Очито је како се олако приступа Савином последњем боравку у Никеји у току његовог повратка из прве посете Светој Земљи 1229. године. Излагање се своди на парафразирање онога што се среће код Савиних биографа Доментија (1253) и Теодосија (око 1300. г.). Тадашње никејско царство, где се у то време налазе цар Јован Ватац (1222-1254) и патријарх Герман II (1222-1240) је себе сматрало наследником 1204. године палог и распарчаног царства некад моћне Византије.
Велики значај се придаје чину крунисања солунског господара Тродора Анђела (око 1227) од стране охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Поменути Теодор Анђел био је тада политички и војнички најмоћнији човек међу својим суседима и о њему се морало водити рачуна, па и да није био крунисан. Овом приликом улогу има однос Никеје и Солуна према монашкој заједници у Светој Гори. Зна се да је до 1312. Света Гора била под влашћу византијског цара, а од те године управу над Атосом добија цариградски патријарх. Никејски цар себе сматра наследником византијског автократора и управа над Светом Гором припада њему. У хаосу насталом падом Константинопоља Света Гора је препуштена сама себи. По ономе што се зна преко Саве је 1219. године успостављена прва веза Свете Горе са њеним господарем никејским царем Теодором Даскалом. Када је ширењем епирске области и потискивањем Латина од њих ослобођен Атос, нашао се географски и политички под влашћу солунског господара. Преко Саве опет је успостављена веза Никеје са Светом Гором, макар и символично. То је изведено на такав начин да није штетило добрим односима Солуна и српске државе, чији владар краљ Радослав је био ожењен ћерком Теодора Анђела.
Дело које привлачи пажњу пре свега својим обимом, а потом и бројем издања, што је код Срба реткост, и могло би се рећи да има карактер феномена. Насупрот толикој пажњи од читалаца, у стручној литератури као да није чест предмет интересовања, тако да се на оцене ретко наилази, а и оно што постоји, то је прилично плитко.
Упоредно праћење ужаса преживелих преко касније написаних сећања и сачуваних аката Врховне Команде огледа се „немоћ“ архивске грађе да пренесе потпуну слику збивања. Акте стварају „горе“ већ прилично осигуране особе, стварно и мислима далеко од невоља стварности. Своје најближе су већ удомили. Не мучи их ишчекивање и неизвесност где су и да ли ће се поново срести.