Једно од основних питања поводом природе и генезе зборника Животи краљева и архиепископа српских који се везује за име архиепископа Данила јесте и житије архиепископа Саве II (1264-1271). По оцени истраживача оно и не потиче од архиепископа Данила што је само по себи необично, а потом је загонетно што тај спис више припада типу житијних белешки оних архиепископа који живе крајем 13. и почетком 14. века него што би се могло убројати у права житија из овог зборника. Кад не би било других (допунских) вести из других извора, о Сави би се знало јако мало. Као архиепископа помиње га већ прве године столовања писар Теодор Граматик (1264); као хумски епископ помиње се у повељама краља Уроша и архиепископа Арсенија где се расправља о поседу ове епархије; потом, помиње се у опису успоставе култа архиепископа Арсенија… Откуда такав став према овом поглавару Цркве, члану владарске куће Немањића и стрицу српског владара из времена кад Савин биограф Доментијан саставља своје списе? Са формалне стране гледано, житија архиепископа Саве II, Данила I и Јоаникија као да потичу из истог пера. За разлику од прва два, Јоаникијево житије има далеко свечанији почетак: „Предстоји нам достојно именита реч приносећи велику славу и част животу Богом возљубљенога светитеља преосвећенога архиепископа Јоаникија.“ Питање је директно повезано са књижевним радом самог архиепископа Данила који – било да је аутор „белешке“ о Сави II или да није о њему ништа написао – у оба случаја таквим односом ствара велику загонетку. Тако се низу неразрешивих проблема везаних за овај зборник додаје још један, значајан а можда и кључни!
Необично је и то што се архиепсикоп Арсеније (1233-1263; 1266) као изабраник и наследник Саве на трону архиепископа поштује у толикој мери као да је члан владалачке куће он, а не Сава II као стварни припадник те куће.
Оно што се не каже у кратком житију донекле се „надокнађује“ сведочењем летописа. По њима, „млађи“ Сава се у свему стара да следује свога великог стрица. То се није десило, нити се могло десити из више разлога. Сава „старији“ је личност великог формата и широког радијуса деловања. По много чему је први код Срба, а потом без праве аналогије и на општем плану. Онај који је први је обично недостижан и нико од потоњих не може се равнати с њим. Међу поглаварима који би се по свом деловању приближно могли сврстати са Савом би био архиепископ Данило II (1324-1339) и донекле Никодим (1317-1324). Сви остали представљају „просек“ и чине групу сличних, али ни изблиза се не могу приближити Сави. Међу таквима је и Сава II.
У Свету Земљу Сава иде два пута као поглавар једне помесне Цркве а његов синовац Сава као скоро безимени монах. Биограф је ту могао више учинити ако ни зашто друго оно по угледању на опис Савиних путовања по Светој Земљи, навођењем места куда синовац касније пролази. Нити је Сава II путник на нивоу стрица, нити биограф (Данило или неки његов ученик) на нивоу великог претходника Доментијана. У животу и појавама највише пажње привлачи настанак нечега важан као чин рађања. Каснији ток је мање значајан и занимљив. Стриц венчава брата за првог краља Сава II чека 20 година поред свог брата владајућег краља. Улоге као да су измењене.
За такву особу као Сава I нашао се и биограф одговарајуће снаге писац Доментијан. Иако није дорастао таквом јунаку, он је најбољи кога је српска држава имала. Од житија је настала читава књига која такав назив заслужује и у ново време, што се не може рећи за дела осталих старих српских писаца.
Везе са Византијом 1250. нису онако блиске као око 1200, кад је Савин брат био зет владајућег цара Алексија III и кад је било пуне спремности да се свакој жељи светогорских монаха оца и сина изађе у сусрет.
Урош је млађи од брата Предислава (каснијег Саве II) и успева да дође на власт под непознатим околностима двадесет година пре Савиног избора за архиепископа. Без Саве код Срба много чега не би било а оно што је Сава створио сматало се довољним – да је било потребно, Сава би то урадио – био је то српски фатал оног времена кад је много пропуста учињено. Стриц ствара Хиландар, синовац је ту само монах. Док је стриц постао активни чинилац светогорског живота, синовац се ту понаша као „гост“.
Сава оставља трага и ван Доментијановог списа. Руски путописац у свом опису Цариграда помиње здања у којима борави принц Растко као светогорски монах; противник охридски архиепископ Димитрије Хоматијан у опису Савиних дана у Светој Гори потврђује писање биографа о монаху Сави као подвижнику познатом ван Свете Горе. Постоје Савина акта, натпис о раду у Студеници… Синовац се и у том погледу утапа у бледи просек и не оставља трага.
Могла би се правити дуга листа поређења – синовац не иде као принц у Свету Гору и не предаје се подвигу у толикој мери да се о томе чуло надалеко, не доводи оца – владара у Свету Гору, не гради Хиландар, не бави се писањем, није у прилици да води преговоре о самосталности Цркве – све су то „валенце“ које је својевремено Сава искористио у потпуности и нико више после њега не може тако нешто да учини. Стога, да је синовац био личност истог „формата“ са стрицем, ту би био у заостатку.
Већ форма списа најављује посебан однос писва и из тог факта произилазе све остале недоумице које се јављају кад се прави поређење са осталим делима у зборнику.За живота Сава је поштован као свети. Тако га прихвата и туђина где умире и бива сахрањен уз такве почасти које неће имати ни у својој земљи. Гроб му се налази у храму са највећим угледом што неће бити у Србији. Млађи ни у земљи нема посебног угледа а његов култ је споран и оспораван. И та појава је у сагласју са осталим недоумицама везаним за ову личност. Неговештаји култа постоје али њих је мање него код оца, Стефана Првовенчаног, где такође има недоумица. Савин биограф Доментијан је морао познавати Саву млађег а ипак у свом опширном поређењу Мојсија и Саве – коме је посвећено читаво поглавље житија – не налази начина и не осећа потребу да ту околност што су и стриц и синовац ишли скоро истим путем искористи као Савину предност. Насупрот томе, архиепископа Арсенија је укључио у то поређење и ставља га у ред са Исусом Навином.
То што је Савино житије неупоредиво мање од Арсенијевог за њега није штета, јер је Арсенијево житије у великој мери реторски спис. Тамо саопштене чињенице могу се у књизи сместити на мали простор. Уз тако бројне недоумице о Сави II јавља се и питање да ли одсуство његовог имена у списку хумских епископа при Синодику православља може да се објасни само тиме што је касније био архиепископ? Треба допустити могућност да је неки од архиепископа коме је у Даниловом зборнику посвећена само житијна белешка, пре свега избором за поглавара већ био епископ на некој епархији.