– тема за будућност –

У оскудним изворима из српског средњег века довољан је и само један помен неке личности па да она постане предмет интересовања. У том погледу инок Исаија је „недостижан“ изузетак. Вести има доста, али су знања ипак оскудна.
Та је личност са много повода, од којих ће неки бити привлачни и за будуће читаоце. Некоме занимљив као хиландарски монах, неком као настојатељ руске обитељи, неком по преводу, неком по мисији… Нису сви сагласни да ли га треба убројати у писце, иако обимом записа, ако се упореди са сличним примерима где се састављач неког записа без отпора по општем сагласју убраја у писце, онда Исаија то заслужује у пуној мери. Ту се налазе и аутори записа од мањег значаја.
Почетна радост због броја вести брзо спласне због контраста и необјашњивих обрта. Свака тврдња постаје „условна“ и онда се схвати да потпуно поузданих вести има мало.

Обрада рада инока Исаије на преводу дела Псеудо-Дионисија Ареопагита представља посебну област и нема много заједничког са оним што о њему сазнајемо из сачуваног житија. Ту се среће проблем двоструке природе – рад на преводу сложеног текста насталог на тако богатом језику као што је грчки на, у том погледу веома сиромашан, словенски – редовна невоља за посленике те врсте. За илустрацију положаја тадашњег преводиоца довољно је имати у виду примере где се чак пет грчких речи преноси само једном истом речју. Ту су могућности врло скучене. Стога је текст превода тешко разумљив, поготову читаоцу новог времена, коме је лакше користити грчи изворник.
Писац Слова о светом кнезу Лазару надахњује се Исаијиним описом стања око Маричке битке 20-ак година касније. Користе га и потоњи састављачи Хронографа („Трицарственика“) а потом и гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) при састављању своје словено-српске хронике. Садржина житија о подвижнику, а потом у знатној мери аутобиографског записа уз превод не би имале заједничког међу собом. Особа која помиње ретора Ливанија тешко да би до тога дошла у Светој Гори где су и начелни услови за интелектуални рад оскудни – сведочи о томе запис преписивача из 1407. кад каже да су му недоступне „основне“ књиге потребне за рад.
Мана и манија – израз Н. Радојчића – има и овде – прво кад је реч о величини хришћанске војске у Маричкој бици која по запису броји 60 хиљада што тада није ни приближно могуће. Та појава чуди утолико више што потиче од човека који се радо бави бројевима – већ тада (значи 120 година раније) он размишља о крају „7 века“ односно о 1492. години као времену краја света, тада широко распрострањеном убеђењу. Наводи како те (1371) седми род Немањића „крај прими“ притом мисли на смрт цара Уроша. Затим своје име саопштава кроз „игру бројева“, што делује донекле „неозбиљно“ и не уклапа се у суморан дух целог записа. Прича о 60 хиљада војске припада „будућности и биће занимљива историчарима књижевности, независно од њене (не)повезаности са реалом. Она има своју „интерну“ логику. Да су хришћани стварно имали тако велику војску они би могли да праве планове о изгону Турака. Тад би имала подлогу и прича о гордости која занемарује Божије деловање и изазива гнев, у чему лежи разлог пораза. Период пред Марички полом не може се оценити као „добра времена“. Карактерише га деценијски грађански рат у Византији, а потом све чешћи и као по правилу успели удари Турака. Па опет мимо очекивања дело је често преписивано и то у условима ропства кад је лакше извршити препис него наћи тексту дораслог читаоца.
Најстарији сачувани текст превода потиче из времена врло блиског годинама рада Исаије, а и једини препис житија је из времена блиског његовом животу. Један препис Исаијиног превода потиче из 1553. Радио га је јеромонах Висарион у манастиру Светог Јована Претече (Спепче) у околини Битоља. Навикло се да се на време пре обнове Пећке Патријаршије гледа као на најтеже и најмрачније у целој српској историји. Књига је лепо писана и добро очувана. Ретко се наилази на испуштена мета и нетачно читање. Све то, с обзиром на опште прилике, не би се очекивало.
Време рада Исаије као да није срећно са писцима иако их тада у исто време има више. Ту се мисли на више личности… Нису у очекиваној вези ни са логиком ни светом чињеница. Кад наука буде одбацила житије патријарха Саве као пажње вредни историјски извор, он ће и даље бити занимљив историчарима књижевности као дело фикције. Биће разлога да се трага за условима и циљевима његовог настанка. Сличне појаве у менталном склопу неколико писаца из тог времена сведоче о постојању круга аутора истих одлика. И то је један од разлога што ова тема сигурно има своју будућност.
Преко сто год српска наука је дозволила да буде заведена причом Даниловог настављача о наводном одлучењу српског цара и патријарха проглашеним од стране Цариграда, а потом и напорима да се та казна отклони. Ту је велики значај дат мисији старца Исаије у чијем саставу нема ниједног епископа. Није потребно велико познавање богословља па да се посумња у вредност приче где је велики раскорак између тежине стања у међуцрквеним односима и лакоће изналажења решења. Послови такве врсте у принципу се не врше без епископа. Затим, незамисливо је да један монах – лаик ради мимо вољепоглавара Цркве.
Много мање пажње се посвећује питањима везаним за мисију. Новија истраживања доводе у питање постојање црквеног спора те самим тим отпадају и приче као она из Даниловог настављача. Ако је спорно питање сукоба онда је „прерано“ тумачити мисију док се не изнађе решење. Већ је речено да се садржај мисије у овом житију разликује али то није од велике помоћи јер нема потврде у контексту пошто је усамљена вест у тада прилично добро изворима осветљеном животу Свете Горе.
Већ сам почетак житија носи заплет поменом Лимана као родног места инока. Других вести о овом топониму нема па се аутори домишљају на основу сличности са познатим називима – Липљан, Лим – под претпоставком грешке. Слично је и са поменом Лизице као места где је својевремено архиепископ Никодим (1317-1324) подигао своју задужбину, посвећену Светом Сави, за коју се такође ништа не зна, али то се прима као „судбинско“ незнање и нема покушаја да се нешто више о томе каже. Житије каже „од епархије која се зове Лиман“. Можда је ту спорно и значење речи епархија која не мора да има само данашње значење.
Доста разлога и за размишљање на тему велике блискости само једног рукописа и лакоће нестанка – да је отпало још 7 листова из Зборника у коме се житије налази, не би се знало ни да је постојао за науку занимљив као превод због грађе коју нуди за праћење развоја језика.
Редак је пример да је крај дефектан у толикој мери да недостаје део текста где би се налазила и вест о околностима животног краја јунака житија. Није искључено да се попут Савиног житија од Доментијана ту буде неки поговор самог писца или успутна белешка из које би се поред кончине нешто могло рећи и о писцу. За сада то је само Непознати Светогорац. Довољно би било да је нестало само седам листова из кодекста па да се изгуби сваки траг о овом спису. За разлику од Стефана Првовенчаног, Саве, Доментијана и Теодосија, који раде у својеврсној пустињи односно делују као усамљеници у своме времену, ово дело се јавља у сплету књижевног стварања изузетној особености старе српске државе током друге половине 14. века.
И кад се буде разјаснила прича о тобожњем црквеном спору као реакцији Цариграда према прогласу патријаршије и крунисању Душана за цара остаће питање путева настанка описа код старих писаца. Да ли је ту посреди нека „мана и манија“ једне особе или постоји још нешто. За сад је извесно да је то опис далеко од стварног и могућег. По данашњем схватању 1375. се цени као „тихо пристаниште“ где се налази одмор од свих немира који томе претходе. Ту није одолео ни један С. Троицки коме ни збркана прича житија Саве IV не даје разлога за опрез. По овом заслужном аутору Српска Црква би тек тада стекла своју потпуну самосталност, иако све тамо поменуто, уколико би било стварно, сведочи против тога.
Од неколико списа који помињу мисију у Цариграду ради решења извесног црквеног спора, житије изгледа даје верзију догађаја најближег реалности. Остали овај подухват везују за наводни спор настао због прогласа патр. и крунисања Душана за цара, што не потврђује ис контекст збивања. Уместо тога житије целу причу своди на односе Срба и Грка на Светој Гори „не примаху Грци у општење пречистих и божанствених тајни српске свештеноначелнике, него их штавише веома хуљаху.“
Податак о само једном сачуваном препису овог дела довољно говори својим „ћутањем“. Тај факт кад је стара српска књижевност у питању ближи је реалном и (не)редовном стању него што би био изузетак. У народу где је више апокрифа сачувано и кроз десетак преписа и где је роман о Александру Великом познат у преко 20 рукописа неколико дела домаћих писаца – којих је ионако мало – сачувано је само у једном препису који су уз то често и у тешком стању. Житије је сачувано само у једном препису и отуда поменути недостатак текста тако тешко пада и читаоцу и истраживачу. Ако је утеха онда треба истаћи како може текст бити сачуван и у више преписа па опет да није могуће доћи до целине дела.
Нићифор Дучић који је пронашао и објавио житије на основу од раније познатог записа у превод Псеудо-Дионисија први је изнео мишљење да је реч о истој личности. „Наш је Исаија радио и на пољу књижевном. Знајући добро грчки, превео је Дионисија Ареопагиту по настојању митрополита серскога Теодосија. У драгоценом запису о томе преводу који се чува у бечкој дворској библиотеци, поменуо је кратко пораз српске војске на Марици 1371. године под краљем Вукашином и деспотом Угљешом.“ То је појава којој су наши људи склони – чим се на два места појави исто име, да у томе виде и исту особу. При том се о простору скоро и не води рачуна, а понекад ни о времену, па ни о величини ризика у који се улази. „У списку из седмог деценија 14. века налазимо Теодосија еклисијарха, три Теодосија попа, једног Теодосија дијака, Теодосија игуменарха и Теодосија вагенара“. У потврди оснивачке повеље за манастир Бањску, задужбину краља Милутина, налази се списак тадашњих епископа и игумана целе српске земље. Ту се поједина имена срећу више пута. Изразит је пример имена Јован – носе га хвостански, дебарски и мачвански епископ.
Дешава се не ретко да се и на малом простору истовремено срећу две особе истог имена и презимена, па се ради разликовања користе додатни елементи. Колико је теже код монаха где за идентификацију на располагању стоји само име. Ту су и савременици скоро немоћни. То је утолико теже што је спектар уобичајених монашких имена оскудан. Види се то по потписима у актима, где се у низу имена једно исто име среће неколико пута.
Већ чињеница да нека особа у том периоду добије житије има „тежину“. Таква „предност“ припада владарима и црквеним поглаварима. У том погледу Исаија би био у равни заједно са преподобним Петром Коришким од Теодосија. Ту није велика несразмера ни у броју познатих и сачуваних преписа. Кад је житије у само једном препису не чуди што није познат ниједан препис службе која је вероватно постојала, али није доспела до новијег времена.
Радом и угледом спаја личности два знаменита српска владара, цара Душана и кнеза Лазара. Као подвижник и делатник са једне стране близак је преподобном Петру Коришком (такође монах са посебним житијем), а по ширини рада и „покретљивости“ са архиепископом Данилом II.
Већ попис познатих житија у старој српској књижевности говори колика је част указана: Житије Симеона Немање (од Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана), житије Саве (од Доментијана и Теодосија), житије Петра Коришког (од Теодосија), већина владара и архиепископа (од архиепископа Данила и његових ученика), Стефан Дечански (од Григорија Цамблака), патријарх Јефрем (од епископа Марка), деспот Стефан (од Константина Филозофа.
На постојање култа старца Исаије, поред његовог житија упућује и садржај зборника у коме се житије налази. Ту су службе Петру Атонском и Антонију Великом као и житија Петра Атонског и Филотеја Атонског. У прегледу култова код Срба убраја се у „прекинуте култове“.
Завршна сцена сачуваног текста житија говори о путовању старца морем за Велику лавру и заробљавању од разбојника. Сцена је скоро идентична са доживљајем Саве непуна два века раније. То је још једна илустрација како се на и око Свете Горе мало шта мења.
До сада се највише радило и ради на изучавању превода извршеног од Исаије. Утисак је да се око житија не може урадити још нешто додатно. Обрада питања Исаијине мисије мора да „сачека“ док се не реши низ питања око природе црквеног спора, наводно насталог поводом прогласа царства и патријаршије. Најмање је урађено на обради записа преводиоца сачуваног уз неке од 80-ак познатих преписа. Попис самих преписа извршен је последњих деценија, али попис сачуваних поговора тек предстоји. Ту се инок појављује као писац и припадник једног „менталог круга“ заједно са биографом Саве IV и састављачем „слова“ уз Душанов законик.