БЛОГ
Познато је да у време повлачења Прва армија има улогу заштитнице осталих снага. У званичном извештају најчешће стоји: „Са непријатељем додира нема, нити о њему има података.“
Није увек тај простор био тако дивљи. Ту се живело од давнина. „Наспрам села Черме у реци Шкумби се виде три камена стуба као остатак некадашњег моста.“ Од народа који не уме да сачува ни преузето (отето) не може се очекивати да сам нешто уради и створи боље услове за живот. Зато је такво беспуће дуж морске обале.
– нејасни рачуни –
Срби су познати као задужбинарски народ. Међутим, у време кад су настале најпознатије задужбине владара та реч се у старим српским списима не помиње, већ се среће израз ктитори и ктиторија. То су појмови преузети из грчког језика. Ни код самих Грка не постоји потпуна сагласност око тога из којег корена те речи потичу и шта би требало да значе? Доминантно је мишљење у науци које ове изразе доводе у везу са појмом поседа и власништва. На мишљење да је реч ктитор у вези са градњом чини се само успутни осврт. Наш појам задужбина ни приближно се не може тако схватити. Она нема намеру да нагласи стицање већ, напротив, подразумева жртву и давање на корист заједнице. Обично се сматра у корист припадника свог народа.
Поводом догађаја у животу Цркве током 1054. године може се рећи да се све збива око неколико личности – цариградски патријарх Михаило Кируларије (1043-1058), папски легат Хумберт (1049-1061), антиохијски патријарх Петар III (1052-1054), охридски архиепископ Лав (1037-1056), аквилејски јерарх Доминик. Главни правци односа Цариграда и Рима тада теку преко Охрида и Антиохије, односно Аквилеје. Тек онда долази оно што се збива директно на релацији Цариград-Рим.
Кад је реч о збивањима саме 1054. познато је да у грчким изворима они скоро да нису забележени. Десило се као и толико пута да савременици нису свесни значаја онога шта се око њих догађа. Са друге стране све оно о чему се разговарало и спорило током сусрета и сукоба ове године било је познато већ деценијама. Поред тога што нема устаљеног начина употребе одговарајућих израза који припадају овој сфери нема ни јединственог става у односу православних према Латинима. Једни су искључивији и иду дотле да избегавају сваки однос и врше поновно крштавање преобраћеника док су други у том погледу блажи.
Никодим је подједнако драгоцен кад говори о свом раду на преводу Јерусалимског типика или старању о Карејској келији. Потом треба подсетити да његова потврда уз оснивачку повељу манастира Бањске једина даје потпуни списак игумана на подручју српске државе. Као да би се рекло да је Никодим већи „егоиста“ од Данила, који о себи не говори много а знања о њему стичемо преко житија потеклог из пера неког од ученика. По спектру способности, личној храбрости, неуморном деловању Данило највише подсећа на Светога Саву. Али ако се суди по оном што је сачувано он, као да није поштовалац Светога Саве у оној мери колико је то Никодим који је изгледа више опчињен Савином личношћу. Сава је присутан у излагању повести о настанку српског превода Јерусалимског типика и поновно још у већој мери у повељи за Карејску ћелију. Колико се зна архиепископ Никодим је подигао први храм посвећен оснивачу српске цркве у данас непознатом месту Лизици. Иако је оставио доста вести о себи о својим задужбинама, Никодим као да не говори.