Дешава се да се у неком од аката насталих пре овог пописа, а сачуваних у њему, говори о неком ранијем документу који је у међувремену нестао, па се уместо њега потом издаје нови да надокнади губитак старог. Међу изгубљеним актима налазе се и они издати и од царева или цариградских патријараха, и то у време које је блиско моменту настанка пописа хиландарских повеља. Понекад се о времену издавања поменутог, али изгубљеног акта може закључити посредно, преко сродних докумената других светогорских манастира. Тако се за „практик Цимбев“, поменут у хиландарском попису, оправдано претпоставља да потиче из 1279. године јер катастарски званичник (апографевс) Константин Цимбев издаје сличне документе другим манастирима приликом катастарске ревизије која се тада вршила у солунској теми. Манастирски акти Према овим актима, посебно су важни они који настају у време кризних односа двеју држава, Србије и Византије, кад је Хиландар морао да живи на територији „непријатељске“ земље. Према општем утиску, српски манастир успешно одолева изазовима такве врсте. Један израз невоља из тог времена представља и спречавање прота да се Карејска келија снабдева водом, иако је од старине то питање било регулисано одговарајућим актима, те је Цар Андроник II 1299. године приступио заштити келије. Поменути попис хиландарских аката потиче и настаје почетком четрнаестог века, чије прве две деценије протичу у знаку рада краља Милутина, и садржи помен, као што је речено, око стотину аката.

Око три деценије касније, на полеђини овог акта настала је белешка о тадашњем броју манастирских докумената којих је на окупу 175, што значи да се број исправа за то време скоро удвостручио. То увећање у првом реду настаје захваљујући старању великог задужбинара о светогорском манастиру. У време настанка пописа хиландарских аката, овај манастир има само један пирг: Преображења Спасовог, саграђен од српског краља Уроша И (1243-1276). Карејска келија слично утврђење ће добити негде између 1318. и 1326. г. У међувремену, на молбу хиландарских монаха, гради познато морско утврђење Хрусију, а потом и оно на половини пута од мора према манастиру. Тако ће и Хиландар у кратком времену добити још три утврђења уз оно које је имао на Спасовој води. Познато је да стари српски писац Доментијан својом личношћу повезује Карејску келију, где 1253. пише Житије Светога Саве, и пирг на Спасовој води, где 1264. саставља Житије Светога Симеона. Од скоро стотину аката, колико је према попису имао манастир Хиландар након сто година свог живота под српском управом, до наших дана потпуно или делимично сачуваних доспело је око петнаест, значи тек сваки шести. Неки од докумената издатих пре 1299. г. као године настанка пописа, накнадно доспевају у манастир, те природно, нису ни могли бити поменути у овом попису. Иако је инвентар аката невешто сачињен, његова вредност је велика, са једне стране, често као јединог поменика у међувремену изгубљених докумената, а са друге, он је једини познати попис такве врсте на целој Светој Гори. У Хиландару се рано, већ у првим деценијама постојања, схватио значај очувања докумената. У том погледу он, изгледа, предњачи у односу на остале светогорске манастире, јер пописа аката, какав је онај из Хиландара настао 1299, у другим светогорским манастирима нема. За најважније и најчешће коришћене акте праве се преписи, а неки грчки документи се преводе на српски језик. За историју манастира Хиландара време краља Милутина је особито не само што он тада добија свој нови саборни храм, гробљанску цркву, пиргове, нова имања, већ и стога што се тада на челу обитељи налазе два ретка и по много чему недостижна човека, Данило и Никодим, који ће касније постати и архиепископи. Стога је, и у имовинском и персоналном погледу, епоха краља-задужбинара најближа добу Светога Саве, односно настанку Хиландара који, након сто година свог постајања, доживљава највећи преображај. Касније ће бивши хиландарски игумани Данило и Никодим и као архиепископи по својим способностима показати да су личности најближе оснивачу Српске цркве. Игуман Данило Данило и као хиландарски игуман и као поглавар надилази све остале водеће црквене људе и стаје у ред са Светим Савом. Животни пут је испуњен обртима и препрекама, али и великим достигнућима. За водећег човека манастира Хиландара постављен је у земљи, и на нову дужност стиже у најтежем моменту и за Хиландар и за целу Свету Гору, јер је она угрожена од припадника Каталанске компаније. У том погледу хиландарски игуман за Свету Гору двоструко је значајан – прво као њен бранилац, а потом његово житије настало из пера неког од Данилових ученика постаје скоро једини извор знања о догађајима на Атосу у то време. Тако Данило, поред физичке одбране, својим житијем штити Свету Гору и од заборава. На дужност водећег човека манастира Хиландара Данило стиже 1305. или почетком 1306. године. Ратовање са Латинима траје скоро три године, кроз 1307, 1308. и 1309, тако да односи највећи део Данилове активности на Светој Гори. Његовим настојањима око одбране повереног му манастира посвећена је скоро једна трећина обимног житија. Опасност од Каталана је била велика, тако да се у људе увукао несавладив страх. Опис савременика, чак и кад се одузму сва претеривања, делује неугодно: „Од тада читава Романија беше покорена и ми смо их (Грке) толико заплашили да се није могло викати ‘Франци’ а да се одмах не разбеже“. У таквом стању византијска држава као да признаје своју немоћ. Цар Андроник, познат као човек наклоњен светогорским монасима, саветује да се сналазе према могућностима. „Пошто није могао да је (Свету Гору) одбрани оружјем и војском, позвао је (цар) својим ручним писмима расуте усамљенике и монахе манастира без зидина да побегну у утврђење и тешко освојиве манастире или још боље у најближе градове да би се тамо сакрили.“ У свом рушилачком походу, разбојници у српском манастиру наилазе на највећи отпор. „Упорност“ се показује код обе стране – како код нападача, тако и код бранилаца. Према савременицима, на широком простору до Солуна кретање је скоро немогуће. И у таквим приликама Данило налази начина да са драгоценостима манастирским стигне до престонице српске државе у Скопљу, а потом се опет враћа у Свету Гору. Поред разбојника, браниоци су на удару још једног непријатеља – глади. Њен долазак је убрзан и тиме што се у манастирско утврђење склонило и доста народа: „Многоимено богатство хране у том славном манастиру Хиландару нестаје, тако да овај блажени и они који су с њим, нису имали шта окусити. Само избирајући љуске сочива у праху и њих су гризли, а многи од њих мољаше Бога да умру…“ Одбрана Свете Горе На повратку из земље, Данило затиче браниоце на измаку снаге. Нападачи су добро запазили и српски манастир и његовог игумана, те се не мире лако са неуспехом. Да би одвратио пажњу од Хиландара, Данило се склања у Руски манастир. Тако се десило да су два словенска манастира поднела највећи терет одбране Свете Горе. Насупрот томе, грчки манастири попут Велике Лавре, која се обраћа за помоћ арагонском краљу као главном, макар и формалном, заповеднику компаније, излаз траже у споразуму са нападачима. Због Даниловог присуства у њему, страда и руски манастир, тако да нестаје и његова архива. За то се сазнаје из акта цара Андроника издатог 1311. где каже како су „изгубили старе хрисовуље и остале исправе о правима манастира у пожару који се изненада догодио“. Током даље опсаде десило се оно у шта сваки бранилац полаже наде до последњег момента отпора. Код нападача долази до међусобног сукоба, и тад се они баве својим невољама: „Седоше ти безбожници хотећи да једу. И одједанпут настаде међу њима велика узбуна и метеж, јер узимајући оружје своје брзо седаху на коње и могло се видети како беже…“ Ова појава збуњује и самог Данила, јер на први мах мислио је да је реч о замци и намери да браниоце извуку из упоришта. Затим су почеле стизати вести да је код нападача дошло до разлаза и неслоге, те су браниоци могли да одахну. Они „отворивши уста своја заблагодарише Богу свију чијим заступством се показаше нападаји сујетних као за потсмех“. Кад је минула ратна опасност, и овај храбар човек који је подносио напоре „као да станује у туђем телу“ по речима животописца повлачи се са игуманског положаја који препушта своме ученику Никодиму… Још од светогорских дана, Данилов живот се преплиће са животом наследника на положају хиландарског игумана али претходника на престолу Светога Саве. Никодим је човек другог кова. У току борбе са Латинима он се не примећује, иако је већ тада морао бити угледан, иначе како би се ускоро нашао на кормилу манастира. Његово вођење манастира више је слично деловању осталих хиландараца него Даниловом, јер се одвија у миру. Блискост са осталима, односно разликовање од Данила, огледа се и у начину стицања игуманског достојанства. О Никодиму знања се стичу углавном на основу оног што он говори о себи по својим списима, јер је његово житије у Даниловом зборнику врло кратко и уопштено. Као књижевник, он је ближи просечном профилу српског човека склоног писању него правом књижевнику типа Доментијана, Теодосија или Данила, способног да створи самостално опширно књижевно дело. Уместо тога, Никодимов таленат се одлично испољава кроз форму опширног и садржајног записа који се креће границом хронике и књижевности, снабдевен вредним и корисним подацима. За наше услове такав запис је драгоцен, јер је често једини извор вести. Таква форме стварања је блиска српском човеку.