I

И поред масе текстова посвећених личности архиепископа Данила II (1324-1337) потребно је истаћи да појачан опрез није сувишан. На првом месту то се односи на сусрете са Даниловим именом у различитим приликама. Да ли се они увек односе на исту личност? Зна се да је спектар монашких имена која се уобичајено срећу прилично скроман. Тако је кроз генерације и векове. Увек постоји могућ неспоразум. Кад се има на уму шта се све веже за личност Данила (хиландарски игуман и борац са Каталанима, два пута становник „у ћелији“ архиепископа (Јевстатија II и Саве III), бањски и хумски епископ, учесник низа мисија, сарадник при градњи храмова, писац житија у служби… реч је само о познатом и очуваном. Скоро све урађено за Даниловог живота у вези је са њим. Умесна је мисао, како то постиже само један човек, а потом – у чему се састоји рад свих осталих? На известан начин урадио је више од Саве.

Стара српска држава није имала много ни писаца ни књижевних дела. За ту појаву не постоји оправдање. Услова за несметан и солидан рад није недостајало. Изгледа да одговор треба тражити у „инерцији“ целог народа. Није рађено много, али је „отказала“ и супротна страна. Интерес за дела домаћих писаца сем неколико изузетака био је минималан. Посебно није јасно зашто се то односи и на Саву, чији углед као јерарха и утемељитеља траје и може да се прати кроз сва времена. То се не може ни приближно рећи за његово књижевно дело. Неки списи сачувани су у више преписа али то није много, док су неки познати само преко једног рукописа. Чудан је и однос манастира Хиландара, у чије темеље је уграђен Савин труд, да није под своје окриље прикупио списе свог оснивача. На основу неких примера донекле се „утешно“ може размишљати – Хиландар те списе чува на посебном месту за које се мислило да је „сигурно“, а показало се да није.
Прошло је неколико деценија откако је предочен могући начин размишљања водећих људи државе и цркве око 1320. године, поводом сто година постојања самосталне Српске Цркве. „Око 1319 Српска Црква је дочекала своју прву 100-годишњицу, српска краљевина – ако се рачуна са круном из Рима, свакако већ 1317, али у свом православном легитимитету што га је стекла на Жичком сабору 1220 – тек 1320. Може се размишљати о томе да су се те године хтеле обележити неком врстом „сводних“ подухвата на плану духовне културе. Грачаница је потигнута и живописана око 1320, управо око те 100-годишњице. Никодимов типик (1318/19) пада тачно на 100-годишњицу аутокефалне српске архиепископије.“ (Д. Богдановић) Био би то повод да се сведу неки „рачуни“.
За разлику од градње храмова и израде фрескосликарства, који у то време имају снажан и непоновљив узлет, на пољу књижевног стварања није било ни приближно тако. Прошло је више од пола века како се појавило житије Светога Саве од Доментијана (1253), док касније настао Теодосијев спис исте врсте заостајао је далеко за претходником. И кад је најзад одлучено да нешто треба урадити, јавило се питање шта би то могло бити и како га остварити. Житија су тада имали оснивач династије Симеон Немања и оснивач Цркве његов син Сава – значи отац и син се јављају као оснивачи државе и Цркве.
Изгледа да је велика разлика између онога што се у то време замишљало и шта се стварно потом десило као крајњи производ око пола века касније. Генерација која је започела остварења оличена у Даниловом имену била је на измаку. У целом току настајања данашњег зборника Животи краљева и архиепископа српских узела су учешћа још бар два поколења. Могу се пратити разни заокрети и измене принципа рада.
„Јер због имена силе Твоје и почео сам оно што је напред у овом часу спису житија добро послушљивих слугу Твојих, које узвелича Твоја моћна благодат у држави отачаства њихова… ја грешни Данило (ћу) покушати исповедити, колико ми буде даровао од Тебе, Владико мој.
Два су основна поглавља зборника – биографије владара и житија црквених поглавара. Оба су несавршена на посебне начине. Почетак поглавља о владарима донекле збуњује – не зна се шта се заправо хтело и зашто није рађено по јасном принципу као што је то код црквених поглавара. Зашто сваки владар не добија посебан одсек као што је то код архиепископа.
У току трајања државе подразумева се постојење обиља грађе сваке врсте. Рад на зборнику овакве врсте тешко да је био свестрано примљен. Био је то несрећан „оглед“ који је кренуо „неприродним“ путем, био би то „изрод“ на свој начин, за многе у оно време и сувишан. Много је урађено „снеруке“. Тек у касније време, кад се остало без много чега, почело се друкче ценити.
У жанру житија много је лакше писати о црквеним људима јер по правилу начин живота тих људи је по природи близак идеалу и ту нема великих одступања. Нема насиља, проливања крви, отимања власти… У историји владара те појаве су неизбежне и писац често мора кроз примену различитих вештина да их разводни, учини мање ужасним.
У раду се редовно говори о разним бројним и скоро нерешивим тешкоћама при изучавању зборника. Оне су различите природе. Једна од највећих која се и код лаика уочава већ при листању књиге јесте обим житија архиепископа Саве II (1263-1271). Из нејасних разлога има пре и више карактер житијне белешке, карактеристичне за мање познате архиепископе, него правога житија. За истраживаче као врхунске познаваоце питања је највећа препрека структура житије краља Драгутина, што обичан читалац тешко може да примети. Следи питање недовршеног житија краља Душана, а потом и краја самог зборника. Колико је Драгутиново житије „тврд орах“ нека покаже следећи налаз: „Према данашњим сазнањима, овај текст је настао око 1317. г. У постојећим рукописима сачуван је у различитим видовима – као целовита Драгутинова биографија, и у измењеном облику – подељена на два дела. Први у оквиру Урошеве и другим, самосталним, који функционише као права Драгутинова биографија. Сматра се да је до дељења текста дошло у време када је Зборник састављан. Пришање о Драгутиновом рођењу, младости и примању престола постало је основно језгро за текст о Драгутиновом оцу Урошу. И сам завршетак ове биографије претрпео је промене – додато је причање о томе како је Драгутин слао Данила у једну мисију. Редиговано је и причање о болести и смрти овог српског владара. Ова интервенција обављена је још пре но што је дошло до поделе текста.“
Код Срба то је једино дело такве врсте – значи нема начина да се вршењем поређења дође до сигурнијих знања. Без узора и аналога као производ око три генерације – почињу га зрели људи (после 1320), долази средње колено средином века и завршни облик зборник добија тек после 1375. године.
Зборник је настајао у времену дужем од пола века. Није био среће да попут Савиног житија од Теодосија буде сачуван у раном препису, неку декаду после настанка, већ најстарији препис зборника настаје око век и по по настанку, посредством генерација преписа.
Године 1553. писар у манастиру Милешеви није знао да ствара један од стубова историје српске културе средњег века, пошто ће се једино преко њега очувати континуитет целовитог Зборника. Славу му је „умањио“ и нехотично Јован Рајић кад је наручио да се изврши препис за Карловце и тиме се поправи утисак о још увек тешком стању рукописне грађе: „Списа се сија книга в лето (7061-1553) в храмје Возносенија Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, идјеже почивајут светије и часније мошти оца нашего прваго архиепископа Сави србскаго, трудом и настојанијем раба божија, проигумана Никанора и старца Нектарија и приложише ју у светогорском храму пресвете владичице наше Богородице и приснодјеви Марије манастиру Хиландару.“
Приступило се стварању низа медаљона, а о крају целог дела није се могло ни размишљати. Живот појединца се гаси, али заједница траје даље. На почетку рада се појављује задатак како савладати историју владара и архиепископа кроз протеклих сто година који су водили Цркву и државу, а онда у продужетку посао је олакшан пошто ће се говорити о савременицима.
Једини комплетан препис зборника под Даниловим именом сачуван је у Хиландару. Настао је 1553 – око два века након стварања зборника. Требало је да прође још два века па да у Хиландар дође први српски историк Јован Рајић у свом трагању за изворном грађом. Његово бележење о боравку у Хиландару не скрива да је примљен невољно. Тад није ни схватио колико га је срећа послужила кад је наишао на једини постојећи потпуни рукопис. Сто година касније Хиландар често посећују и српски и руски учени људи који редовно говоре о несређености хиландарске збирке. Сигурно је да је век раније могло бити само теже. И у таквим приликама Јовану Рајићу, који се не може оценити као практичан дух, полази за руком да дође до оног што му је за његов намеравани посао било и најпотребније и најкорисније. Додуше, и он се одужио заслужном Данилу. Вероватно његовим настојањем настала су у кратком временском размаку – 1763. и 1780. године – два преписа овог зборника, која би у нашим невољним приликама могла да „одмене“ најстарији хиландарски, који стицајем околности сада није у Хиландару, иако би према реверсу о преузимању из далеке 1896. већ одавно требало тамо да буде.
Речено је како је излагање о водећим људима Цркве у зборнику прегледније и разумљивије. Уз остало, ту је дат и списак и хронолошки преглед столовања. Колико је та околност од помоћи осетиће најбоље онај ко се бави временом патријараха, где не може да се састави ни поуздани попис имена.
У настанку зборника узима учешће множина субјеката, од којих ниједан није познат. У изучавању од како је објављен трудом за данашње појмове „експресног“ Ђуре Даничића (1866) није било потребе за лутањима. Тек новије време донеће поразан суд о задњим деловима писаним у стилу бајке…
Ако није могуће одредити зашто понека поглавља о владарима настају и делују онако неодређено, код архиепископа те дилеме нема. Није се могло поступити друкче од урађеног. На челу низа се налази архиепископ Арсеније као изабраник и наследник, једини чији је читав активни живот везан за Жичу. За њега је одвојен очекивано шири простор. Уз Саву и Симеона он је најпоштованија личност старе државе и касније кроз ропство. Ужива углед као да је члан (владајуће династије). Од обимног списа мало користи имају они који трагају за детаљима фактографске природе. Нема доказа да су много одушевљени и они који трагају за стилском лепотом… На челу Цркве је три деценије, што се није дало ником више у старој држави, па је и то било један разлог више да се о његовом животу каже више.
Док је реч о деловима зборника за које се претпоставља да потичу од Данила, међу истраживачима постоји знатан степен сагласности. Што се више удаљава од тих делова текста, и сигурности и слоге код проучавалава је све мање. Нема начина да се у сплету рада безимених Данилових настављача одреди шта је чије, кад се не зна ни о колико је особа реч.