Живорад Јанковић

Од средине 70-их година 19. века почело је обележавање јубиларних 800 година везаних за различите моменте из Савиног живота. Већ се приближава и годишњица (1619) највећег Савиног успеха – стицање самосталне Цркве – које се због начина описа код биографа не доживљава ни као значајно ни као тешко. И сам догађај и његов приказ код биографа су особити из више разлога. Стицање АК је и у редовним условима особена појава која се ретко збива. Не постоје прописи по којима би се то решавало, а због незнатног броја примера ни аналогија није од помоћи. У Савином случају основну тешкоћу чине прилике у којима се налази цео православни свет после великох успеха Латина кроз освајање Византије, кад цар и патријарх уточиште налазе ван Цариграда. Тада је и Света Гора под влашћу Латина. Савиним одласком цару Теодору Ласкару успоставља се прва веза овог монашког средишта и цара као легалног господара Свете Горе. Отуда није случајно што биограф сређивање манастирских послова по „богоразумном савету“ ставља у исту раван са стицањем самосталне Српске архиепископије. Доментијан то показује као нешто текуће, што се збива као да су прилике редовне, док је стварност била далеко од тога.

Оскудица извора везаних за овај период је таква и толика да не допушта да се ни путем маште оживи оно време кад је било обиље свега па и изворне грађе о Савином раду. Упућени само на сачуване изворе, аутори живе под неотклоњивим утиском да је увек тако било.

Пећки патријарх Пајсеј (1614-1647) је на више начина потпуно изузетна особа међу свим поглаварима Српске Цркве у време ропства, без правог претходника као и без правог следбеника. С обзиром на услове живота и обим рада он је такав да је најближи Светом Сави. Гледано из данашњег времена, он живи пре 400 година и тако се налази тачно на средини периода од осам векова који нас дели од времена Саве. Са друге стране, његово време се може означити као средишње време вековног српског робовања. Нема ниједне погодности која би помогла и олакшала онолику његову везаност за књигу. Ма којим путем да стиче знање он је више самоук него „школован“, и ма како да је оспособљен време не иде на руку његовом страственом старању о књизи, особини којом се одликују књигољупци свих времена. Поред осталог, остаје забележен и као поглавар који је рашчинио највећи број епископа у целој историји Српске Цркве. Уз то, узима се да је на трону поглавара био 33 године што својим дугим животом спаја два века тако да је био савременик спаљивања моштију Светог Саве, о чему оставља своју вест. Савременик овог догађаја и претходник на трону патријарх Јован Кантул мученички страда у Константинопољу. „А његов гроб би у царствујућем Константину граду близу Јени-капије“. Вештином речи скрива се реалност – поменута Јени-капија је позната као место погубљења. О стварном гробу не може бити говора.