Познато је да су мало где у трагању за жртвом Турци „промашили“. А управо се то десило при покушају да убију Црног Ђорђа. Кад је у питању сеча кнезова, која претходи избијању буне, сва пажња се усмерава на погубљења водећих људи и ван интересовања остаје понашање народа, и чему ће неку недељу касније говорити сами устаници у својој тужби руском изасланику Италинском: „Поплашисмо се, остависмо куће и огњишта, стоку: овце и волове и побегосмо у дубраве и у шуме… у зимње време кад велики број жена и деце наше помре које од студени под ведрим небом, а које од глади“.

Разне верзије о нападу, па и нападима на Вожда нису много блиске са логиком. По некима од њих он је на „нишану“ и кроз целу 1803. кад је било неколико покушаја. Из тога је већ произлазио његов посебан углед. Због неког сукоба Ђорђе је о Цветима 1803. наводно доспео у турски затвор одакле се ишчупао залагањем угледних људи из околине који су гарантовали за њега и уз то је морао да плати око четрнаест дуката, што је за оне прилике чинило мало богатство. Потом кад је дошла главна сеча Вожд је опет, али сада међу последњима, на удару, док је пре тога побијена маса људи скоро безопасних. Познато је да су мало где у трагању за жртвом Турци „промашили“: А управо се то десило при покушају да убију Црног Ђорђа.

По једнима нису га нашли, по другима он је успео да пружи отпор и побегне. „Знали Турци свакога у главу, Који год је у фрајкору био И претили ђе којима мучке..“ Сећање учесника годинама касније се накнадно обликује – и то, што је посебно значајно – под утицајем касније настале фаме. Вредност Јокићевог казивања је у томе што оно не иде „низводно“ и не користи општу причу са препознатљивим и жељеним мотивима, већ се својим садржајем потпуно издваја. На селу је добро познато шта значи „састављање стоке“ између два домаћинства о коме само Јокић говори. „Петре ово више овако не може бити; ја морам или се куд уклонити или погинути, него ти помешај моју стоку с твојом па чувај. Тополци знају да ја немам деце да ми је чувају, па ће рећи да сам вама платио да је ви чувате, а ја ћу да идем у Ресаву, село Ресавицу, неком мом пријатељу Марку. Ако погинем, тамо ме тражите, ако л’ останем жив, ја ћу доћи на оно што смо у Орашцу рекли“. Сведочење Јокића одаје миље сеоског живота и пословања, није из области опште приче и не потхрањује машту. Стога нема разлога да се одбаци. Остала два тополска казивача (Јанићије Димитријевић – Ђурић и Гаја Воденичаревић Пантелић) нису у томе тако изричити. У њиховом казивању Црни Ђорђе се једноставно „губи“. Не говоре о њему, али не спомињу ни неки покушај убиства у време сече. Значајно је што нико, па ни Вишњићева песма, не говори о удару на Станоја Главаша, који је дотада био највише „изложен“ – и као хајдук, али и као сарадник дахија. Што би онда Вожд био угрожен кад је по свим сведочењима он тада потпуно у сенци Главаша. То је „тест“ провере веродостојности извора. Потпуно на супротној страни налази се песма Филипа Вишњића, а по њему и Сима Милутиновић својим казивањима о чобанима и њиховом сукобу са Турцима. Сцени је посвећена скоро шестина обимне Вишњићеве песме. Наспрам групе која је кренула на Црног Ђорђа и која се састоји од дванаест Турака стоји исто толико Ђорђевих момака. За песму је важнија „равнотежа“ односа снага, ради већег ефекта, него објективно сликање догађаја. „Земљи паде пушци огањ даде Пуче пушка остат пуста неће Ђе је гдед’о Ђорђе погодио Мртав паде Узун са кулаша Кад то виде дванаест чобана На мах пуче дванаест пушака Мртви паде онде шест Турака..“ Особеност будућег Вожда и овде долази до изражаја: „Ђе је глед’о Ђорђе погодио“. Од дванаест његових момака погађа тек сваки други. Тако би се могло рећи да је песма на неким местима иако није у слози са чињеницама ближе логици од сведочења неких конкретних особа. Према „средњем“ решењу Вожд се склања и само привремено навраћа кући и тако се десило да се нађе у дому у право време доласка Турака. Потом он на „змајевит“ начин успева да се одбрани. Живот се очигледно одвија на два нивоа. Људи укључени током 1803. у припрему буне за пролеће 1804. склањају се из разлога опрезности, страха од издаје нeзависно од турских намера. Остали, који у те припреме нису укључени, не виде разлоге за скривање, живе уобичајено и не очекују „изненађења“, стога постају лак „плен“. Црни Ђорђе је спадао у прву групу. Нико од поменутих на Аранђеловданском скупу у јесен 1803. године који представља језгро припрема за устанак није страдао у сечи. Према Петру Јокићу ту су поред Ђорђа и проте Атанасија Антонијевића били и Стефан Филиповић из Јагњила, кнез Ђука од Јагњила, Вићентије из Кораћице, Матија Каратошић из Копљара, Јован Крстовић из Буковика. То би значило да је овај скуп за Турке остао непознат, што не чуди када се имају на уму мере предострожности које су предузете. Окупљање се дешава у оквиру свадбе, у кући Стефана Томића из Орашца. Ни сами сватови, тада не знају каква значајна одлука се о целом народу, па и о њима доноси само неколико стотина метара далеко од њих. „Када почеше сватови играти, онда Прота устаде из софре као бајаги да стар не може више да седи… То учинише исто и они други, јер су се тако договорили били“. И повратак са договора на весеље тече скоро неприметно: „Један по један, као што су и дошли изађе из потока те горе опет у софру. Ту опет се почело веселити и богме и играти …“ Договор је потврђен заклетвом и „запећачен“ речима клетве која је на присутне морала деловати застрашујуће: „Ко издао, издало га тело, пожелио а ни не мого поћи; нити му се старо ни младо у кући јављало“… Део уобичајене фаме о Црном Ђорђу чини и прича о његовом трговању, нема података да се бавио трговином, па ни да је имао смисла за тај посао. По среди су извесне законитости из начина размишљања. Каснији углед неке личности по правилу „ретроактивности“ се преноси и на раније време кад тог угледа није било. Од савременика и сведока устанка само је прота Матија вешт да прикаже постепено стицање утицаја и смене водећих људи. Изгледа да је у стварању повољније слике о улози у данима пред устанак извесну улогу имао и сам Вожд. И њему се допадало да се прича како су покушали да га убију, а он се успешно извукао, него да се говори како се успешно скривао, а тек онда се „накнадно“ укључио, и потом доспео на чело отпора. Прича о једноставној стварности у којој се главни јунак успешно крије, за околину није била привлачна. Тражило се више занимљивог и узбудљивог и тад је машта позвана у помоћ. Такво понашање касније се нашло на услузи и певачу. Уобличио је само оно што је већ „удешено“ стигло до њега. Потом су слушаоци, и аутори, постали „таоци“ песме, задовољни оним што им она нуди. Они који би се кренули у трагање за конкретним налазили су „хаос“ разних причања, па су се и сами радије враћали песми и ослањали се на њу, него што би се одлучили на трагање за честицама чињеничног стања. Пре више од сто година најбољи познавалац личности Црног Ђорђа, Миленко Вукићевић, успео је да нађе трагове његовог склоништа. „Место где је постојало трло било је обрасло тако густом шумом да се ни дим није могао видети када се ватра наложи Само трло било је укопано у земљу више од раста човечијег…. У тој колиби или трлу проводио је Ђорђе време кад се склањао од своје куће или кад му је долазио Станоје Главаш. Стога је њега било теже наћи код куће, а још теже изненадити га“. Колико је скривање будућег Вожда било успешно говори и чињеница да га блиски познаник и потом лични секретар Јанићије Димитријевић налази тек после дужег трагања: „Ја дознавши од првог пријатеља и јатака Ђорђевог да је отишао ка другом пријатељу свом у Буковик, поитам… но и тамо га не нађем … поитам у Даросаву и тамо не нађем … нађем Ђорђа у Копљари са шест друга на вечери код Каратошића…“ И Петар Јокић иако толико близак и тако рећи ортак у животу Ђорђевог домаћинства зна само и онолико колико му се „открије“. Да је Ђорђе са Главашем ту, у селу, у „Милосављевој подрумини“. Јокић сазнаје од Ђорђеве жене Јелене. Мере опреза су такве да је мало прилике да их неко види и жив остане. Ни срдачан сусрет Ђорђа и Јокића хајдуку Главашу није довољно убедљив. За сваки случај сигура се грозном претњом: „Ако ти мене издаш и потера ме заокупи, па ако ја утекнем да знаш да ћу те жива испећи“. Као мера опреза може се сматрати и то да, раније током протеклих месеци, никад два тополска казивача нису заједно са Вождом, већ само по један. Фама о тобожња три напада на Црног Ђорђа настаје у самом почетку и шири се врло брзо, тако да стиже до Срема, где је бележи земунски књиговезац Гаврило Ковачевић већ у јесен 1804. године. „На Ђорђа су три пута Турци долазили: један крат њих седам дошло је и онда је Ђорђе два убио и једног ранио а после је побегао у шуму“. Из 1805. године потиче следећа вест о нападу. О томе говори сам Вожд при сусрету са Божом Грујовићем, каснијим секретаром Совјета. Очигледно да му је она одговарала и уклапала се у план о градњи владарског угледа, а потом и наследног владања. „На вечери овога дана господар Ђорђе лепо нас угости, из уста јего слушах начало востанија Сербов: пришавши к њему Турци да га секу као и друге, он их растера, побегне, сазове Станоја. И први дан њи четворица била су, трећи дан девет, у седми дан триста, а десети дан 2000 скупила се говорећи: „Ако нам је по самом гинути, нека у гомили гинемо“. Ову причу потом прима песма, а она је повољна за Вожда. Детаљи приче о удару на Црног Ђорђа се разликују и делом се односе и на збивања из претходне, 1803. године, чија улога и значај у припреми устанка тек има да се испита. Касније у Срему ова прича добија нове облике. „Један од најугледнијих становника овога села скренуо је на себе особиту пажњу… одлучи се да се одупре јаничарском насиљу па или да свој живот спаси или да га што скупље замени… јурне међу јаничаре разбојнике који су му кућу већ били опколили… прокрче пут и срећно стигне у оближњу шуму“. Текст је објављен већ 1808. кад Вишњићева песма можда још није ни била спевана. Четрнаест година касније биће објављен текст Ернеста Гедеона Маретића – човека задуженог за обавештајну службу у пограничној зони. То је верзија слична овој из 1808. по којој су Турци дошли под изговором прикупљања пореза, а Црни Ђорђе их спремно дочекао и потом побегао: „Црни Ђорђе обавештен раније о правој намери њиховој наоружа своје момке, нападне на Турке чим се појави, већину побије и побегне свом пријатељу харамбаши Станоју Главашу у гору“. На ово се надовезује неколико година млађе сведочење Симе Милутиновића Сарајлије по коме је Ђорђе затечен код куће успео да се неприметно склони: „Полагано недогледан умаче Те к обору међ чобане своје Неколика уздигао чврста Околио кућу и градину.“