Могућа годишњица

Пећки патријарх Пајсеј (1614-1647) је на више начина потпуно изузетна особа међу свим поглаварима Српске Цркве у време ропства, без правог претходника као и без правог следбеника. С обзиром на услове живота и обим рада он је такав да је најближи Светом Сави. Гледано из данашњег времена, он живи пре 400 година и тако се налази тачно на средини периода од осам векова који нас дели од времена Саве. Са друге стране, његово време се може означити као средишње време вековног српског робовања. Нема ниједне погодности која би помогла и олакшала онолику његову везаност за књигу. Ма којим путем да стиче знање он је више самоук него „школован“, и ма како да је оспособљен време не иде на руку његовом страственом старању о књизи, особини којом се одликују књигољупци свих времена. Поред осталог, остаје забележен и као поглавар који је рашчинио највећи број епископа у целој историји Српске Цркве. Уз то, узима се да је на трону поглавара био 33 године што својим дугим животом спаја два века тако да је био савременик спаљивања моштију Светог Саве, о чему оставља своју вест. Савременик овог догађаја и претходник на трону патријарх Јован Кантул мученички страда у Константинопољу. „А његов гроб би у царствујућем Константину граду близу Јени-капије“. Вештином речи скрива се реалност – поменута Јени-капија је позната као место погубљења. О стварном гробу не може бити говора.

Цео текст

III

Покојни Богољуб Ћирковић био је подједнако моћан и покварен човек. Склон крађи и подметању сваке врсте. Радио је и био плаћен. То му је било „мало“ па се служио крађом. И то му није било довољно. Све неправилности свог рада скривао је терором над сарадницима.

Тако је сарадника Душана Павловића пуних тридесет година терорисао својим „поштењем“, говорио о њему као лопову и шизофреном. Тако је поступао и кроз дванаест година после смрти Павловића. Није се боље понашао ни према осталим сарадницима.

Године 1992. под видом реновирања Музеја „преусмерио“ је новац намењен библиотеци и поделио са С. Милеуснићем сто тадашњих просечних плата, што је око десет година нечијег рада.

У време кад сам под утиском дотадашњег искуства покренуо то питање на сцену ступају „газде“ и једном угледном архијереју (ако се у таквим условима о угледу може говорити) наложили да ме на сваки начин удаљи из библиотеке.

Цео текст

„Лутања“ по Приморју

Познато је да у време повлачења Прва армија има улогу заштитнице осталих снага. У званичном извештају најчешће стоји: „Са непријатељем додира нема, нити о њему има података.“

Није увек тај простор био тако дивљи. Ту се живело од давнина. „Наспрам села Черме у реци Шкумби се виде три камена стуба као остатак некадашњег моста.“ Од народа који не уме да сачува ни преузето (отето) не може се очекивати да сам нешто уради и створи боље услове за живот. Зато је такво беспуће дуж морске обале.

Цео текст

Збор зборила господа ришћанска

– нејасни рачуни –

Срби су познати као задужбинарски народ. Међутим, у време кад су настале најпознатије задужбине владара та реч се у старим српским списима не помиње, већ се среће израз ктитори и ктиторија. То су појмови преузети из грчког језика. Ни код самих Грка не постоји потпуна сагласност око тога из којег корена те речи потичу и шта би требало да значе? Доминантно је мишљење у науци које ове изразе доводе у везу са појмом поседа и власништва. На мишљење да је реч ктитор у вези са градњом чини се само успутни осврт. Наш појам задужбина ни приближно се не може тако схватити. Она нема намеру да нагласи стицање већ, напротив, подразумева жртву и давање на корист заједнице. Обично се сматра у корист припадника свог народа.

Цео текст

Поводом „Великог раскола“

Поводом догађаја у животу Цркве током 1054. године може се рећи да се све збива око неколико личности – цариградски патријарх Михаило Кируларије (1043-1058), папски легат Хумберт (1049-1061), антиохијски патријарх Петар III (1052-1054), охридски архиепископ Лав (1037-1056), аквилејски јерарх Доминик. Главни правци односа Цариграда и Рима тада теку преко Охрида и Антиохије, односно Аквилеје. Тек онда долази оно што се збива директно на релацији Цариград-Рим.

Кад је реч о збивањима саме 1054. познато је да у грчким изворима они скоро да нису забележени. Десило се као и толико пута да савременици нису свесни значаја онога шта се око њих догађа. Са друге стране све оно о чему се разговарало и спорило током сусрета и сукоба ове године било је познато већ деценијама. Поред тога што нема устаљеног начина употребе одговарајућих израза који припадају овој сфери нема ни јединственог става у односу православних према Латинима. Једни су искључивији и иду дотле да избегавају сваки однос и врше поновно крштавање преобраћеника док су други у том погледу блажи.

Цео текст