Дешава се да се у неком од аката насталих пре овог пописа, а сачуваних у њему, говори о неком ранијем документу који је у међувремену нестао, па се уместо њега потом издаје нови да надокнади губитак старог. Међу изгубљеним актима налазе се и они издати и од царева или цариградских патријараха, и то у време које је блиско моменту настанка пописа хиландарских повеља. Понекад се о времену издавања поменутог, али изгубљеног акта може закључити посредно, преко сродних докумената других светогорских манастира. Тако се за „практик Цимбев“, поменут у хиландарском попису, оправдано претпоставља да потиче из 1279. године јер катастарски званичник (апографевс) Константин Цимбев издаје сличне документе другим манастирима приликом катастарске ревизије која се тада вршила у солунској теми. Манастирски акти Према овим актима, посебно су важни они који настају у време кризних односа двеју држава, Србије и Византије, кад је Хиландар морао да живи на територији „непријатељске“ земље. Према општем утиску, српски манастир успешно одолева изазовима такве врсте. Један израз невоља из тог времена представља и спречавање прота да се Карејска келија снабдева водом, иако је од старине то питање било регулисано одговарајућим актима, те је Цар Андроник II 1299. године приступио заштити келије. Поменути попис хиландарских аката потиче и настаје почетком четрнаестог века, чије прве две деценије протичу у знаку рада краља Милутина, и садржи помен, као што је речено, око стотину аката.