан од пропуста разних врста. Тако се тврња Доментијана да је крунисање извршено после великог входа на литургији одбацује и тумачи као грешка преписивача. Чини се то кроз поређење са чином царског крунисања у Византији. Занемарује се да је овде реч о краљевској круни која се не може поредити са царском. Значи крунисање српског краља ни у ком случају не може бити у исто време кад и крунисање византијског цара. Померањем обреда према великом входу остварен је један од основних принципа свечаних чинова (рукоположења и крунисања). Што је чин нижи он се више удаљава од почетка литургије и помера ближе према крају. Поред тога овде улогу игра чињеница да је круна пореклом из латинског света што још више доводи у питање њен углед. Овде је вероватно смештај чина после входа у некој вези са читањем Символа вере у том делу службе. Управо у овом одсеку испољавају се највеће разлике два биографа. За Доментијана који не крије одакле круна долази крунисање је у поређењу са прогласом нове архиепископије догађај од мање важности – измештен из главног тока жичких свечаности и смештен у позније неодређено време. По Теодосију за кога је краљевска круна аутохтоног порекла чин крунисања је саставни део централне свечаности.
У разматрању прилика око добијања црквене самосталности пажња се усмерава на односе цариградске патријаршије и охридске архиепископије и потом се занемарује улога свуда присутних Латина. Самоувереност латинског света најбоље одсликава папино писмо у Русију (1207) где себе представља као господара света. Кад се вести те врсте имају на уму онда споразум из Никеје изгледа потпуно друкче. Поводом великог интересовања за прилике у охридској архиепископији могло би се приметити да простор нове српске архиепископије обухвата и извесне области Драчке митрополије или још неке друге…
Новину овом зборнику представља актуализација ставова Драгутина Анастасијевића (1936) која је и у време појаве пролазе скоро незапажено. По угледу на њега овде се као реална могућност допушта двоструко крунисање Стефана Првовенчаног. У томе треба видети утицај Илариона Руварца који је „наметнуо“ латинско крунисањ из 1217.године. Он то постиже гажењем сопствених принципа. По свим правилима тврда регеста има највећи углед. Овде серегест потискује у корист четири деценије касније настале хронике за коју је крунисање српског владара сасвим споредан догађај дотакнут ивицом пажње. Вођен инатом и према себи и према другима – како је то верно дочарао Н.Радојчић – Руварац се определио за латинског хроничара о коме иначе мисли врло лоше. Тврдње српског биографа сасвим одбацује али пошто сведочење регеста не може тако лако да „отпише“ тумачи их на начин који му више штети него што би био од помоћи. Ниједан озбиљан посао не ради се тако „неозбиљно“ да би за две године тражио поновну потврду посредством накнадне мисије епископа Методија.
Разматрања о двоструком крунисању чине језгро садржаја целог зборника, што ће тешко издржати проверу времена кад на сцену дођу аутори ментално независни од ауторитета двадесетог века. У зборнику се није нашло места за разматрање тезе С.Станојевић о двостепеном добијању црквене самосталности 1219 и 1229.године током Савиног проласка кроз Никеју, након првог обилска Свете земље. Ту може бити од користи упрошћен шематски приказ.
Код оба биографа аутокефалност се добија у две фазе. Размак између њих, у житију се мери данима и све се одвија у оквиру истог боравка Саве у Никеји. Прва фаза тече уз учешће цара(договор са Савом) и патријарха (посвећење Саве за епископа). Друга фаза – добијање права посвећења будућег архиепископа у земљи јесте дело самог патријарха (по житију то је патријарх Герман). Једно је извесно, то не може да се деси из незнања или непажњом.
Пада у очи да се Сава при поновном проласку кроз Никеју среће само са царем без помена патријарха. Помен Германа у житију тамо где му није место „издаје“ покушај Доментијана да премости тешкоће у којима се нашао. Жанр житија налаже упрошћен начин излагања. Све се збива у једној равни. Да би одржао неку равнотежу између захтева жанра и потребе да прикаже стварност биограф се определио за пут „сажимања“ – две фазе је стопио у једну. У свом раду он то чешће чини као на примеру Жиче. Линеарни жанр не може да прати слојевитост стварности. Ту се Доментијанов текст јавља као жртва судара два света. Нажалост савремена наука не показује довољно разумевања за ту појаву. Пошто је завршни акт потицао од Германа биограф се определио да у причу унесе његово име. Стога је морао да избегне помен патријарха Манојла. Тако се праћењем настанка свесног пропуста око имена патријарха који је хиротонисао Саву долази до представе о двостепеном добијању црквене самосталности. Прихватањем оваквог схватања бришу се дилеме око помена Германа уместо Манојла који је стварно хиротонисао првог српског архиепископа.
Иначе није јасно зашто се избегава дуже задржавање на сусрету Саве и цара Јована Ватаца 1229.године. По својој природи он је морао бити важан. Познато је како се тада Света Гора налази у границама Никеји супарничке солунске државе. Њен господар Теодор Анђео био је водећи човек у целој области и градио је планове о коначном прогону Латина. Тад се није могло знати да ће Анђео испасти из политичке игре у току само једног дана поразом на реци Клокотници (1230).
Причање житија се тако одвија да се намеће закњучак како је никејски владар посредством Саве остварио извесни макар и формални утицај на живот атоске монашке заједнице аутокефалност је резултат „сусрета“ две стране које се налазе у подједнако тешким приликама. Србија је окружена Латинима далеко на западу а византијски цар протеран од истих Латина из своје матице. Овакво објашњење је ближе могућем сценарију него гледиште да је самосталност уступак добијен само залагањем Саве на штету Охрида. Поводом тврдњи да су у манастиру Жичи као првобитном седишту архиепископије сахрањени архиепископ Јевестатије II (1292-1309) и Сава III (1309-1316) то се може тумачити и као привремени повратак на почетни принцип од пре осам деценија, настао вероватно по угледу на храм Свете Софије – седиште архиепископије не може бити и место сахрањивања преминулих поглавара. Оно што је некад важило за Жичу сада би важило за Пећ.