Приметно је колико се кроз литературу о Сави далеко већа пажња посвећује односу два Савина животописа – Доментијановом (1253) и Теодосијевом (око 1300) него о односу два Доментијанова списа настала у размаку од десет година – житију Симеона и житију Саве. И тамо где се такав осврт чини, ради се по уходаном методу, где се млађи спис скоро занемарује. О Савином житију се говори као о врхунском уметничком остварењу, док се млађи спис своди на ниво занатског производа. Редак пример поређења два списа истог писца и комплементарне проблематике. Користио је могућности „маневра“. Понаша се слободно у коришћењу раније исписаног и туђег и свог, а где му је воља проговори „стари Доментијан“ и ствара уз помоћ сопствене маште. Такав став има озбиљних разлога, али они нису такве природе да би млађи Доментијанов спис био толико потцењен. Постоји више начина којима се може разумети и правдати ова појава, и скоро ниједан по коме би се могло тражити или очекивати обрнуто. Да је дело у 1264. мање вредно од Савиног житија вероватно је могао бити свестан и сам биограф. Шта се од њега очекивало говори и поредак поруџбина. Житије Саве је наручено прво, што се објашњава значајем личности и чињеницом да је Симеон већ имао два списа написана од његових синова – Саве (1208) и Стефана (1216).
Линија раздора
Биограф архиепископа Данила (1324-1337) у опису његове градитељске делатности даје и следећи, јединствени податак. У својој ктиторији цркви Пресвете Богородице у Пећи: „Постави устав у њој да га држе доброразумни црнци грчког народа, да се све врши по закону у тој цркви, да по њихову уставу врше божанствену службу и све остало. Унутра, у тој светој цркви, у једно здање начини две цркве : једну у име Претече, а другу у име светог Арсенија архиепископа установи у тој светој цркви и уторник и петак да се свагда наизменично поју параклиси и обилно у њој постави грчке књиге и све црквене потребе, у којој ће се непрестано славити Господ.“
Сатница
Мисија старца Исаије и „синоптика“
Мисија старца Исаије и „синоптика“
– привид истог –
Мисија старца Исаије се кроз писање скоро редовно помиње кад је реч о средини друге половине 14. века. Оно што се читаоцу притом нуди јесте „средња вредност“ – ту понуђена слика не налази се ни у једном од извора, који о томе говоре на први поглед складно, док су очите разлике у детаљима суштинске природе. Није исто ако се нешто дешава пре или после смрти такве личности као што је поглавар цркве, ако је иницијатор неког подухвата особа А или особа Б, ако је циљ мисије решење стања на Светој Гори или пак односа врхова две помесне Цркве… То су елементи који проучаваоцу дају могућност да теми приђе као проблему синоптичке природе – говор о нечему, уз честа дословна слагања, али и уз озбиљне разлике. Увођењем проблема у област синоптичког начина обраде доприноси само јаснијем истицању битних момената… Неком решењу се не може надати (?!)
Краљ Милутин и епископ Данило
– Краљ Милутин и епископ Данило –
(заједничка градња)
Сматра се да је срећна околност кад на чело неког народа дође способан човек и на том месту се задржи дуго. То се у потпуности односи на краља Милутина (1282-1321). Кроз пуне четири деценије своје владавине урадио је више него иједан српски владар, по некима више него сви заједно. Урађено је тако и толико да без њега нико други то не би остварио. Поред осталог, сви они који се јављају и пре и после њега нису имали ни поменуте погодности. Остао је у предању као човек који је за 40 година владавине саградио исто толико храмова. Говори се о четири деценије владе, док је, међутим, највећи део градитељске делатности везан за другу декаду 14. века, кад земљом влада градитељска грозница. Истовремено се ради на више места и мајстори се зависно од предстојеће фазе рада крећу са градилишта на градилиште. Колико је познато, ниједан од значајнијих подухвата није остао недовршен, а на основу ктиторских портрета прати се процес краљевог наглог сазревања да би се на фресци светогорског манастира Хиландара, за који се сматра да је последњи осликан, видело да је тај човек на измаку биолошке снаге. Мајку краљицу Јелену, која је свога мужа краља Уроша надживела скоро пуне четири деценије, Милутин је надживео само седам година.