Сент Андреја је једна од српских престоница. Неколико година у њој борави патријарх Арсеније III Чарнојевић (1680-1690-1706) као црквени и народни поглавар – јерарх и етнарх истовремено. Познато је да ни у време постојања старе славне српске државе овај народ није имао своју сталну престоницу, већ се седиште владара мењало према приликама и условима времена. Пошло се од Раса (у време великог жупана Стефана Немање) и наставило преко Студенице, Жиче (у време Немањиних синова, краља Стефана Првовенчаног и првог српског архиепископа Светога Саве), Призрена, Пауна, Скопља (од времена краља Милутина), Сера (за владе цара Душана), Крушевца (док земљу води кнез Лазар), Београда (у време деспота Стефана Лазаревића), Смедерева (саграђеног од деспота Ђурђа Бранковића), Пећи (од средине 16. века), Сентандреје, Карловаца…; НА ТРОНУ СВЕТОГ САВЕ Патријарх Арсеније III Чарнојевић долази на трон Светога Саве за живота свог претходника, оболелог патријарха Максима (1655-1674; 1680), са места хвостанског митрополита. Године 1682. кренуо је на поклоничко путовање Гробу Господњем, о чијем току смо само делимично обавештени тек од његовог фрагментарно сачуваног дневника. У Јерусалиму је био 1683. године, одн. у години избијања аустријско-турског рата (1683-1699), који је донео преокрет у животу Турске империје, јер од тада доживљава неуспехе од којих се никада више није опоравила и обновила стари сјај. Рат је донео много несрећа српском народу и Цркви, јер су подједнако страдали од обе зараћене стране. Стога су прво бежали од Немаца према југу, а потом од турске освете према северу.Нису имали разлога да се уплићу у тај сукоб, али су их прилике терале.

И сам патријарх Арсеније је покушао да остане по страни. Годинама аустријска војска успешно напредује, а онда до преокрета долази на српском терену крајем 1689. године. Из страха од освете гневних Турака, са аустријском војском повлачи се и сам патзријарх, а успут му се прикључују масе народа. У лето 1690. одржан је црквено-народни сабор у Београду, са кога је упућен јенопољско-арадски епископ Исаија Ђаковић са списком српских услова под којима би Срби прешли на територију Аустрије. У време патријарха Арсенија, СентАндреја није најистуренија тачка српског етничког простора. Познато је да су први прихват патријарху у току сеобе пружили житељи Коморана. Ту је патријарх очекивао повратак јенопољског епископа Исаије Ђаковића, послатог од Црквеног народног сабора из Београда да преговара са аустријским двором у име Срба. Житељи Коморана ступили су у везу са патријархом још током априла месеца ове године. Они су у своје име послали Николу Сомборлију који се с патријархом среће у Београду. По преласку Саве, патријарх се прво населио у Коморану, и одатле водио бригу о свом народу. Најчувеније коморанске породице биле су шајкачког порекла. За патријарха у овом моменту су најважнији Јован Монастерлија и Адам Фелдвари. Коморан се није налазио у турским рукама ни пре рата из 1683. и ту је постојала јака српска заједница. Још 1511. г. ту се бележи постојање дрвене цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице. У време пред Сеобу, Коморанци су градили трећу по реду цркву од тврдог материјала, да би средином следећег века почеле припреме за градњу четврте цркве, очуване до данас. Међу вредним старинама сачуваним код коморанских Срба, јесте и Коморанско јеванђеље из друге половине 16. века и Коморански типик – Јерусалимски типик Светог Саве освећеног – из средине 14. века. Ту су и служабни Минеји, рукописи из средине 16. века. СЕДИШТЕ АРХИЈЕРЕЈА У Коморану су се срели патријарх Арсеније и изасланик београдског Сабора епископ Исаија Ђаковић са одговором Беча на српске захтеве формулисане у Београду: „Народни и црквени представници тражили су од аустријског цара свог новог господара, само сва она права која је и дотле уживала Српска православна црква у Турској, по султанским бератима, даваним патријарсима при њиховом ступању на престо и обнављаним приликом сваке измене султана на турском престолу.“ Поред тога што је у њој извесно време било седиште српског патријарха, а потом будимских епископа, за Сент-Андреју је на разне начине везано више српских јерараха. Ту су рођени и одрасли браћа Авакумовићи, Стефан и Павле. Први је био темишварски, а други арадски епископ. Није случајно да и породица Авакумовић потиче из Коморана, а потом се доселила у Сентадреју, где је отац Никола био варошки биров. Брат Стефан био је ученик познатог богослова архимандрита Јована Рајића, а рукоположен је од карловачког митрополита Мојсија Путника, а за епископа горњокарловачког хиротонисао га је митрополит Стефан Стратимировић 1798.г. На чело Темишварске епархије долази 1801. и ту остаје до своје смрти 1822. Павле је био настојатељ манастира Бездина, а за епископа пакрачког 1783. хиротонише га Митрополит Мојсије Путник. На чело Арадске епископије долази 1786. и ту остаје до 1815. г. То је један од ретких примера током историје српске цркве да два брата буду епископи. У СентАндреји је рођен и Синесије Живановић, арадски епископ познат по своме издању Србљака (зборника служби српским светитељима) 1761. у Римнику. Био је близак сарадник Арсенија ИВ Шакабенте, а потом и митрополита Павла Ненадовића. Своју везаност за књигу Синесије показује још као архимандрит фрушкогорског манастира Раковца, кад се залагао да у овој обитељи буде основана ћирилска штампарија за потребе верника Карловачке митрополије. Ишло се овако „заобилазним“ путем, јер власт није дозвољавала Митрополији оснивање своје штампарије. Оно што није успео као архимандрит Раковца, епископ Синесије ће делимично остварити као арадски дијецезан издавањем Србљака у штампарији у Римнику. Иначе, власти су настојале да, у циљу лакшег наметања уније, укину Арадску епископију, чему се снажно одупро митрополит Павле Ненадовић. Сачувао је епархију и успео да на њу доведе свог поверљивог човека Синесија. Овај јерарх остаће упамћен по томе што је Саборној цркви светог Успења у свом родном граду, Сентандреји, приложио мермерни жртвеник. У последњој години пред сеобу (1689), у Сент-Андреји је рођен и карловачки митрополит Викентије Јовановић (1731-1737). Истакао се на Сабору 1726. г. сазваном после смрти митрополита Викентија Поповића, на коме су сједињене Карловачка и Београдска митрополија, и поред противљења државне власти. Поглавар ове нове заједнице постао је дотадашњи београдски митрополит Мојсије Петровић. Дакле, што је од постојеће дотле две митрополије створена једна, највећа заслуга припада Викентију Јовановићу који је на том сабору играо главну улогу. Овакав успех препоручује Викентија за избор арадско-јенопољског епископа, а потом, по смрти београдско-карловачког митрополита Мојсија Петровића, и за водеће место у Митрополији. То није ишло без тешкоћа, јер и поред уступка учињеног приликом претходног избора (1726), Беч и даље настоји да две митрополије раздвоји. Отпор овој намери власти био је одлучан, те се успело да буде очувано раније стање. Митрополит Викентије Јовановић остаје упамћен по својим монашким правилима издатим 1733. у циљу регулисања монашког живота. Она су потврђивана и од његових наследника на трону. Поред тога, увео је матичне књиге (рођених, венчаних, умрлих…), пре него што је то учинила државна власт. Енергични бачки епископ Висарион Павловић (1731-1756) потиче из Сент-Андреје. Године 1720. помиње се као даскал светогорског манастира Хиландара, одакле стиже у Пећ код патријарха Мојсија (1712-1726), где га обавештава о тешком стању хиландарске обитељи. Од тада је имао улогу успешног посредника у „троуглу“: манастир Хиландар – Пећка патријаршија – Карловачка митрополија, у разним приликама. По избору за епископа отвара латинску школу, чији свршени ученици су знали да читају и пишу латински. У школи је бивало и преко 70 ученика, а њен најуспелији ђак је Теодор Јанковић-Миријевски, који ће касније реформисати српске народне школе да би потом по истом послу постао познат и у моћној Русији. БЛИСКИ ОДНОСИ Године 1740. основао је богословску школу која се звала „Духовнаја колегија“, а 1741. подиже зграду за болницу. Да би обезбедио издржавање тих установа, купио је пустару Сириг од неколико хиљада јутара. Касније је приходе овог имања користила цела Карловачка митрополија. Поред митрополита Павла Ненадовића, епископ Висарион је био највећи добротвор манастира Хиландара. Мање трага иза себе оставља вршачки епископ Максим Несторовић (1728-1738). За епископа је посвећен у Београду од митрополита Мојсија Петровића. По налогу митрополита Викентија Јовановића, вршио је визитацију области јужно од Саве. Из Сент-Андреје потиче и ретко несрећни бачки епископ Арсеније Радивојевић (1774-1780), који се није успео снаћи у сукобу државне власти и народа поводом увођења нових одредби о начину сахрањивања. Неки од будимских епископа постали су и карловачки митрополити. По броју својих дијецезана који ступају на трон Митрополије, Будимска епархија је одмах иза Темишварске која је уживала највећи углед у Карловачкој митрополији. Вићентије Поповић – Хаџи-Лавић био је будимски епископ од 1708. до 1713, а онда постаје карловачки митрополит (1713-1725). Рођен је у Јањеву на Косову, а стасао у двору Пећке патријаршије. За епископа будимског изабран 1708. г. од стране патријарха Арсенија Саборна црква у Будиму проглашена је ставропигијом. Тако су права локалног епископа у питању Црквене општине била ограничена. Вићентије на чело Карловачке митрополије долази захваљујући подршци монаха из фрушкогорских манастира и од стране пећког патријарха Мојсија Рајовића (1712-1725). Природно је стога што је и у следећим годинама између Пећке патријаршије и трона Карловачке митрополије одржавају блиски односи. Огледа се то у сталном слању помоћи из Карловаца за Пећ, која стално грца у дуговима. Уз то, помагао је манастир Хиландар и Дечане. Пре избора за карловачког митрополита на познатом Темишварском сабору (1790), епископ Будима био је дуговечни славни и заслужни Стефан Стратимировић. За епископа је изабран у 28. години живота, а исто тако на Темишварском сабору (1790) изабран је за карловачког митрополита иако је био најмлађи међу присутним епископима. На челу Будимске епархије опстао је кратко, и ту није могао много да учини. Још много шта из његовог живота остало је неистражено, па и његово епископско деловање.