Потомци ће се касније расправљати око тога коме припада првенство и чији удео при почетку буне је већи, њихови преци су се понашали друкчије. Већина од њих не жели да прима на себе улогу зачетника побуне из страха због неуспеха а потом и освете. На питање о месту Црног Ђорђа током сече надовезује се и његов однос према самом почетку устанка. На први поглед то може да изгледа и сувишно, али није. По неодређеном утиску само по себи се подразумева да почетка буне не би могло бити без Ђорђа у водећој улози – десило се ипак друкчије.

Једна од епизода из дана непосредно пред почетак буне могла би да се назове „Недовршено орање“. Тополски субаша је позвао људе на орање ради сејања зоби. Било је то почетком фебруара. Из других извора познато је да је зима те године била блага што је омогућило обављање овог посла тако рано. Током рада дошло је до сукоба субаше и осталих орача који су хтели да заштите свог сународника и сапатника од самовоље. За оне прилике тако нешто је било незамисливо: „А то, дићи руку на турчина, била је ствар немогућна и помислити. Ибраим брже за пиштољ. Но људи наједном окну волове, па се склептају око њи двојице.“ Сукоб је значио прекид посла и разлаз орача. Они се више неће вратити да доврше орање пошто ће убрзо од ратара постати ратници. Према Петру Јокићу међу тим орачима налазе се зачетници буне кроз одлуку да запале субашин хан.

Тако су и учинили и то је била прва искра отпора а за њом су дошле следеће. Субашки ханови су „најновије“ грађевине на подручју београдске области, настале по наређењу дахија ради учвршћења њиховог система насиља. Грађени су током 1802. и 1803. Према Гаји Пантелићу који уствари само преноси речи Црног Ђорђа изговорене у Манастиру Вољавчи на дан храмовне славе, Светог Арханђела (13. јула), на подручју будуће устаничке државе било је око шест стотина ханова. Према познатим вестима у време паљења тополског хана као првог корака буне будући, Вожд се налазио негде у близини али ван Тополе – као места где му је била кућа. Тако Црни Ђорђе иако савременик, потом и предводник, не би могао о почетку буне да говори као очевидац и актер. О томе је и он касније сазнао по причи других. Слично се може рећи и за јединог казивача о паљењу тополског хана током ноћи који такође није био непосредни учесник већ је о томе сазнао тек ујутру. Он не крије да је са половином села тако значајан догађај једноставно преспавао: „Вечерамо и поспимо не знајући шта је у ану било ништа…“ Догађаји иду испред појединаца. Они који их чине и воде обично остају безимени као и толико пута. У радовима овакве природе сведочење Јокића је драгоцено пошто нас приближава начину размишљања пред неки важан догађај. Други обично наводе само збивања, а њихова сећања се формирају на основу каснијег искуства. Међутим, Јокић ће више пута пред неку важну битку рећи како се само добије наређење за покрет али се војсци не говори куда се иде: „Ујутру нам наједанпут заповедише да идемо, а, већ куд? Не знамо…“ Потомци ће се касније расправљати око тога коме припада првенство и чији удео при почетку буне је већи, њихови преци су се понашали друкчије. Већина од њих не жели да прима на себе улогу зачетника побуне из страха због неуспеха а потом и освете. Тако тополски кнез Матеја „да се не би крвопролитије баш овде код нас догодило први пут, намисли да Турке поплаши нека беже“. Скоро истоветно се размишља и по околним селима кроз која пролази „дружина“ побуњеника палиоца тополског хана. Да ли ће неки хан бити запаљен зависи од одлучности дошљака „нападача“ и„бранилаца“ домаћих људи у датом моменту. Највећи отпор дат је у Трнави где побуњеници наилазе на људе Младена Миловановића који прикупљају новац за његов откуп из турског затвора. Долази исповест Јокића где се види да почетак тако великог догађаја више личи на забрањену дечију игру него озбиљан подухват: „ми се чисто скаменимо. Још кад рекоше да ће они, ако се не оканемо, казати у Крагујевцу, те ће нас све на вешала, вратимо се брижни, невесели у Жабаре“. Већ у Јагњилу се наступа одлучније. „Јагњилци се противише, ал` ми најпосле запалимо и ту ’ан“. Тако се стигло и до Орашца. Иначе, паљење ханова је особеност крагујевачког краја. Према Проти Матији Ненадовићу, захваљујући његовој разборитости то се ређе чини „Хтедоше да запале ан, то јест, турску кућу; но бијаше близу један чардак пун куруза, те ја једва одбраним да не запале ан, јер би и чардак изгорео, а ране нам треба“. У Орашцу се са Црним Ђорђем састају и два каснија тополска казивача Јанићије Ђурић и Петар Јокић. Обадва ће кроз устанак имати значајну улогу – Јанићије Ђурић ће бити лични секретар, а Јокић командант пратећег одреда. Ђурићу се приписује велики, понекад и кобни утицај на рад Вожда. Добар познавалац живота устаничке државе, Милан Милићевић, толики утицај представља и са извесним претеривањем: „…ком је он (Јанићије) рекао да живи није требало да се боји Ђорђева пиштоља, а ком је рекао да мре – није му помогло ни небо ни земља…“ Јанићије Ђурић до Ђорђа стиже независно од тополских збивања после трагања преко поверљивих људи. Петар Јокић у Орашац долази са реком побуњеника да Ђорђу потврди оно што се већ прочуло… „Ђорђе се пољуби са мном па тек: Море, Петре, зар ти запали наш ’ан, па чујем и жабарски. Богме, брато, наш запалио Дукић па дође те и жабарски упалисмо…