– нејасни рачуни –

Срби су познати као задужбинарски народ. Међутим, у време кад су настале најпознатије задужбине владара та реч се у старим српским списима не помиње, већ се среће израз ктитори и ктиторија. То су појмови преузети из грчког језика. Ни код самих Грка не постоји потпуна сагласност око тога из којег корена те речи потичу и шта би требало да значе? Доминантно је мишљење у науци које ове изразе доводе у везу са појмом поседа и власништва. На мишљење да је реч ктитор у вези са градњом чини се само успутни осврт. Наш појам задужбина ни приближно се не може тако схватити. Она нема намеру да нагласи стицање већ, напротив, подразумева жртву и давање на корист заједнице. Обично се сматра у корист припадника свог народа.

По старим биографима, оснивач династије Стефан Немања и његов син Сава, колико граде по земљи, толико то чине и по областима ван земље.

Стефан Првовенчани у житију свога оца говори како Немања, владар мале земље која се тек ствара, кроз тешку борбу „угодницима (Христовим) слаше дарове почевши од велике цркве Господње која је у Јерусалиму, и светог Јована Претече, а у Риму светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла, и светога Теодосија у пустињи и светог архијереја и светитеља Николаја Чудотворца у Великом Бару, и свете Преславне увек Деве Богородице Евергетиде у Константиновом граду, и цркве светог Архистратига Михаила у граду званом Скопље, коме и храм подиже на месту том, и светог великомученика Христовог Димитрија у солунском граду, и светога и великог мученика Пантелејмона у граду Нишу коме и храм ту сазида…“

Овако опширан списак храмова којима Немања шаље прилоге не заостаје за оним о прилозима краља Милутина сто година касније, кад је држава потпуно слободна и неупоредиво економски снажнија.

Савин биограф Доментијана на вешт начин прича о помагању храмова ван земље. Искористио је прилику да о томе проговори у оквиру поглавља где врши опширна поређења између Саве и Мојсија. Ту је Сава као хришћанин и носилац благодатних дарова недоступних човеку ван Цркве увек у предности према угледној личности Старог Завета: „Велики боговидац изведе Израиљћане из Египта са златом и сребром египатским, а овај Преосвећени, злато и сребро, колико дође у земљу свога отачаства, све пренесе у земљу туђу, истоке и западе прође, расељавајући своје богатство по заповести Оца Небескога.“

На својим бројним путовањима Сава је често био у прилици да посети многе храмове и да их дарује. То је благо небројено. По приближној процени, могло би се говорити о „граду“ Савиних задужбина кад би се оне све сабрале на једном месту. Највећи део тих прилога прекрио је вео заборава. Пролазе векови и траг о њима на лицу места се губи. Остаје само оно што је записано код домаћих биографа. Стога у земљи настаје „празнина“ у знању и отуд недоумице код потомака.

Познато је господи ришћанској да су Студеница, Вилиндар, па и Милешева од Немање, али за њихову градњу требало је далеко мање од седам кула блага које је имао.

Песма представља један начин размишљања о узроцима пропасти земље које се уз знање о некадашњој моћи неизбежно мора јавити. У питању су векови робовања где се десетине поколења рађају и умиру у ропству. О слободи свог народа знају само нпо чувењу.

Патријарх Пајсеј (1614-1647) као човек црквених поднебља такође није ослобођен тих размишљања. Он решење тражи и налази тамо где би се очекивало, у библијској историји: „Ако ме поштеди благи Бог, свети град Јерусалим који свим благим беше винован од почетка, већ га даде Персима и Сараценима грехова ради наших, што би било чудно да и нас не поштеди.“ Није случајно да Патријарх Пајсеј овако размишља при састављању житија Стефана Првовенчаног, а поводом свог писања о спаљивању моштију Светог Саве – догађају који више пута помиње у записима.

Најједноставније је за разумевање ове тематике је онима склоним фатализму – не вреди се тиме бавити кад је судба тако одредила. Близак им је пример деспота Стефана – после једне успешне битке са Турцима баца топуз у море уз речи: „Кад ти из мора тад се и Турци појавили“. Тад топуз „искочи“ из мора и чује се глас: „И ти можеш и коњ ти може, али ти Бог не да.“ Познато је како је пред сам крај 14. века Турска постигла велике успехе у ратовању са хришћанима Балкана. Онда је дошла 1402. година, кад је од Монгола доживела потпуни слом, од кога разједињени хришћански свет нема много користи. То је дато противнику прилику да се и поред унутрашњих сукоба брзо опорави и потом настави са даљим освајањима.

Радња песме се збива „код бијеле цркве Грачанице“ за коју се не каже да је била Немањина или неког другог задужбинара. Има ту нечег тачног – сцена је тачно у центру српског простора, а није „измештена“ негде на периферију што не би требало да изненади, с обзиром на општи ниво (не)знања и природу и слободу разигране маште уметника, у условима кад просечан слушалац нема могућности да га контролише на основу знања стечених из извора. Уствари, за њега је песма уједно и једини уџбеник.

Песму одликује здрав амбијент и вероватно то је разлог што није привукла већу пажњу истраживача. Они се често задржавају на оним остварењима где постоји проблем психо-патолошке природе.

На „збору господе ришћанске“, одржаном вероватно поводом неке светковине на једном од најлепших (и најпогоднијих) места код манастира Грачанице, која је узор лепоте сама по себи, а потом то је средишње место целог српског простора.

Током „зборовања“ покреће се питање које представља заплет песме. Потом долази зона немогућног (појава Саве) и нетачног, уз изостављање фактографије. Као што је речено, скуп је код „Грачанице“, задужбине краља Милутина (1282-1321), смештене на простору окруженом и другим задужбинама овог владара – познато је да му предање приписује подизање 40 храмова према 40 година његове владавине. Ништа од тога се у песми не помиње, већ у другој верзији се наводе храмови које предање приписује краљу Драгутину.

Тематика се дотиче само у назнакама. Нема поузданог начина да се продре у „радионицу“ песника и истраже путеви стицања и обим њихових знања, а још мање упознају правило и начин стварања на основу знања. Чиме се руководи кад приступа, шта жели да постигне, зашто нешто прихвата а друго одбацује? Песма постаје одраз реала до којег долази кроз „преламање“ на свој начин. Изнд свега тога стоји највећа непознаница да ли је и сам свестан и у могућности да контролише свој рад или се то збива и по њему непознатим и недоступним путевима, да би се цело његово свесно учешће свело само на: „ето, тек онако…“. То би значило да је песник само „оруђе“ и „цевница“ и њему непознате силе.

У дубини ропства до знања се долази уз усмено предање, преко интуиције и црпљењем из колективног несвесног или нечег сличног, без обзира како би се оно могло назвати. Не чуди што је тако, кад се дела поменутих писаца Стефана Првовенчаног и Доментијана налазе само у неколико преписа по манастирским збиркама, што значи да нису много читана.

Творца језгра песме покренула је велика идеја тражења смисла оног што се догодило са Србима и њиховом некада моћном државом. Остаје питање, да ли је узвишена почетна замисао праћена излагањем истог нивоа, или се убрзо утонуло у просечност? Зачетак песме је дело снажне инвентивности, да би касније преко Вишњића кренуло према хроници. Док се због одржава у Грачаници гуслар задужбине размешта по ободном простору. Помиње оне са којима се у потрази за хлебом сретао.

Прва верзија песме потиче од Степаније, и уједно је и прва фаза у обликовању тематике, са једноставним излагањем и мало детаља. Са верзијом добијеном од Филипа Вишњића ствари су сложеније. Било би чудно да је обрнуто. Мајстор за хроничарско излагање уз уношење детаља он развија причу, нуди решење – али утисак је и да „приземљује“ идејну поруку, док се код прве верзије остаје у неодредивој ведрини.